У БУГАРСКОМ ГЕНОЦИДУ УБИЈЕНО 80.000 СРБА: Ни после једног века нико за масовне злочине није одговарао (ФОТО)

БУГАРСКИ злочини над Србима током Првог светског рата имају све елементе геноцида јер подразумевају систематско убијање људи и уништавање њиховог културног и националног бића, са циљем да српски народ нестане са своје територије, било физички, било асимилацијом.

Музеј жртава геноцида

У Србији је током три године окупације директно убијено 30.000 људи (не рачунајући оне који суумрли од глади и болести) и још око 50.000 у бугарским логорима. Ово је за "Новости" потврдио историчар Милован Писари.

Његова изложба "Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918.", у организацији Музеја жртава геноцида, ове недеље завршена је предавањем на Правном факултету, а Музеј је објавио публикацију.

- Не зна се број тачних српских жртава, постоје само процене - каже Писари. - Око 120.000 људи је депортовано у бугарске логоре, од чега 80.000 цивила. Најмање 50.000 се није вратило. Град величине Врања, Ужица или Шапца!

Према речима овог историчара, постоје спискови са именима жртава у архивама, али до сада није било већих истраживања на ту тему. Злочини и геноцид бугарских окупатора је и у свету непознат, а за њега нико никада није одговарао. Београд је од Софије тражио изручење 500 злочинаца, али их није добио.Током окупације покушана је бугаризација српског становништва, систематски је уништавана српска и наметана бугарска култура, организована су масовна убијања припадника интелигенције, свештенства (према неким проценама бар 100 њих је усмрћено), уништена су читава српска села. Бугари затварају и замењују школе, читаонице и добротворна удружења, спаљују српске књиге, забрањују часописе, уништавају географске карте, цртеже, слике, пљачкају српске манастире, цркве, музеје, стално раде на томе да се угуши и искорени национална идеја.

Оно што је др Рајс забележио у Алексинцу био је само врх леденог брега. У извештајима, у којима је детаљно анализирао понашање бугарских власти, описао је све што су доживели српски цивили. На удару су били Сурдулица, Лесковац, Ниш... Ситуацију најбоље илуструју дешавања у Врању, једном од првих градова у који су бугарске снаге ушле. Тада бугарску коњичку претходницу нису чекали српски војници, који су већ били у повлачењу, већ групе грађана које су се спонтано наоружале.

Арчибалд Рајс

Одмах по уласку у град, српски заробљеници су осакаћени, а потрага за четницима послужила је као повод за појединачна и масовна хапшења, која су подразумевала и изнуду новца уз претње смрћу. Терор је трајао две недеље, па је настављен почетком новембра, када је наређено да се сви мушкарци између 18 и 50 година јаве штабу батаљона у згради општине. Њих 300 послато је у логор у Пловдиву (Бугарска). Уследила су појединачна убиства у самом граду: жртве су отимане из својих домова, ноћу, и одмах убијане.

Крајем децембра интернирана је и друга велика група мушкараца, а део њих није ни стигао до Бугарске, већ је убијен у Сурдулици. Након марта 1917, односно након бруталног гушења Топличког устанка, у свим деловима окупиране Краљевине Србије интернирање цивила постало је масовна појава.

Музеј жртава геноцида

У више од 22 бугарска логора депортоване су десетине хиљада мушкараца, жена и деце. Неретко су, као у случају села Белице, интернирани сви становници. Масовно интернирање је, могло би се рећи, представљало главну карактеристику процеса бугаризације.
Услови у бугарским логорима били су сурови. Многи су умирали од глади, болести, хладноће или су убијани. Како је закључила Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина, која је објавила тротомни извештај, "депортације су биле таквих размера да су немачке трупе протестовале јер нису могле да прођу. Депортације свештеника, учитеља, чиновника и других сумњивих лица наредила је директно бугарска влада."
"Услови у логорима су били такви", стоји даље у извештају Међусавезничке комисије, "да је изгледало како је крајњи циљ био истребљење интернираца. Жене, деца и стари морали су да живе у нехуманим условима: у неусловним баракама предвиђеним за 20, живело је и до 100 особа; добијали су дневно 200 до 600 грама хлеба и једну чорбу без меса; често нису имали тоалете, није постојала медицинска помоћ због чега су се болести брзошириле, морали су на принудни рад и нису могли да се дописују са својипромењени су топоними, српске школе и цркве су затворене и уместо њих отворене бугарске."

Музеј жртава геноцида

Након рата пронађене су масовне гробнице са великим бројем жртава, а 1924. године је у знак сећања на страдале изграђена спомен-костурница.

Бугарске власти су полазиле од претпоставке да су у источној и јужној Србији живели Бугари, које су Срби претходно асимиловали, додаје Писари. Посебне "научне експедиције" имале су задатак да то и докажу. У процесу бугаризације цивилима су промењена (бугаризована) имена и издате бугарске личне карте.

Препоручујемо

Друштво

0 1

УБИЛИ, ПА ПОД ЛЕД БАЦИЛИ ВИШЕ ОД 1.300 СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА: 81. годишњица Новосадске рације - Сећање мора да живи, као завет за будућност

23. 01. 2023. у 16:58

Регион

0 0

„НЕКОМ КО ТИ ЈЕ УБИО СИНА МОРАШ ДА ПЛАЋАШ ТРОШКОВЕ“ Породице Срба убијених у рату у Хрватској на тешким мукама

03. 12. 2022. у 13:59

Друштво

0 2

ПРИШТИНА ЧИНИ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ВЕЋ ВЕК И ПО: Сусрет са историјом - Шта је позадина актуелних збивања на КиМ

20. 11. 2022. у 17:00

Друштво

3 6

НАШУ ДЕЦУ МРТВУ СУ КАСАПИЛИ: Потресна исповест породица војника, мучки убијених у Добровољачкој у Сарајеву (ФОТО)

21. 08. 2022. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације