ХИТЛЕРОВ "ПОЧАСНИ КРУГ" У УКРАЈИНИ: Девет деценија од именовања немачког канцелара који је гурнуо свет у рат, фашизам и нацизам

АДОЛФ Хитлер, вођа Национал-социјалистичке немачке радничке партије (НСДАП), именован је 30. јануара 1933. за канцелара Немачке и тиме је пре тачно 90 година свет добио убрзање ка Другом светском рату који је однео 60 милиона људских живота и изазвао незапамћена разарања.

Фото Википедија

Да Хитлер може да види данашњу Немачку која шаље тенкове на Русију, вероватно би био задовољан својом баштином.

Да ли је Европа после девет деценија затворила круг и вратила се на исту трагичну тачку? Рат са Русијом сада најгорљивије подржавају либерални левичари Европске уније, којом влада Немачка. Они су искрени у позивању на демократске вредности исто колико су искрени били национал-социјалисти када су пропагирали свој социјализам.

Пропагандисти рата који се тренутно води против Русије на тлу Украјине, преко леђа њених становника, агресивне су незналице чија хистерична реторика непријатно подсећа на хитлеровску демагогију. Она је увежбавана од почетка деведесетих, током пропагандног рата против Срба приликом растурања СФР Југославије, а затим током изазивања кризе на Косову и Метохији која се завршила НАТО агресијом на нашу земљу.

Фото Архива

Немачки историчар Матијас Кинцел наглашава да после рушења Берлинског зида првобитни циљ НАТО на Балкану није био да распарчава постојеће државе, ни Југославију, ни Србију.

Заокрет је изазвала Немачка, једина чланица Алијансе која је непрестано и тврдокорно заговарала употребу силе ради остварења "права на сецесију". Кинцел наводи да су немачке претње о војном осамостаљивању и нуклеарном наоружавању принудиле Америку да промени политику.

- Да ли је рат на Косову, дакле, првенствено био "немачки рат" који су подржавале друге чланице Алијансе? Ко жигоше овај аспект, сигурно је у праву. Овај рат није био само катализатор европског милитаризма него и знак "етичког империјализма". Наоружавање у циљу припреме за предстојеће ратове - то је девиза која се данас може свуда чути, док је регулатива Уједињених нација, која треба да спречи ратове и решавање конфликата уведе у дипломатске канале, погажена и практично укинута... - писао је још крајем 1999. Кинцел.

Фото Приватна архива

Деценијама је популарна историографија кривицу за Други светски рат сваљивала само на Адолфа Хитлера и његове најближе сараднике, али немачка експанзионистичка политика од почетка деведестих указује да је то била обмана. Она је сакривала намере истих сила које су од опскурне особе, каква је био Хитлер, направиле фирера Трећег рајха, да у погодним околностима понове сличан подухват.

О томе је недавно посведочила Ангела Меркел признајући да се рат против Русије, наоружавањем и обуком украјинских милитаната са Запада, припремао још од 2014, када су потписани Мински споразуми чија је сврха била само обмањивање Москве. Док је ово говорила, без титуле немачког канцелара, Меркелова је била оно што јесте - неугледна жена опуштеног лица која се без трунке стида хвалила како је осмислила да пошаље младе здраве људе да гину и сакате се у бесмисленој кланици "похода на Исток" под виртуелним вођством украјинског нижеразредног забављача који је остварио сан да свакога дана глуми главну улогу и пре би дао све главе Украјине него да изгуби своју представу.
Језиво, зар не?

Можда до ове трагедије не би дошло да је научена лекција из истините приче како се на месту немачког канцелара пре 90 година нашао неуравнотежени мономан, како су Хитлера оценили немачки војни лекари који су га лечили од "хистеричног слепила" током рата. Њега су германски милитаристи ангажовали после 1918. као доушника, а затим и као пропагандисту међу слабо образованим припадницима левих покрета захваљујући његовом једином дару: да држи ватрене говоре којима манипулише неуким људима.

Открио га је немачки обавештајни официр Карл Мајер, који га је дословно покупио са улице, где је завршио након пропасти немачке комунистичке побуне у Минхену, у којој је активно учествовао у "црвеним" паравојним јединицама. У јануару 1919. послао га је у пивницу у којој се окупљала опскурна Немачка радничка партија, са укупно шест чланова. Хитлер је постао седми и уз помоћ војне тајне службе убрзо је преузео странку и обзнанио "свој" програм који је спајао неспојиво, германски расизам и социјализам, али само за одабрану расу. Добио је своју паравојску, СА и СС одреде, задужене прво за пребијање сваког ко би покушао да му омета кафанске говоре и противречи, а затим и за растурање противничких скупова и коначно за убијање неистомишљеника. Мајер није доживео да сведочи о Хитлеровим почецима јер је овај некадашњег заштитника послао у логор смрти Бухенвалд, као и многе друге сведоке свог успона.

- У Дому за мушкарце управа га је сматрала неподношљиво политизираним, а већина станара "реакционарном свињом". Радници га премлаћују и по свој прилици у разговору са Јеврејима и социјалдемократима извлачи дебљи крај, јер није дорастао њиховој речитости и дијалектици. Три деценије касније најискуснији државници су га након личног сусрета сматрали државником који буди поверење. Критички настројени официри су га ценили као човека са којим се може разговарати. Образоване присталице видели су у њему социјалног народног вођу. Хитлер се из клоаке попео до господара Европе. Али у тврдом мономанијакалним језгру његовог бића није се променило баш ништа. Да је његов народ, међутим, знао да намерава да након рата забрани пушење и да свет будућности учини вегетаријанским побуниле би се можда чак и СС дивизије - забележио је Ернст Нолте у капиталном делу "Фашизам у својој епохи".

Уз снажну пропаганду коју су финансирали немачки индустријалци и милитаристи, Хитлер је стекао имиџ лидера чврсте руке, за домаћу публику оца нације, а за страну браниоца Европе од руског бољшевизма. После велике светске економске кризе и немачке хиперинфлације било му је лако да убеди избезумљене људе да је за све страхоте криво "светско јеврејство" оличено у банкарима, масонима и комунистима, којима могу да се супротставе само немачки националсоцијалисти, као припадници више расе.

Исте силе које су из сенке стварале Хитлеров мит натерале су генерала Фон Хинденбурга, немачког ратног хероја, кога је нација изгласала за председника, да невољно именује за канцелара човека којег је са презрењем називао "чешким капларом". Парадоксално, економски подаци показују да су подухват стварања немачког Трећег рајха финансирале силе које су у Великом рату биле противнице Немачке!

- Немачки канцелар Брининг је у мемоарима написао да је почетком 1923. Хитлер добио огромну суму новца из иностранства, која је прошла кроз швајцарске и шведске банке - наводи руски економиста и публициста Андреј Стариков.

- Хитлер је још 1922. у Минхену остварио контакт са америчким војним аташеом, капетаном Труманом Смитом, који је извештај о том сусрету проследио Вашингтону. Кроз Смитов круг познаника је Хитлер доспео у контакт са Пуцијем, Ернестом Францом Сеџвиком Ханфштенглом, дипломцем са Харварда који је обликовао Хитлера у успешног политичара, дајући му финансијску подршку и повезујући га са важним личностима у Великој Британији.

Пуци је имао двојно држављанство САД и Немачке и познавао је Теодора Рузвелта лично. Сматра се да је књига "Мајн кампф" у ствари збирка теза овог немачког шпијуна, које је његов "ученик" Хитлер научио напамет.

Стариков сматра да је иза свега стајала намера Велике Британије и САД да успоставе контролу над финансијским системом у Немачкој ради управљања политиком централне Европе.

- Када су САД званично ушле у Први светски рат силама Антанте су дале 8,8 милијарди долара кредита, са каматама сума коју је оне требало да врате на крају је била 11 милијарди долара - наводи Стариков. - Оне су намеравале да тај дуг исплате од одштете коју је њима требало да исплати Немачка.

Огроман одлив немачког капитала довео је до штампања новца без покрића и хиперинфлацију која је 1923. достигла 578,512 одсто. Немогућност Немачке да исплати ратну одштету довела је до француско-белгијске окупације рурске области и тада су Велика Британија и САД узеле ствар у своје руке. На Конференцији у Лондону је 1924. усвојен амерички план који је преполовио одштету Немачке и дефинисао нове услове за отплату.

- Немачка је добила је 200 милиона долара кредита, а англоамеричке банке су успоставиле контролу над њеним исплатама, буџетом, монетарним и кредитним системом - наводи Стариков.

- Према плану, злато је долазило из САД у Немачку у виду "помоћи" за исплату Енглеској и Француској, а затим се слало назад у САД како би те две државе отплатиле своје ратне дугове. САД су затим подизале каматну стопу и слале злато назад у Немачку. На крају, Немачка је живела од тог дуга и било је јасно да би се држава потпуно распала уколико би Вол стрит повукао кредит. Укупне стране инвестиције у немачкој индустрији од 1924. до 1929. износила су око 63 милијарде марака, много више од ратне одштете од 10 милијарди.

Када је 1933. Хитлер постао канцелар, све је било спремно за стварање немачког "новог поретка", који се у само једној речи разликује од актуелне неолибералне идеје Запада о "новом светском поретку". Обе теорије су почеле да се уводе у праксу у југоисточној Европи, мада им се главни циљ налазио источније.

У говору представницима немачке привреде и генералитета Хитлер је недвосмислено поручио: "Земље југоисточне Европе без икакве дискусије припадају области која је од животне важности за Немачку. Она ће уз прикладан притисак бити доведене до потпуне предаје у немачке руке. Након тога ће Немачка задобити неограничену контролу над њиховим неизмерним изворима сировина."

Југоисток Европе ипак није био коначни циљ.

- Остваривање циља на југоистоку било је само периферни задатак, као што је уосталом и сам простор имао другоразредну улогу у односу на основни циљ: "исправљање граница на Истоку". Контрола средње и југоисточне Европе постала је неразлучиви део централног стратешког плана нацистичке политике, освајања простора на Истоку - објаснио је историчар проф. др Милан Ристовић.

Слична прича поновила се после Другог светског рата, када је Немачка обновљена америчким новцем из Маршаловог плана, чиме је стављена, поред војног, и под економски протекторат. Само мали број немачких ратних злочинаца је осуђен, а многи су "опраних биографија" наставили да раде у немачком министарству одбране и војсци, што ће рећи у НАТО, који је основан 1949, а Немачка је званично примљена у чланство 1955. године.

- Могућност да се Немачка укључи у НАТО, као и њену ремилитаризацију, званичници САД су разматрали и пре оснивања Савеза. Увидевши да би ангажовањем немачких индустријских капацитета дошло до значајног смањења трошкова САД у вези са европском одбраном, амерички званичници започели су са изношењем ставова по којима је западноевропска одбрана неодржива без активног учешћа Немачке. Европски савезници, а нарочито Француска, нису изражавали сагласност према оваквим ставовима америчке стране. Међутим, услед великог притиска, европски савезници су пристали да се започне са ремилитаризацијом Немачке - наводи Дејан Гајић из Института за међународну политику и привреду у Београду.

После пада Берлинског зида Немачка је као и после доласка Хитлера на власт, поново усмерила своје амбиције ка југоистоку Европе. У агресији НАТО на КиМ, немачке оружане снаге су први пут учествовале у оружаним дејствима после Другог светског рата. Продор на Исток је настављен нагомилавањем НАТО ракета и трупа на границама Русије и на крају сукобом у Украјини, где Немачка сада шаље своје тенкове. Ако се стари сценарио овде не заустави, свет не чека ништа добро.

КРЕДИТИ ИЗ СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА

АМЕРИЧКИ кредити које је добијала Немачка ради исплате одштете омогућили су јој да обнови војну индустрију.

- Немачка индустрија је већ 1929. постала друга у свету, иако је већином била у рукама америчких индустријалаца - наводи Стариков. - И. Г. Фарбен, компанија која је постала кључна компонента немачке ратне машине, била је под контролом Рокфелерове компаније "Стандард оил", у време када је финансирала 45 одсто Хитлерове кампање 1930. године.

НАЦИСТА НА ЧЕЛУ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ

ЦЕО хитлеровски обавештајни апарат за југоисточну Европу под командом Рајнхарда Гелена још од 1945. наставио је да ради за америчку војску, а од њега је нешто касније настао БНД, немачка обавештајно-контраобавештајна служба. Нациста Гелен био је њен директор од оснивања до пензионисања 1974. У Бундесверу је активан био и најважнији Хитлеров војсковођа Фон Манштајн, који је оперативно водио напад на СССР од 1941. и под чијом су се директном командом одвијали најстрашнији злочини над Јеврејима. Тек седамдесетих је кратко време провео у притвору из кога је пуштен као невин човек. У активној служби остао је и контрадмирал Циб, командант немачке Црноморске флоте.

Препоручујемо

Свет

3 8

"НОВОСТИ" АНАЛИЗИРАЈУ: На који начин Запад позива на демократију, а баштини Хитлера?

28. 01. 2023. у 17:38

Друштво

0 0

СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио и шта је потом рекао да је видео у Фиреровим ОЧИМА

19. 01. 2023. у 16:47

Панорама

0 0

ОДБИО НАРЕЂЕЊЕ ФИРЕРА: Једини генерал који је Хитлеру смео да каже "НАЈН"

06. 12. 2022. у 19:35

Свет

0 0

ХИТЛЕРОВ САТ 1,1 МИЛИОН ДОЛАРА: Циљ продаје фашистичких успомена да се сачува историја?

31. 07. 2022. у 07:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације