Друштво

ВИЂАМ АЛБАНЦА КОЈИ МИ ЈЕ УБИО БРАТА (4) Потресна исповест Србина из енклаве: Чекао је сладолед, а онда се зачуо рафал

Новости онлине

02. 01. 2023. у 15:47

НАСТАВНИК руског језика Лазар Петровић из села Церница општина Гњилане каже да је веома поносан на своју децу, која се једино друже у школи и живе у строго контролисаним условима.

ВИЂАМ АЛБАНЦА КОЈИ МИ ЈЕ УБИО БРАТА (4) Потресна исповест Србина из енклаве: Чекао је сладолед, а онда се зачуо рафал

Новогодишњи и божићни празници у енклави на Косову и Метохији потпуно се разликују од празника у другим местима истиче овај млади момак, који поред огромних притисака не жели да напусти свој породични дом у енклави.

- После петнаест година дочекао сам Нову годину у Београду и велка је разлика у односу на дочек у енклавама. Немамо дугорочне планове за бољу будућност - каже Петровић, који истиче да је данас, у односу на раније периоде за нијансу боља ситуација пред Божић.

- Нисмо сигурни да можемо да остваримо обраде због свега тога што се дешава. Наставник сам руског језика у Церници, где сада има око осамдесет Срба. То је село које је дало седам жртава и познато је као синоним страдања Срба - каже Петровић, који наводи да живе окружени Албанцима.

Како наводи иако комуникација између Срба и Албанаца постоји, неопходан је стални опрез.

- Има неке комуникације са њима, међутим, њихова смиреност, повученост и слабо кретање по нас су увек били кобни - каже Петровић који наводи да последња догађања на северу Косова делују страшно и уносе додатне немире.

- Људи се надају светлијој будућности, а ми сваког јутра чујемо нову вест о борби на северу да се задржи оно што је наше. Никоме није до рата. Сама реч рат сви знамо какви су то губитци. Што се тиче Албанаца, чуо сам их како прчају о барикадама и рекли су да нико не жели рат, нису спремни на то, већ имају своје фирме. Свако жели да ради свој посао. Десило се и да је мојим другарима био покварен ауто, група Албанаца је пришла и помогла му. Нисмо сви исти, постоје људи који желе да наставимо да живимо нормално - каже Петровић, који наводи да се и данас сви буде са истим мислима као и раније.

Напади које су доживели, а неки и чак и данас преживљавају, попут породице из Велике Хоче којој су Албанци упали у винарију и запленили робу, оставили су дубок траг код свих.

- Напади су оставили велики траг ко свих. Када бих рекао да нема страха, слагао бих вас. Страх, опрезност где се крећемо, да ли је неко у нашој близини. Ту енклаву коју имамо морамо пажљиво да користимо - каже Петровић.

Трагедија која је потресла цело село

2000. године Албанци су убили његовог четворогодишњег брата, а Петровић каже да је тај догађај променио све.

- Тешко је било за нас, тешко је било за све људе у селу. Пао је први мрак и он је чекао да му стриц изнесе сладолед. Био сам на мосту и све гледао, кренуо је рафал, мене су покупили да ми се нешто не деси, а само сам ујутру чуо да је преминуо - каже Петровић.

Једна особа је била ухапшена, али врло брзо пуштена.

- Виђамо га, живим тамо и не бих да се замерам, али се надам да ће истина наћи свој пут. Али како године пролазе мислим да ће то тешко бити. Пре рата били смо у добрим односима са Албанцима, неко је страдао само зато што је отишао да чува овце, али је био Србин - каже Петровић.

Његови никада нису пристали да оду из Цернице, а како каже о томе се не прича.

- И ја сам као он, мислим да никада нећу отићи одоздо. Свакодневница је да се забављају тако што нама загорчавају дан. Био је просјак Албанац, мој отац му је дао новац уз речи да не жели да буду као они - каже наставник руског из Цернице.

(Блиц)