И КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ, ЖИВИ СЕ, ТО БАР СРБИ ДОБРО ЗНАЈУ: Лауреати овогодишњих признања "Новости", о томе по ћему ће посебно памтити 2022.

УТИЦАЈ на јавност који су имале и имају "Вечерње новости" је, слажу су у оцени армија наших читалаца и културни и јавни посленици, неспоран.

Фото Д. Миловановић

 Наш лист се препознаје и по значајним традиционалним акцијама и наградама које обогаћују српску културу, што су потврдили и овогодишњи добитници традиционалних признања, који су, свако у ономе у чему је најбољи, постигли велики успех.

Глумица Тања Бошковић, добитница награде "Жанка Стокић" за допринос позоришној, филмској и ТВ уметности, књижевница Весна Капор, овенчана признањем "Меша Селимовић" за књигу године, афористичар Нинус Несторовић, лауреат награде "Јован Хаџи Костић" за најбољу сатиру и карикатуриста Владислав Филиповић, добитник "Златног Пјера", за "Новости" говоре у овој, последњој недељи 2022. како су доживели протеклу годину и шта очекују од оне која долази.

Квартет наших лауреата сагласан је да наш народ добро зна да живи и ствара и када је најтеже.

Ваља живети чинећи добро и другима! Тања Бошковић, лауреаткиња "Жанке Стокић"

СВЕ је било добро током ове године. У мојим годинама све што урадим, све што не урадим, све је од Бога дар. Свако јутро кад се пробудим од Бога је дар и у томе ваља уживати. Све што урадим, укључујући оне сасвим прозаичне послове, посматрам као дар. Седамдесету годину крцкам и дивно ми је. Леп је сваки дан, и овај који је сив. Сусрети са људима су дивни. У међувремену сам постала нана-тетка. Каква радост, родио се Вукашин! Задовољна сам свим и свачим. Моја деца су здрава, сви смо здрави, моја мама је расположена, весела, ведра и то је нешто око чега се ваља старати.

Добила сам неколико признања која су ме усхитила. Постала сам чуварка успомене на Жанку Стокић и то је велика одговорност, па се трудим да, где год могу и кад год год могу, поменем ту велику жену, ту одличну глумицу, којој је генерација пре нас направила велику неправду. Потребно је искупљивати ту грешку сваког дана.

Фото П. Милошевић

Како године пролазе, свака је све лепша. Управо сам се вратила из Пљеваља, где сам срела неке добре људе. Дивно ми је било. Урадила сам "Успомене Саре Бернар" у позоришту у Херцег Новом. Веома се радујем могућности да Херцег Нови добије професионално позориште. То би било божанствено. Радује ме што људи и даље уживају у позоришној уметности. То је важно за развој језика нашег. Веома је значајно за људе да се напајају добротом управо у позоришту, књижевности, музици. Да је пронађу у свакој уметности.

Фото: М. С.

У Украјини се, нажалост, ратује. Корону морам да не примећујем. Досад је било болести разних, на које нисам обраћала пажњу. Сваки човек има обавезу према дару живота и мора да се стара о њему, да живи некакав здрав, нормалан живот, да се не навикава на глупости које су тековина западне или било које друге цивилизације. Улењујући се постајемо неотпорни на нешто што је природно. Корона је сигурно увек постојала, није се направила сама од себе. То је само Божија или зла људска рука могла да створи, али на то не треба обраћати пажњу. Ваља живети волећи људе, трудећи се да учинимо добро другоме. Онда се и не разбољевамо. Болест је питање избора. Ако бистримо своје мисли и чинимо добра дела, ми ћемо бити здрави.

Људи смо све док можемо да пустимо сузу за непознатима: Весна Капор, добитница награде "Меша Селимовић"

ГОДИНА која пролази за мене је била у знаку књиге "Небо, тако дубоко". Пропутовала сам све српске крајеве с њом, што би се рекло, од мора до Дунава, од Херцеговине до Суботице, доживела дирљиве сусрете са људима. Сакупило се мноштво прича, утисака, слика... све се то, негде, наталожило и надам се да ћу у наредној години успети понешто од тога и да забележим као једну врсту приче - путописа о животу књиге, о томе како јунаци књига живе кроз сусрете са људима. Награда "Меша Селимовић" осветлила је ову причу, дала јој једну невероватну димензију и снагу; носило нас је, на тим путовањима, као и док сам писала, нешто више од физичких закона, више од логике. Утешно јесте, после свега, да је срце човеково још увек црвено као паприка и да, док можемо да пустимо сузу због судбине другог, непознатог - јесмо људи. То сам осетила и сведочим.

На тим разговорима и путовањима као да су били с нама и сви они који су читали "Небо, тако дубоко - Писма за Тару" и дали глас књизи. Све је било једно магновење вишег реда, некакав ковитлац, све време као да сам присуствовала мењању светова, као да земља и небо једно у друго урастају, и Тара Сеница, чаробна чаробница трагичне судбине, и други јунаци ове књиге из стварног живота прелазе у сферу књижевне вечности. Све то обележило је не само ову годину него и мој живот.

Фото З. Јовановић

Ово је век преобиља информација, преобиља робе, идеја, манифестација, портала, пројеката, електронских медија... Све то ствара једну врсту илузије о некаквом сјајном животу уметника и процвату свега, а, опет, суштинска реч времена јесте оскудица. Некако се чини да суштина измиче и да је форма превладала. Делује као да се стално трчи нека трка, реч морам је императив. Књижевност дели судбину друштва. Тренутно је тешко и гуслама и клавиру. Али, рецимо, једна од ствари које дају наду да пропасти нећемо јесте чињеница да се за Ковачевићеву "Велику драму" у Народном позоришту још увек тражи карта више.

Било би добро да наредне године престану миграције из Србије, да се просветним радницима врати достојанство. Да стандард порасте. Да предели где су извојеване велике победе српске војске у Првом рату не постану рударски басен и тачка новог поробљавања. Да се кроз школски програм, уместо збуњујућих модерних тенденција, уграђује свест о нашој историји и традицији, рецимо, да у школски програм уђу Винаверови "Ратни другови и "Књига о Милутину" Данка Поповића.

Да буџет за културу буде виши, да се унесе неки ред, направи неки систем, да се ствари не одвијају увек испод радара (то подразумева и виши степен моралности у друштву). Да се удружења и држава позабаве мало и статусом запослених уметника, јер проблеми нису резервисани само за слободне уметнике. То што се тиче културе и уметности, а на личном пољу било би добро да се одуховимо колико можемо, јер то доноси и смирење и задовољство.

Фото: Новости

Пре свега, ми имамо окупирано Косово и Метохију и то је наша стална брига и завет. Корону сам доживела као рат и говорила да ће коме је суђено да падне на бојном пољу - пасти, а коме да претекне - претећи. Рат у Украјини, као и биолошки рат који је у току, промениће свет. Ми смо учесници живе историје - догађаја који ће неминовно променити све. Сваки догађај има своје узроке и предисторију, ништа се не дешава само по себи, изоловано, тако је и са короном и са ратом. То што се Запад уплашио и руске уметности, говори много. Сваки народ има своју историју, причу, интерес, страх, као и појединац, како ће се све то расплести тешко је предвидети. Сам Господ зна.

Без обзира на драматичност историјског тренутка, живот се увек наставља упркос свему. Обичан живот, нас обичних људи. То је једино што знам, што сам разумела као сведок ратова деведесетих у Херцеговини. И кад је најтеже, живи се. Ми смо, уосталом, свему наравни, таква нам је судбина.

Све што човек данас може да пожели и себи и другима јесте здравље и бистар ум. Мање подела, више свести о заједништву, у свему. Није немогуће, такође, да наш чудесни виртуелни свет часком нестане. У том случају, било би занимљиво шта бисмо радили ако назад добијемо време које сад расипамо по мрежама. Да ли бисмо се приближили једни другима, да ли би идеали поново оживели, да ли би се људи окупљали и реаговали снажније на разне друштвене неправде? То, вероватно, брине и моћнике, јер док смо загледани у екране и заробљени у својим виртуелним вртовима, не представљамо велику опасност. Ипак, несазнатљиви су путеви Господњи, једнако за све.

Млади тешко у сатиру уносе нови дух: Нинус Несторовић, добитник награде "Јован Хаџи Костић"

ОВА година је за мене била веома лоша зато што ми је преминула супруга. Ово је једна од најтужнијих година у мом животу. Једна млада жена напустила је овај свет, а ја сам остао сам, са ћерком од 12 година.

Ако говоримо о стваралаштву и наградама, ово је једна од најуспешнијих година у мом животу. Добио сам и најзначајнију награду за афоризме "Јован Хаџи Костић". Али, сви ти лепи тренуци и признања која сам добио не могу да промене утисак о томе да не бих желео да се оваква година понови.

Нинус Несторовић, Фото М. Анђела

Пратим рад колега дуже од 30 година и мислим да се сцена, што се тиче сатире и хумора, веома изменила. Нема више старих асова, они су, нажалост, напустили овај свет. Нема Милана Бештића, Радета Јовановића... Они су били моторна снага сатире и хумора у Србији. Све је мање младих аутора који би у књижевности и сатири успели да донесу неку свежину и нови дух који би нешто променили. Ипак, имамо Јована Зафировића, свежег и младог аутора који је објавио нову књигу. То је било позитивно у овој години.

Надам се да ћемо следеће године очувати мир како у региону, тако и у свету. Имам троје деце и због њиховог добра бих волео да влада мир и да можемо да се посветимо нормалном животу.

Искра у тами "златни пјер": Владислав Филиповић, најбоља карикатура

ГОДИНА која је на измаку била је грозна. Америка је гурнула прст у око целој цивилизацији још 20. јануара избором дементног старца за председника. Тим чином су показали да могу да раде шта хоће. Убрзо после тога почео је рат у Украјини. Из наших ратних ужаса научио сам да је мртав човек прво мртав човек, па нечији брат, отац, муж, а тек на трећем месту Марсовац, Украјинац, Србин, Рус... Не интересује ме ко је и да ли је крив за ову кризу која дрма Европу, занимају ме наши животи и животи наше деце. Због тога сам забринут.

Фото Новости

Волео бих да има нешто лепо што се догодило ове године, осим што мој унук расте. Искра у тами је била и награда "Златни Пјер", која би бескрајно значила мом покојном ћалету. Волео бих да је посветим њему.

Волео бих да се у следећој години нешто лепо догоди свим људима. Не волим кад видим да се људи муче и пате. То је баш тужно. Волео бих да сви остваре макар део својих жеља и да сви живомо боље. Ништа се није променило од времена Домановића и Нушића, осим што имамо мобилне телефоне. Много бих волео да буде мир, да не буде трзавица и да сви некако, ако можемо, живимо лепше. То је моја најљудскија жеља. Волео бих да су сви људи здрави. И, ако је могуће, да ништа не поскупи.

Препоручујемо

Друштво

0 2

НЕДЕЉНО ИЗДАЊЕ "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ" ДОНОСИ: Зашто хришћани у ЕУ сами себе исписују из вере; Сукоб у Украјини и лицемерје Запада и САД

24. 12. 2022. у 19:46

Друштво

0 0

ПРИЗНАЊЕ "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА": Захвалница регистра давалаца матичних ћелија

22. 12. 2022. у 19:51

Друштво

1 6

ЧУВЕНИ НОБЕЛОВАЦ ЈЕ ТО ГОВОРИО ЗА "НОВОСТИ": Цитат о КиМ који се проширио мрежама заправо део интервјуа из 2012. године

15. 12. 2022. у 22:44

Друштво

18 8

НОВИНАРЕ ПРОГЛАСИЛИ ПУТИНОВИМ АГЕНТИМА: Организација "Октобар" објавила имена наводних руских експонената у Србији

16. 12. 2022. у 08:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације