ЈОШ ВИДИМ СЕБЕ КАКО МОЛИМ: Чико, жив сам, немој, не убијај…

ПРОШЛО је пуних 30 година од стравичног догађаја од којег се Драгану Васићу (41) и данас леди крв у венама.

Фото принтскрин

Као једанаестогодишњак једини је 3. јуна 1992. преживео масакар припадника Армије БиХ који су убили 24 мештана села Ледићи док су бежали по обронцима планине Трескавице код Сарајева. Током пројекције документарног филма "Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш" Гвоздена Шарца, јуче у београдској Општини Звездара, који говори о том стравичном злочину, очи су му све време биле испуњене сузама. Изгледало је као да поново проживљава тај дан.

- Било би ми лакше да овај филм гледам сам - каже Драган. - Тешко ми је, а пред оволико људи не могу да плачем. Не могу да избацим тугу коју гомилам у себи. У једном тренутку желео сам да напустим салу. Филм је потресан, неке сцене су много болне. Још болније, јер су истините. Као да сам опет тамо и гледам мог ујака Миленка како пада на колена и окрвављених руку хвата се за груди. Видим како му мој други ујак Раде притрчава да помогне, а они пуцају у њега. Видим Милорада, трећег ујака који моли да не убијају жене и децу, а они га туку ногама и рукама. Видим себе како говорим: Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш".

Фото Приватна архива

Сала Општине Звездара била је испуњена јуче до последњег места. Дошли су и рођаци настрадалих, који су, као и Драган, веома емотивно доживели филм. Јецаји су се чули током пројекције и мук на крају филма.

- Трчали смо главом без обзира и остављали за собом ствари које смо понели - прича Драган и гледа у једну тачку. - Изгледало ми је да војници све познају. Приметили су да неколико жена из села није са нама. Зачуо се пуцањ из даљине. Једна од тих жена је ловачком пушком упуцала једног војника. То их је још више разљутило. Стигло им је појачање. Зачуђено су питали своје другове шта чекају, зашто нас све не убију.

За један од најсвирепијих злочина над српским народом још нико није одговарао. Међу жртвама је 13 жена и четворо деце. Најмлађа жртва је осамнаестомесечни Милутин Тешановић, а најстарија 92-годишња Иконија Васић.

Фото Приватна архива

- Моје ујне су пригрлиле своју децу, а ја сам остао сам. Чини ми се да ме је погодио први метак који је испаљен, и то право у груди - махинално се хвата руком испод ребара. - Рана је била прострелна. Био сам мршав. Пао сам на земљу. Некако сам знао да се не смем померати. Непрестано су пуцали по осталима. Вероватно сам имао среће што није имао ко да ме пригрли. Присећао сам се филмова у којима су се људи правили мртви и тако преживели.

Драган је до априла 1992. живео у месту Главогодина, крај Илиџе. Муслимани су им били прве комшије. Када су почеле приче о рату, његови родитељи су одлучили да га пошаљу у село Ледиће. Били су убеђени да тамо неће бити ратних дејстава. Тамо је, међутим, рата било као мало где.

- Недалеко од места где сам лежао, стајала су двојица војника. Остали су завршили "посао" и отишли - прича Драган. - Чуо сам како се свађају. "Није требало да побијемо ову децу", понављао је један од њих, "грехота је од Бога". "Чико, ја сам жив", рекао сам плачним гласом. "Помози ми, молим те." Други војник је репетирао пушку и рекао да треба да ме убију. Овај му одговори: "Дете није криво. То можеш учинити само преко мене мртвог."

Фото Приватна архива

Васић је спасен захваљујући војнику Изи Велићу који га је одвео на Игман доктору Мустафи Пинтолу. Доктор га је одвео код својих родитеља, а касније је размењен.

- Родитељи су одржали два помена када су први пут чули да сам жив - каже Драган. - Пола године од страшног догађаја, доктор ме је одвео на размену.

Драган је у међувремену завршио факултет, оженио се и добио двоје деце. Живи у Источном Сарајеву.

- Опростио сам свима, али не могу... не могу да заборавим - каже нам.

Организатори јучерашње пројекције били су удружење Координација удружења избеглих и расељених у Републици Србији и Радио-Телевизија Републике Српске, уз подршку Представништва РС у Београду и Општине Звездара.

СТРАХОТЕ

КОЛИКО год разговарали о страдањима, људи нису свесни која је размера злочина према Србима била у БиХ - каже Јован Чакаревић из удружења "Координација". - Зато је важно да овај и њему сличне филмове види што више људи у Србији.

ПРЕВОД НА РУСКИ И ЕНГЛЕСКИ

ПОТРЕСНА исповест Драгана Васића управо је била повод да новинар РТРС Гвозден Шарац сними филм "Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш". Циљ му је био, каже нам, да се јавност у БиХ суочи са истином о страдању сарајевских Срба током последњег рата.

- Снимио сам филм да се злочин не заборави, да неко за коју деценију не би рекао да злочина у Ледићима није било и да је све само српски мит. Држао сам се истине и чињеница. Дуго радим у информативном програму и знао сам за тај злочин, да нико није процесуиран и да је претекао један дечак. Много је година требало да прође да Драган смогне снаге да исприча своју причу испред камере. У Сарајеву и данас говоре да се масакар није догодио, као и да Срби никад нису живели на том простору. Утолико је за мене овај филм био још већи изазов - каже Шарац, који планира да филм "Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш" буде преведен на руски и енглески језик како би људи у Европи чули истину.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ДРАГИНАЦ, МЕСТО ГДЕ СЕ ЗЛОЧИН ПОНОВИО: Села широм Мачве и Јадра и данас носе дубоке ожиљке сурове репресије немачких окупатора 1941. године

13. 12. 2022. у 10:33

Суђења

0 2

ОД БОЛА НЕ ЗНАШ НИ ГДЕ ТЕ ВИШЕ УДАРАЈУ: Потресно сведочење заробљениика из загребачког логора "Ракитје"

09. 12. 2022. у 21:00

Суђења

2 0

ПАЛИЛИ ИМ КОЖУ И ЛОМИЛИ КОСТИ: У петак у Хагу изрицање пресуде Саљиху Мустафи због ратних злочина над Албанцима 1999. године

07. 12. 2022. у 23:25

Регион

3 2

УХАПШЕНИ ЗБОГ РАТНИХ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА: Шест бивших припадника Армије БиХ приведено на подручју Сарајева и Горажда

13. 12. 2022. у 16:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације