ДОКТОРКА ПОМЕРИЛА ГРАНИЦУ ЉУДСКОГ: "Новости" са синовима и ћерком Др Љубинке Петровић, хероине страшне рударске несреће у Алексинцу 1983.

ПРИСТАЛА је, и то једва, да је одоздо извуку тек када је иза ње остала само слеђена тишина. Само тишина.

Др Љубинка Петровић, Фото Приватна архива

Није ни знала који је то био сат који је провела у јами из које је понела слике за цео живот.

Стравична експлозија метана у јами "Морава" алексиначких рудника разнела је и људе и машине. Она је трчала кроз језиву, бесконачну ноћ, у којој су се сударали јауци и позиви у помоћ, а свест затамњивао мирис спржених тела. Само је једном признала:

- Био је то пакао. Прави пакао.

Др Љубинка са др Павлом Грегорићем, председником жирија за "Најплеменитији подвиг", Фото Приватна архива

Ово је прича о др Љубинки Петровић из Алексинца, хероини рударске несреће у јами "Морава", у лето, пре непуне четири деценије. Прича о подвигу који је померио границе људског и професионалног и који се, упркос времену и неким другим "вредностима", памти.

- Наша докторка Љубинка била је поштована и вољена, у алексиначком Дому здравља, а пре тога у рудницима уписала је деценије стажа - испричала нам је правница Данијела Стојилковић, из правне службе ове установе, одакле су нас и упутили како да дођемо до њене деце.

- Диван, племенит човек, па, и када је отишла у пензију, од ње се тражио савет више. Пре око пет година опростили смо се са њом заувек на новом гробљу у Алексинцу.

Син Растко чува текстове о мајци објављене у нашем листу, Фото Архива Новости

Фото Архива Новости

Тако, уз захвалност, сазнајемо да деца др Љубинке Петровић, синови и ћерка, на три континента чувају успомену и следе пут велике и пожртвоване мајке. Најстарија, Марина, дипломирани је правник, заменик јавног тужиоца у једном граду у источној Србији. Петар, професор музике, у Америци има своју школу. А, најмлађи Растко је у Аустралији. Тамо је у једној фирми економиста.

Докторкин син Петар чува мајчину Златну плакету "Новости", Фото Приватна архива

7. јуни, 1983. године. Сећање Љубинкине ћерке:

- Мама је била у кухињи када је зазвонио телефон. Јавила се и не знам да ли је спустила слушалицу. Истрчала је и низ степенице се, у трку, обувала. У кући су били Растко и тата, Петар у Скопљу на студијама. Тек после су се огласиле сирене и пронео глас о несрећи у руднику. Дигао се цео град. Неверица. Очај. Тата је отишао пред јаму. Ми смо знали: мама је већ међу својим рударима. Међу повређенима. Ми стојимо у муку. Нико реч не проговара. Нико ништа не пита. Избезумљени чекамо. Ноћ пада, тата не долази. Чујемо, извлаче повређене. Извлаче страдале. Ноћ одмакла. Само гледамо једни у друге. У нама страх: да ли ће се вратити? Да ли ће се вратити? Стално је била са рударима. Њихов лекар.

Фото Архива Новости

Сви су је знали и све их је познавала. И тата их је волео. Док је мама, после несреће, одлазила у посете повређенима, видим тату седи и гледа само у једну тачку. Питам га:

Дуки, шта ти је? Он каже: Будан их сањам. Као да је изговорио мамине речи. А да ли је њој било лакше после? Верујем да није. Само, и с тим мораш да живиш. Она је била јака. Стварно јака.

Телефонирамо, после разговора са Марином, у Америку. Јавио се Петар. Обрадовао га је позив, а нас је чекало изненађење.

- Плакета за подвиг? Како, где је! Па, код мене. Понео сам то мамино признање и чувам га.

Сећам се, баш добро се сећам кад је стигла кући и донела плакету. Било је лепо. Пуна кућа људи. Мада, никада она то није истицала. Само је говорила: свако је дужан да ради свој посао.

Ћерка Марина и син Петар са др Љубинком, Фото Приватна архива

Поздрављамо се са Петром. Обећао је да ће послати фотографију са маминим признањем, а ми идемо у Аустралију. Телефон није дуго звонио.

- Сестра ми је јавила да ћете звати. Код мене су текстови из новина, мислим да сам их све скупио и све понео. Чак имам један из "Жемин жибаоа", званичног листа Комунистичке партије Кине. У, има тога пуно. И фотографија. Има једна када смо тата и ја били у вашој редакцији, а мама примала плакету. Тада је то било управо у редакцији - готово у даху испричао нам је Растко.

- Петру плакета, мени текстови и фотографије, а Марина... Марина има мамино срце, она све то у срцу чува... И... Речи су се одједном покидале. Слушалицу је преузела Расткова супруга Елеонора:

- Извините, молим вас, потресле су га емоције.

Докторка на крштењу Растковог сина Петра у Алексинцу, Фото Приватна архива

Касније, кад је смирио срце, Растко је упитао:

- Па, ко се сетио да врати те лепе приче о подвизима? Радостан сам и волео бих да имам и примерак "Новости" када објавите репортажу.

СУЗЕ САМО НА РАСТАНКУ

СИНОВИ су, кад год се прилика указала, долазили да посете родитеље. Растко је чак довео и сина Петра да га крсти у старој, завичајној цркви у Алексинцу.

- Било нам је тешко кад су одлазили. Мами сам видела сузе само на тим растанцима - сећа се Марина.

СЈАЈ НЕПРОЛАЗНЕ ВРЕДНОСТИ

ДРАГО ми је да настављате традицију "Најплеменитијег подвига године" - каже Марина.

- Потврда да плакете којима награђујете добра дела чувају и потомци најбољи је доказ значаја ове лепе акције која слави хуманост и најлепше људске особине.

ЗНАШ ДА РУДАРИ НЕ ПЛАЧУ

ТРИДЕСЕТПЕТ рудара није изашло из јаме тог црног 7. јуна 1983, у коју су улазили да ископају то црно злато на коме су и они руке грејали. Др Љубинка никад није ни споменула, а камоли бројала оне које је од смрти отргла из црне "Мораве". У Алексинцу се сећају да је данима путовала до Београда, до ВМА, пратила како напредује лечење и опоравак рудара. Дочекивала их када се опорављени врате кућама. Била им је најмилији гост. Говорили су јој: опет ћемо ми у тој јами хлеб да копамо. А кад се између наде и неверице, низ копачево лице отме суза, докторка Љубинка је обрише и каже:

- Немој. Знаш да рудари не плачу.

Препоручујемо

Друштво

1 9

МОЈ СИН ВЛАЈА САД ЖИВИ КРОЗ ЊИХОВЕ ЖИВОТЕ: Потресна прича Љиљане која је после трагичне смрти свог детета, донирала његове органе

06. 12. 2022. у 08:00

Друштво

1 3

ОД ОГЊА ОТЕЛА БРАЋУ И СЕСТРУ: Сајма Аговић са 11 година показала храброст коју често немају ни одрасли

29. 11. 2022. у 11:00

Друштво

1 3

У БОРБИ ЗА ДВА ЖИВОТА БИО БРЖИ ОД ЕКСПРЕС ВОЗА: Славољуб Анђелинковић 1984. у Браљини, отргао од смрти близнакиње Драгану и Данијелу

22. 11. 2022. у 10:01

Друштво

0 6

СРЦА ЈАЧА ОД МИНСКОГ ПОЉА: Деминери РС, на Јахорини 2011, спасли четворо словеначких параглајдериста, слетелих у зону опасну по живот

15. 11. 2022. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације