РЕШЕЊЕ ЗА НАСИЉЕ КРИЈЕ СЕ У НАМА: Наши културни посленици, за "Новости", о проблему у образовним установама, узроцима и последицама

ГОДИНАМА се, практично из дана у дан, згражавамо над новим и новим ужасним сценама насиља и застрашујућим причама које одреда пристижу из - наших школа, а заједно креирају поражавајућу слику друштва.

Илустрација Тошо Борковић

Са појавом сваког новог видео-клипа или исповести која сведочи о томе колико је агресије у школским здањима, а колико насилника седи у школским клупама, оживе бескрајне дискусије у свим медијима. Ко је крив, питање је које се стално изнова понавља, које бруји у еху бесконачних понављања. И док једни траже "главе родитеља неспособних да васпитају сопствену децу", други ударају у већ поодавно пољуљан ауторитет наставника, а трећи корен проблема виде управо у тим незаинтересованим и "неспособним предавачима", као да нам свима измичу могућности, или воља, за тражење било каквих конструктивних решења.

А осим тог стандардног "Ко је крив?" које се неминовно завршава урлањем гомиле која захтева да види нечије главе на пању, сва су друга питања далеко компликованија, деликатнија, и важнија. Сва захтевају да ми одрасли преиспитамо много тога, најпре себе.

Да направимо отклон од оног чувеног, а тако неистинитог, "У наше време ничега сличног није било". Да спознамо и признамо где смо оманули, као родитељи, или као они који би децу требало да уче. Као пример. Да увидимо да ни решења не могу бити једноставна и да се можда многа од њих крију негде у нама. Само их ваља освестити.

Јер сигурно је једно, колико год да нам је лакше указати на, ма ког, кривца - за све што се са нашим подмлатком дешава, одговорни смо сви ми заједно.

Наши познати културни посленици сложни су у оцени да је вршњачко насиље последица више фактора - отуђења деце једне од других, али и од родитеља, и (не)мара породице и друштва у целини.

* * * * * * * * * * *

Слободан Владушућ редовни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду

И школи и породици укинут је ауторитет

ВРШЊАЧКО насиље је последица више фактора: најпре, недостатак тзв. кућног васпитања.

Један број родитеља се хвали како они својој деци нису родитељи, већ пријатељи, као да сумњају у сопствено право да васпитају сопствену децу. Онај ко их је убедио да то право немају, тај им је симболички отео децу. Наиме, ако их родитељи не васпитају, васпитаће их неко други: њихови вршњаци односно трендсетери или медији који имају одлучујући утицај на децу, зато што децу увек неко васпитава, само је питање ко. Ако знамо да је неолиберална држава усмерена против сваког колективног идентитета, онда то значи да се деца васпитају као самодовољне људске честице, које на људе око себе гледају као на странце, а на своје жеље као на права која нико не сме да доводе у питање.

Фото В. Данилов

Таква деца нису припремљена за живот у колективу. Процес оваког антиваспитавања се наставља у школама које се систематски руинирају уништавањем ауторитета наставника. Уколико наставник нема право да каже ученику да нешто не зна, јер се то тумачи као дискриминација или ако нема право да раздвоји ученике који се туку, онда је онај ко је донео таква правила намерно уништио једну лепу и важну професију. Ако наставниу одузмете ауторитет онда он није наставник. Тако се у школи понавља поступак из породице - укида се ауторитет који би могао да васпитава децу, а деца се "васпитају" да су њихове жеље свемоћне. То, наравно, води до повећаног степена насиља, било реалног, било имагинарног, јер ако се детету ускрати нешто што жели, оно одмах може да тврди да је жртва насиља.

Фото Д. Дозет

Насиље у школама може се спречити врло једноставно: прво, једном броју родитеља треба објаснити да су родитељи а не пријатељи деце, и друго, треба вратити ауторитет наставницима, не само у односу на децу већ и на родитеље. Оно што мене плаши јесте да се атмосфера вршњачког насиља не искористи за стварање услова за још већи степен отуђења деце једне од других, али и од родитеља и заједнице у целини.

* * * * * * * * * * *

Мошо Одаловић, дечји песник

Живели смо живот у дечјим епским, јуначким временима

ЗА разлику од осталих, ја се јављам из прошлих времена, живео сам у другачијим, дечјим епским, јуначким временима. Али исто тако, као доказ да ништа под капом небеском није ново, или да се само перспектива мења - морам рећи да припадам генерацији ђака који су - у школи хапшени, и то због фудбала. И ниједан се родитељ на то није бунио, а камоли ђак, куд би и смео. Нико нас није бранио, било је "Мора да си крив, иначе ти не би то ни радили". Били смо понижавани, само се насиље није тако звало. Било је - плаши се и путара и шумара и портира и учитеља и директора... све до Тита.

Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке. А све на Косову, у Старом Грацком код Липљана, под Голеш планином. ДЕСЕТИЦА!

Фото Н. Живановић

Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место - кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа - до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо - десет радних столова! Немој да замислиш... А замисли да сам од оних који римују мајка-бајка. Немој да замислиш; лагао бих, а не смем.

Ја сам осмо дете, тек - у Српском митолошком речнику пише: "Осмо дете, адамско колено, у родитеља је срећно за кућни напредак." Био је 1. април 1947. године. Родио се, а у том сату је горела зграда колективе у мом селу! Частих родитеље, а и село се више обрадовало ватри но мени. Нису могли да смисле тај аграрни безобразлук. Тек, родих се - за напредак читавог села!

Купање, ух! Нас, дечаке, потапали су у корито као ћебад, поњаве, крпаре... Често пред гостима, а "фенирање" - уз шпорет на дрва, трајало је кратко и грубо; били смо ошишани због вашкица и гњида. Мој плач и побуну пресецали су, ако се тад десе, стричеви Максим и Благоје: "Баци му шаку пепела у уста, свеца му његовог!"

У породичном густишу научиш најпре - да си неважан. Лако научен, никад одучен. (И у песничком братству дуго се тако осећах.) Сви смо били стручњаци у застрашивању; увек уз животно руководно начело: Не тамо! Кренем ли према бунару, ватри, пчелињаку, мравињаку.... - Не тамоооо!

И игре наше, какве "игре"... једнако грубе као и све у строгим временима. Најодвратније и најболније, а никад да се заборави: били смо хапшени због фудбала (крпењачом). Иако уз чобанлук, дакле у корисном послу. Неко би пријавио учитељу да смо играли лопте, а учитељ нам, с почетка часова, саопшти имена - ко, после часова, остаје у мрачном подруму за угаљ. Још једном - у мрачном подруму за угаљ, останемо до у ноћ!?! Једном приликом, на неком часу, нешто сам одушевио учитеља! Иако ми је с почетка речено да остајем у подруму, помислио сам да одушевљен учитељ уме да прашта. После часова, пуним трком, бежао сам да гледам важну утакмицу сеоског клуба, а за мном се чуло, на сав глас свих ученика: - Мошоооо, врати сеееееее! Ех, сузо М.О.ја...

* * * * * * * * * * *

Јелена Попадић Сумић, одговорна уредница редакције дечјег програма РТС

Млади могу да греше, ми их исправљајмо

ДАНИМА слушам реченице пуне "професора којима су везане руке" и "данашње деце којој ништа није свето". Нама је баш све било свето, сви смо читали Достојевског, писали сонете и поезију у бланк версу, а од музике слушали само Хендла и Мусоргског. Како би рекли ти "којима ништа није свето": "Ма важи."

Ја сам своје школовање провела у 90-им годинама, када су нам скидали патике насред улице, када је гимназијалац на дочек Нове године понео пиштољ, "јер га је ћале пустио само вечерас", када су у једној средњој школи професорки физички однели аутомобил на друго место, између два дрвета, тако да не може да га испаркира. Али, тада није било друштвених мрежа и интернет портала, па су ствари могле да се заташкају; данас би ти ђаци били главни јунаци чланака, објава, вирала, средство у скупљању лајкова разних портала; онда су биле само локални скандал или... трач.

То што је и у времену мог одрастања (пре нове ере) насиље постојало и било подразумевајућа премиса у опстанку ни најмање не легитимизује насиље данас. Моја поента је да насиље у школама није новост, већ само (нажалост) и даље постоји. А сви ми који смо тада живели родитељи смо деце која данас похађају школе. Ми, који смо одрастали уз слике са ратишта и они који одрастају уз потпуно легитимизовано вербално насиље у јавном дискурсу и комуникацији и они који су сведоци да неко у 21. веку меље људе у машини за месо. То није оправдање, него део објашњења. Годинама уназад релативизована је и девалвирана идеја поштовања - вршњака, професора, породице, партнера. И шта онда, деца су крива, баш нам само они срећу кваре?!

А где се налази оно што је њих лишило могућности да буду срећни па их нешто тера да тероришу друге? Не налази се у трећем разреду средње школе, налази се вероватно у породици и сплету кознакојих околности, гена и матрица у понашању, а ни у вртићу, ни у школи није пружена системска подршка и помоћ да се то превазиђе, јер су тобоже просветним радницима руке везане. Нема батина, нема избацивања са часа, па шта људи да раде?

Фото архива

Не знам шта да раде. Ја сам се школовала да пишем, да сам се определила да се бавим васпитањем деце, сигурна сам да бих нашла неко друго решење осим казне. Сигурна сам да не бих пропустила да реагујем кад видим да дете у вртићу одступа од очекиваног понашања и угрожава друге. Не само да заштитим те који су угрожени, него да заштитим то дете од самог себе и туге која га чека у одрастању и из које ће чинити непријатности другима. Јер сам уверена да нико не почини прво насиље и да је одмах убиство. Много тога се деси пре крупног злочина, само је питање да ли има ко да реагује?

Није све на душу појединачних васпитача и просветних радника. Они раде тежак и много одговоран посао, а раде у систему, који не пружа много времена и алата за бављење децом. Он као постоји, али све то је недоследно, несистематично, компликовано, недоступно свима. А лепо постоје школски органи, надзорна тела и три на карте, све лепо постоји, а исход - лепо мизеран или још лепше никакав. Ствари се решавају акутно и локално, без посебног удубљивања у то одакле проблем и који је план бављења тим неким дететом. Још ако родитељ интервенише, па још и запрети, а познаје директора или професора математике, план добија потпуно други смер. И тако... у бескрајно.

Ми смо одговорни за генерацију која сада стасава. Ми, родитељи, просветни радници, ствараоци за децу, ауторитети, председници, новинари, комшије, касирке, стричеви, рођаци и супарници, ми - људи. Ми одрасли. Ми смо и пример, и одговорни за животе тих младих људи. Они имају право да погреше, ми морамо доследно, стрпљиво да их исправљамо; али прво себе. Колико будемо одговорно и посвећено то радили - толико ћемо лепо живети сутра са њима.

Препоручујемо

Хапшења и истрага

1 0

УЧЕНИК ОСУМЊИЧЕН ЗА ЗЛОСТАВЉАЊЕ И МУЧЕЊЕ: Најстарији учесник инцидента у Трстенику предмет истраге, тужилаштво сакупља доказе

08. 12. 2022. у 08:33

Друштво

2 1

МИНИСТАР РУЖИЋ О НАСИЉУ У ШКОЛАМА: Радна група излази са конкретним предлозима 20. децембра

07. 12. 2022. у 23:52

Несреће

2 4

НЕ ДОЗВОЉАВА ДА ГА ЛЕЧЕ У НИШУ: Средњошколца из Трстеника, који је наводно покушао да се убије, отац одводи са Клинике за ментално здравље

06. 12. 2022. у 20:32

Несреће

5 7

ПОЛИЦИЈА ПРОВЕРАВА ПОКУШАЈ САМОУБИСТВА ЂАКА ИЗ ТРСТЕНИКА: Тинејџер задржан у у болници у Крушевцу, комисија испитује повреде

05. 12. 2022. у 16:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације