Друштво

УЗОР И НАДАХНУЋЕ КАКО СЕ БИВА ЧОВЕК: Заборављени великан проф. др Александар Костић - Научник, лекар, уметник, просветитељ, патриота

проф. др Нела Пушкаш

22. 11. 2022. у 17:44

У МАРТУ 2022. године, Институт за хистологију и ембриологију "проф. др Александар Ђ. Костић" свечано је обележио сто година од првог предавања, које је студентима новооснованог Медицинског факултета Универзитета у Београду одржао први професор хистологије и ембриологије у Србији, уједно и оснивач Института, проф. Александар Ђ. Костић.

УЗОР И НАДАХНУЋЕ КАКО СЕ БИВА ЧОВЕК: Заборављени великан проф. др Александар Костић - Научник, лекар, уметник, просветитељ, патриота

Професор Костић је био човек изузетних интелектуалних и организационих потенцијала и велики ентузијаста, који је у више наврата подизао и организовао Хистолошки институт и успоставио основе наставе хистологије и ембриологије на Медицинском факултету. Упркос томе, 1952. године, удаљен је са Факултета, а као повод је искоришћена чињеница да је напунио 59 година живота и тиме испунио један од услова за одлазак у пензију.

Међутим, реални разлози његовог пензионисања су били сасвим друге, политичке природе. Није се приклонио Комунистичкој партији и отворено се супротстављао политизацији Факултета. Имајући у виду однос власти и друштва према људима такве судбине, није изненађујуће што се ни према њиховој заоставштини није односио са дужним поштовањем. У тим околностима, уништен је или склоњен од очију јавности значајан део сведочанстава његовог рада, чиме је новим генерацијама била ускраћена прилика да се детаљније упознају са његовом зaоставштином и почецима рада Института.

Недавна истраживања, међутим, довела су до открића (пред)ратне архиве Института и различитог материјала коришћеног у настави и научном раду, као што су: фотографске стаклене плоче, микрофотографски албуми, постери, тератолошки препарати и други предмети за које се деценијама није знало да постоје на Институту.

ПОМЕНУТИ ПРЕДМЕТИ, као и њихов укупни број, наводе на закључак да је у овом моменту збирка на Институту за хистологију и ембриологију врло раскошна, али и јединствена, управо по садржају предмета које је професор Костић лично израдио и оставио за собом. Управо то откриће иницирало је преиспитивање досадашњих сазнања и реконструкцију тачне историје Института.

Конкурс за "наставника за катедру Нормалне Хистологије на Медицинском факултету Београдског универзитета" објављен је 21. децембра 1920, у "Службеним новинама" Краљевине СХС. Међутим, кандидата за ту позицију, у време расписивања конкурса, није било. Предлог за ангажовање Костића, још студента у Стразбуру, потекао је од др Милоша Ђ. Поповића, лекара и првог Србина специјалисте стоматологије, оснивача Савеза трезвене младежи и Савеза извиђача Србије. Решење о постављењу др Костића, који је у међувремену докторирао, за хонорарног професора потписано је 21. новембра 1921, када је и званично ступио на дужност и тај датум би требало сматрати датумом оснивања Хистолошког института.

У моменту оснивања, осим решења о постављењу др Костића, Институт није располагао ни просторијама, ни опремом, као ни средствима за рад, а сам Костић је још увек био у Стразбуру, на Институту свог професора, ментора и еминентног хистолога професора Пола Буена. Захваљујући његовој подршци и свом марљивим раду, успео је да до краја децембра 1921, у Стразбуру, припреми колекцију која је бројала између 2.000 и 3.000 препарата различитих ткива и органа, који су представљали прву тековину Института.

СТВАРАЊЕ НАЈМОДЕРНИЈЕГ ИНСТИТУТА У ЕВРОПИ

У ЈАНУАРУ 1922. ВРАТИО се у Србију, јавио на дужност и добио на располагање прву собу у приземљу управне зграде Главне војне болнице (данас Управа УКЦ Србије), од свега 15 квадратних метара, у којој према његовом каснијем сведочењу осим четири зида, пода и плафона, ничег није било. У новембру исте године, Институт је пресељен у нову зграду Универзитета, у просторије Физичког института Филозофског факултета. Запосленима су на располагању биле четири просторије: канцеларија за наставника, канцеларија за асистента, лабораторија и велика соба за практичне вежбе. Пошто су просторије Физичког института биле само привремено уступљене Медицинском факултету, пре дефинитивног усељења у наменски пројектовану зграду, било је неопходно организовати још једно пресељење и обезбедити још један смештај, и то у Школи за нудиље Друштва Црвеног крста.

У новом простору, проф. Костић је добио прилику да искуство у изради микрофотографија стечено у Француској даље развија и унапређује. Наиме, непосредно по усељењу, формирао је и Фотографско одељење. Главна тековина тог одељења и Костићеве активности, био је Микрофотографски атлас нормалне хистологије, који је изашао из штампе 1925. Целокупни рад на припреми препарата и самих микрофотографија проф. Костић је изнео сам. Поред Фотографског одељења, у коме су израђиване микрофотографије, опремљена је и соба за увеличавање, у којој је направљен велики број постера димензија 50х60 цм, који су красили зидове вежбаонице, а касније и цео Институт.

Хистолошки институт се преселио у нову зграду у јануару 1927, и то је било последње и дефинитивно пресељење. Новоизграђени комплекс, према пројекту Светозара Јовановића, имао је изглед ћириличног слова П и састојао се из централне зграде са амфитеатром и два крила, једно је било намењено Физиолошком институту, а друго - Хистолошком. Према речима професора Суботића, по свом уређењу, зграда је била "најмодернија у Европи".

ТОКОМ НЕМАЧКОГ бомбардовања Београда, 6. априла, зграда је била погођена, иако је на крову имала истакнуту ознаку Црвеног крста. Оба крила су готово у потпуности срушена. На Хистолошком институту је том приликом уништена лабораторија асистената са скоро 10.000 хистолошких препарата и комплетном опремом за израду препарата, лабораторија професора са неколико стотина ретких демонстрационих препарата, великим микроманипулатором и прибором за ћелијску културу, као и драгоцена збирка тератолошких препарата сакупљана на просторима целе земље, затим велика вежбаоница са комплетним намештајем и уређај за пројекцију слајдова, колекција различитих уређаја и хемикалија, као и комплетна инсталација. Једини део зграде који је остао непорушен, мада значајно оштећен, био је централи део, у коме су се налазили амфитеатар и Фотографско одељење. У те просторије и сутерен су крајем априла службеници Института, предвођени домаћином Димитријем Величковићем, пренели неоштећен намештај из кабинета професора Костића, библиотеку, сачувани део библиотечког фонда, мали део преосталог неоштећеног инвентара и 76 микроскопа. Међутим, у неколико наврата током окупације, немачки војници су однели микроскопе, добар део фотографске опреме и други инвентар.

Период окупације пратили су и потреси на кадровском плану. Професор Костић је 1942. био удаљен са Медицинског факултета. Често се у литератури може наћи погрешна интерпретација догађаја из 1941. године, који су томе претходили. Поједини аутори као разлог удаљавања наводе Костићево одбијање да потпише "Апел српском народу", који је обзнањен 13. августа 1941. године у дневним новинама "Ново време". Међутим, највећи број наставника Медицинског факултета, као и сам Костић, није потписао Апел, и нико од њих директно због тога није био удаљен. "Апел српском народу" је био једна врста пропагандног памфлета, односно, антикомунистичког прогласа, у коме се тражила лојалност окупационој влади, а који је имао за циљ да смањи подршку српске јавности устанку против окупатора.

ОПТУЖИЛИ ГА ДА НАУЧНИМ РАДОМ ШТЕТИ МОРАЛУ

МИНИСТАР просвете у Влади Милана Недића, Велибор Јонић 16. октобра 1941. године донео је Основну уредбу о Универзитету. Према тој уредби, разрешени су дужности и стављени на располагање министру просвете сви дотадашњи наставници као и све особље Универзитета. Циљ уредбе био је да се са Универзитета уклоне национално и идеолошки неподобни наставници, јер се знало за комунистичке и антифашистичке активности на факултетима, како пре почетка Другог светског рата, тако и за време рата. У складу с тим, на основу Основне уредбе о Универзитету, донета је и Општа уредба о Универзитету, којом су дефинисани принципи реорганизације Универзитета, а самим тим и Медицинског факултета. Према тој уредби, током 1942, расписивани су конкурси за пријем наставника и ненаставног особља, али су све одлуке чланова комисије за пријем прослеђиване министру просвете, који је постављао наставнике без предлога Универзитетског савета, одређивао и контролисао рад ректора и Универзитета.

ТИМЕ ЈЕ БИЛА урушена аутономија Универзитета, а избор наставника стављен под контролу Министарства, што је директно отворило пут ка уклањању неподобних, без обзира на садржај и закључак реферата. Проф. Александар Костић се такође јавио на конкурс за избор редовног професора хистологије и ембриологије. За референте су одређени професори Коста Тодоровић и Милован Миловановић, који су у реферату, поред похвала Костићевих наставних и научних квалификација, изнели и критике на рачун његових текстова из области сексологије, а који су, како они наводе, често били тумачени у јавности као порнографски и штетни за јавни морал. Такође, навели су и да је проф. Костић почео да образује "клике" у Савету Медицинског факултета, које су штетиле угледу Медицинског факултета и Универзитета. На крају су закључили: "Ако би се г. проф. А. Костић обавезао да се убудуће неће више бавити објављивањем популарних чланака и публикација овакве врсте, особито из сексологије, и да од сада неће више образовати клике на Медицинском факултету, онда би могао бити предложен за редовног професора". Реферат је потписан 17. јула 1942. године и прослеђен Министарству просвете. Крајњи исход целе процедуре било је пензионисање професора Костића у 49. години живота. За вршиоца дужности управника Института постављен је Костићев бивши асистент др Бранко Влатковић, у то време доцент на Ветеринарском факултету.

НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА Београда, 20. октобра 1944. године, управне органе у граду и на Универзитету образовала је нова комунистичка власт, а проф. Костић је враћен на дужност управника Института већ 8. децембра 1944. Због своје огромне енергије, ентузијазма и организационих способности, по повратку на дужност изабран је и за члана Одбора за материјалну обнову Факултета. Покушао је да поднесе оставку на ту дужност управо због презапослености око обнове Хистолошког института и "обнове оних установа које су биле тесно везане за овај Институт/Фотографско одељење, Терминолошки семинар и Централни каталог књига и часописа", уз образложење да му је "немогуће да се стално и довољно" посвети обимним задацима који се налазе пред Одбором, али му ту оставку Савет Медицинског факултета није уважио.

НЕПОДОБАН И ЗА НОВУ КОМУНИСТИЧКУ ВЛАСТ

ОБНАВЉАЊЕ РАДА МЕДИЦИНСКОГ факултета пратила су и даље турбулентна дешавања на идеолошком и политичком плану, што је кулминирало поновним удаљавањем професора Костића са факултета, 25. марта 1952. године. Тог дана је добио решење по коме му "престаје служба по сили закона". Наиме, он је у марту напунио 59 година и тиме стекао један од услова за пензионисање, што је искоришћено као основа за наведено решење. Међутим, разлози пензионисања су били политичке природе, а један од директних повода био је допис који је Костић упутио Савету Медицинског факултета, 4. фебруара 1952, насловљен "О начину избора наставног особља". У том допису се заложио за тајно гласање при избору наставног особља и одбацивање критеријума политичке подобности. Проф. Костић је иначе био окарактерисан као највећи "непријатељ" на Универзитету још 1945, јер није био спреман на компромис са новом влашћу, а сматрало се и да око себе организује противнике комунистичког режима, такозвану реакцију. У којој мери је Костић сметао тадашњем комунистичком руководству, говори и чињеница да је пензионисан упркос великом недостатку квалификованог научног и стручног кадра. Два дана по добијању решења о пензионисању, 27. марта, Костић је разрешен и дужности управника Института. Истог дана му је декан писаним путем наложио да одмах уклони "писмену објаву" којом позива своје студенте на опроштајно предавање, јер за "исто није тражио претходно одобрење". Једини који се усудио да му упути опроштајно писмо због одласка са Медицинског факултета, био је његов бивши студент, тада управник Хистолошког института у Сарајеву, професор Радивој Милин.

ПОРЕД ИЗБАЦИВАЊА са Института, добио је и решење којим се разрешава дужности управника Фото-филмског завода, али већ 28. марта, уследио је допис професора Костића декану, са питањем о његовом положају управника Терминолошког семинара и молбом да му се омогући да у просторијама Семинара настави рад на Медицинском речнику. Упркос решењу тадашњег декана којим се обавезује да преда материјал Терминолошког семинара професорки Марији Вишњић Фрајнд, те обављеној примопредаји, проф. Костић је, 23. августа 1952, добио позитиван одговор на упућену молбу.

Био је то велики "уступак" власти и управе Факултета једној политички неподобној особи. Тим дописом омогућен му је рад на речнику, у једној соби Терминолошког семинара, у наредних седам година, до 17. јануара 1959, када је решењем деканице, професорке Јулијане Богићевић, део Института, у коме се налазила и поменута соба, додељен Институту за епидемиологију. Од тог датума, проф. Костић више није долазио на Институт.

Није се одазвао ни позиву за прославу педесетогодишњице Факултета, а ректору Београдског универзитета је, септембра 1971, упутио писмо у коме је јасно ставио до знања да његова рехабилитација мора претходити свечаности на којој он не може да учествује "окаљана образа". Рехабилитацију није доживео, али је, 19. марта 1982, ипак посетио Институт и факултет. Том приликом му је уручена плакета у знак признања за дугогодишњи допринос развоју Медицинског факултета и медицинске науке.

УДАЉАВАЊЕ ПРОФЕСОРА Костића био је велики губитак за Институт и Факултет. За њега самог, била је то само прва у низу неправди, које су се наставиле најпре забраном одржавања опроштајног скупа са студентима, затим разрешењем статуса сарадника на Институту за физиологију развића, генетику и селекцију Српске академије наука, забраном одржавања солистичког концерта у сали Коларчеве задужбине, 1969, одузимањем Вукове награде, дан уочи саме доделе признања, 1973. године, те многих других, због чега је све до своје смрти, 19. јануара 1983, живео "живот са непреболним болом у души".

Морално је рехабилитован тек постхумно, на свечаној седници Наставно-научног већа Медицинског факултета одржаној 24. јануара 2001, заједно са својом супругом Смиљом Костић Јоксић и групом наставника који су доживели сличну судбину. Седници је присуствовао и његов син Војислав Воки Костић. Одлука Наставно-научног већа којом се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе, које се односе на одстрањивање наставника Медицинског факултета у Београду у периоду од 1944. до 1953. године, донета је једногласно.

(Аутор је ванредни професор Института за хистологију и ембриологију и аутор актуелне изложбе "Тајне из заборављене архиве" у Галерији науке и технике САНУ)

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

ЕВРОПА НАСТАВИЛА ТИТОВУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИМА: Заостајање највеће Ју-републике била табу тема до Меморандума САНУ

Друштво

0 1

ЕВРОПА НАСТАВИЛА ТИТОВУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИМА: Заостајање највеће Ју-републике била табу тема до Меморандума САНУ

20. 11. 2022. у 17:00

ДУЖНИЧКА КЛОПКА ЗА 21 ТОНУ ЗЛАТА: Зашто је ММФ усложњавао процедуру за реализацију стендбај аранжмана

Друштво

0 11

ДУЖНИЧКА КЛОПКА ЗА 21 ТОНУ ЗЛАТА: Зашто је ММФ усложњавао процедуру за реализацију "стендбај" аранжмана

19. 11. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију (ВИДЕО)

Свет

0 187

ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)

МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.

12. 11. 2024. у 15:47