У БОРБИ ЗА ДВА ЖИВОТА БИО БРЖИ ОД ЕКСПРЕС ВОЗА: Славољуб Анђелинковић 1984. у Браљини, отргао од смрти близнакиње Драгану и Данијелу

ТАЈ 10. јул 1984. године био је паклено врео. Био сам помоћник надзорника пруге у Браљини и дошао сам на посао у канцеларију поред првог колосека да исплатим плате радницима.

Фото приватна архива

Таман сам их негде око пола један ковертирао, кад је у канцеларију утрчао стари радник Љубиша Нешић и сав задихан викао: "Славољубе, погази воз децу!". Не питајући ништа, јер речи би биле сувишне и одузимале би и оно мало преосталог времена да се нешто уради, одмах сам скочио, оставивши отворена врата и на столу оних 120 милиона динара за плате. Излетео сам на врата и гледао према станици, али нисам видео ништа. Окренем главу на другу страну и видим две беле сукњице, као две кесице, стоје усред колосека, а у сусрет им иде експресни воз. Деца. Пруга. Воз. Само ми се те три речи "захуктавају" у глави. Друге није било осим да кренем да их спасавам.

Овако се Славољуб Анђелинковић (67) из Витковца код Ражња сећа јулског дана, пре 38 година, када је не мислећи на свој живот, од сигурне смрти отргао тада двоипогодишње сестре близнакиње Драгану и Данијелу Јовановић, из Браљине. Овај храбри човек, тада је имао 28 година, и за само неколико секунди био је бржи од експресног воза број 263 на линији Венеција-Истанбул који је могао да усмрти малене близнакиње. Славољуб је невероватном брзином појурио према скретници "три" где су се девојчице играле... Слике тог догађаја, који је могао заувек да однесе и девојчице и њега, ни дан-данас не бледе.

- Почео сам да трчим колико ме ноге носе, неких стотинак метара, у спринту. Стрепео сам, а кроз главу су ми само пролазиле речи: "Хоћу ли стићи... Успети... да претекнем експрес воз... јер он кроз нашу станицу пројури великом брзином?" - сећа се Славољуб.

Славољуб Анђелинковић са супругом Надом, Фото Ј. Ћосин

И таман кад је предосећао да ће вероватно стићи, спотакао се. Срећом да није пао, али у неравноправној трци са експрес возом, тада је изгубио неколико драгоцених секунди.

- Славољубе, погинућеш - чуо је опомену старице наслоњене на штап.

- Славољубееееее - викали су људи са станице.

Али, херој није застао. Није могао. Тресле су се шине, одзвањало на јари усијано гвожђе, подрхтавали прагови... Као у магновењу он се баца на шине...

- Знам само да сам једну од тих девојчица ухватио испод мишице, али уопште не могу да се сетим како сам ону другу избацио из колосека. Тога се ни до данашњег дана нисам сетио.

Нити сам чуо сирену воза, нити да упозорава - прича нам Славољуб.

Воз је управо протутњао поред њих и већ замицао на првој кривини...

- Ризик, подвиг... Све је то био само тренутак. Није био ни сан, ни филм, а опет све ми је изгледало нестварно... Стајао сам као окамењен - каже наш јунак.

Сестре Јовановић данас, Фото приватна архива

Док се драма одигравала на прузи, мајка близнакиња, Гордана, окопавала је јагоде у башти поред куће. Мислила је, како је касније испричала за "Вечерње новости", да се играју код љуљашке у дворишту, тик ту поред пруге. Ни помислила није од какве страшне трагедије је Славољуб избавио њене девојчице.

- Како сам једну девојчицу држао испод мишице, попео сам се на ограду, док је друга била поред мене. Тако смо стајали пар тренутака. Нисам знао шта да кажем тој жени. У једном моменту она погледа изненађено. Изустила је у чуду: "А зато ли свира овај воз? Где су биле?". Ћутао сам. Тек тада јој је постало јасно шта је управо могло да се догоди. Она је почела да их грди, а ја сам је замолио да их не дира, него да их пусти и да слави. Тек кад ме је позвала у кућу и понудила да седнем, сетио сам се да и ја имам две ћерке. Тада седмогодишњу Драгану и четворогодишњу Милену. На њих, на себе, на последице, у оном часу нисам мислио. Ако се то зове храброст, онда има истине у оној да срећа прати храбре - искрен је Славољуб.

Тек када је стигао кући, схватио је, каже, коликом је ризику био изложен:

- Нисам о томе размишљао док нисам дошао кући навече. Знају моји кад дођем с посла, када нешто није у реду. Дошао сам и сео испред. Супруга је приметила да нешто не ваља.

Знала је да је тога дана била исплата, питала је да ли сам подигао новац, да ли сам исплатио раднике. Нагађала је шта је, а ја сам једва смогао храбрости да испричам.

Замолио сам је да ми скува једну кафу. Док смо је пили, ја сам јој испричао. Тек тада су ми се ноге одсекле и почеле да ми се тресу... Али, ево и сад да кажем, опет бих урадио потпуно исто.

Фото приватна архива

Славољуб и његова супруга Нада данас живе у Витковцу, селу које са годинама броји све мање житеља. Иако је обећао себи да ће, када оде у пензију, одмарати недељом, то се, како каже, још није десило. Посла је много и код куће, а њих двоје баве се и производњом краставца, чувају животиње, производе јаја, месо...

Са Драганом и Данијелом, близнакињама које је спасао, као и са њиховим родитељима остао је пријатељ. Редовно се посећују када су славе. Данас, Драгана живи у Панчеву, а Данијела је у родној Баљини.

Фото Ј. Ћосин

ДЕТИЊСТВО ПРОВЕО ПОРЕД ПРУГЕ

ОТАЦ ми је био железничар, па су и јунаци мог детињства које је протекло у играма поред пруге били железничари. Као сасвим мали дивио сам се људима у тегет оделу који као какви чаробњаци управљају локомотивом која вуче дугу композицију вагона. Али, врло рано, опет од оца, схватио сам и све ризике живота "на шинама". Но, упркос томе, ипак сам одлучио да и ја живим од тог хлеба - испричао нам је Славољуб.

ЗАХВАЛНЕ СМО МУ ШТО СМО ЖИВЕ

ДУГО смо славили тај дан када нас је чика Славољуб спасао. Моји родитељи су тај датум годинама обележавали, радовали смо се и певали. Са чика Славољубом смо се чак и побратимили. Ми смо му читавог живота захвалне што смо живе, што смо данас ту где јесмо, што је ризиковао да своју децу остави без оца да би спасао нас. То се не заборавља - каже за "Новости" Драгана.

НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ЈУГОСЛОВЕН У 1984.

О ПОДВИГУ овог скромног и племенитог човека и дан-данас причају на Железничкој станици "Алексинац" где је Славољуб провео и последње године радног стажа. На тај догађај, подсећа га и Златна плакета "Вечерњих новости" за најплеменитији подвиг 1984. Чува је са сликом коју је те године добио од наше редакције.

- Плакету ми је уручила докторка Љубинка која је учествовала у спасавању рудара, а претходне године је добила исто признање. За мене је то била велика част, позван сам и на 50. рођендан великих "Вечерњих новости" и тада сам добио књигу о свим дотадашњим подвижницима. То се не заборавља - каже Славољуб.

Препоручујемо

Друштво

0 6

СРЦА ЈАЧА ОД МИНСКОГ ПОЉА: Деминери РС, на Јахорини 2011, спасли четворо словеначких параглајдериста, слетелих у зону опасну по живот

15. 11. 2022. у 11:00

Друштво

0 18

"САМО САМ СЕ БОРИЛА ЗА СВОЈ ТРСТЕНИК" Храбра Душица Лепенац спречила експлозију резервоара са 55.000 литара бензина и спасла град

08. 11. 2022. у 07:40

Друштво

0 8

СРЦЕМ У МАТИЦУ ЛИМА: Шесторица мештана Гостуна и Бродарева спасла 38 ђака из Бугарског аутобуса који је слетео 4. априла 2004. у Лим

18. 10. 2022. у 11:23

Друштво

0 0

ПОНОСАН САМ НА СВОГ ОЦА И "НОВОСТИ"! Радослав Стојановић, син Максима по чијем је узвишеном делу утемељен 1963. "Најплеменитији подвиг"

17. 10. 2022. у 07:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације