ПРИШТИНА ЧИНИ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ВЕЋ ВЕК И ПО: Сусрет са историјом - Шта је позадина актуелних збивања на КиМ

ИСТОРИЈА је ноћна мора из које покушавам да се пробудим, написао је Џејмс Џојс у "Уликсу".

Српски конзулат у Приштини, Фото "Википедија"

Као и великом писцу, који је дао нов правац модерној књижевности, историја је за наш доживљај Косова и Метохије својеврсна ноћна мора. У размаку од готво века и по као да се ништа није променило на том простору. Све ово што се догађало последњих година и последњих дана - захтеви за промену личних карата, регистарских таблица за аутомобиле, припрема за тужбу Србије за геноцид, расписивање ванредних избора за децембар - у много чему подсећа на оно што се збивало у другој половини 19. века и имало исти циљ - отерати Србе са Косова.

Госпођа Вљоса Османи, која себе назива председницом некакве непризнате државе, још прошле године спомињући геноцид на Косову, затражила је да Срби, по узору на Бранта, клекну и траже опрост од њеног народа: "Кад недостају речи неко мора да клекне..."

Крајем марта придружио јој се "председник" владе квазидржаве Аљбин Курти најављујући тужбу против Србије, и то речима: "Геноцид није злочин који застарева."

Па кад је тако, неко би заиста морао да клекне, и то не зато што недостају речи, има их у обиљу забележених о злочинима који су њихови преци чинили над српским народом и протеривали их са кућног прага.

Косовско руководство код Тита на Брионима, Фото Архив Југославије

Министарство иностраних дела Краљевине Србије још 1899. године штампало је књигу "Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899)", на српском и француском језику. У њој је објављена преписка о тешком положају српског живља на Косову, између Владана Ђорђевића, председника српске краљевске владе, Стојана Новаковића, посланика Краљевине Србије у Цариграду, и Тефик-паше, турског министра иностраних дела. Из обиља ових докумената лако је уочити да се готово ништа није променило у општој атмосфери за ових 12 деценија.

У ПРВОЈ "Белој књизи" коју је српска влада направила о насиљу Арбанаса над косовским Србима, којој би додуше више приличио назив "Црна књига", налази се нота Стојана Новаковића Тефик-паши: "...Арбанаси, добро наоружани и поготову сигурни да неће бити кажњени, дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховом фанатизму и њиховој необузданој мржњи ништа не стоји на путу. Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне". Новаковић даље пише: "По подацима које има Краљевска влада (Србије) за кратко време од неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је, у санџацима (окрузима) Приштевском, Новопазарском, Пећком и Призренском, више од четири стотине злочина, као што су: убиства, паљевине, разбојништва, оскврњење храмова, силовања, отмице, пљачкања, крађе читавих чопора (стоке). Овај број представља највише петину онога што се у ствари десило, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале."

Стојан Новаковић, Фото "Википедија"

У прилогу ноте, Новаковић је навео 21 случај убистава, имена убијених и убица. Наведено је, исто тако, да су Арбанаси срушили и опљачкали цркву хочанску и у Кончуљу, раовачку цркву и манастир Св. Тројице у околини Призрена. Забележено је и 20 поименичних случајева силовања и отмица српских девојака, мајки и супруга, и 39 случајева напада, пљачке и разбојништава. Ситуација је таква, напомиње Новаковић, да је створена "једна врло чудновата навика у вароши Пећи. Кад телал објављује какав званичан глас народу, он увек завршава речима: Тешко ономе ко је хришћанин".

У ДРУГОЈ ноти Тефик-паши, Новаковић прилаже нове доказе о томе да су у међувремену од стране Арбанаса убијени: Јован Симић из Бресије, Ђорђе Ивановић из Ранилуга, Сента Љубић из Ајновца, Милован Спасојевић из Јарсеновића, Арса Петровић из Томајића, Илија Новаковић из Гручарева и Ђока Виртунић из Вичњева. Уз списак убијених, наведена су и имена Арбанаса - убица. У исто време, наведен је и 21 случај напада и разбојништава и шест случајева силовања Српкиња, уз образложење да кад Арбанаси отму српску девојку, најпре је силују, па је онда приморају да пређе у мухамеданску веру, претећи смрћу њој и њеним родитељима.

Од 1889. до 1912. године српски конзули посланици у Приштини су били: Лука Маринковић, Бранислав Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић, Милан Пећанац и Милан Ракић. Њихова писма, извештаји, белешке, готово су идентични: Арбанаси свакодневно пљачкају, пале, силују, потурчавају, протерују ... "изгледа да им је сврха да српски народ истребе из тих крајева"... А када је отворено у Приштини прво српско дипломатско представништво, конзул Лука Маринковић дочекан је на нож. Најпре је покушано да се запали конзулат, а потом је несретни Маринковић убијен само после пет месеци службовања, на улици испред зграде конзулата!

СЛОМОМ државе 1941. и прикључењем већег дела Косова и Метохије квислиншкој "великој Албанији", идеја о "истребљењу Срба" поново је заживела. Посебно су на удару били Срби који су се после повлачења Турака из овог дела Србије између два светска рата вратили, или први пут доселили на Косово и Метохију. Већ 10. априла запаљене су све куће досељеника у ђаковићком срезу, до јула у већини насељеничких места у Метохији и Дреници. Са Косова је од 1941. до 1944. исељено око 100.000 људи. Основни покретач исељавања био је страх од шиптарских паљевина, пљачки и убиства. Истовремено, док су се Срби исељавали, на њихова имања досељено је више десетина хиљада Шиптара из Албаније.

Задужбина Немањића у Грачаници, Фото "Википедија"

Протераним Србима после ослобођења био је забрањен повратак у своје домове. По "дрезденској формули" о српској хегемонији и експлоатација недужног албанског живља, упорно се годинама, па и деценијама, тврдило да је њиховим досељавањем учињена велика неправда Шиптарима, јер је досељеним Србима и Србима повратницима, држава, наводно, у највећем броју случајева доделила плодну шиптарску земљу. Уредна архивска грађа која се о свему овоме чува у Архиву Србије и Црне Горе, умногоме демантује ове спекулације.

Рецимо, од 17.130 хектара и 50 ари земље која је у Пећком округу била намењена досељеним Србима, 10.905 хектара и 10 ари било је у општинском власништву, а чак 15.735 хектара и 70 ари је имало статус необрађене земље.

Или, у Источком округу је од 15.536 хектара и 75 ари подељене земље 14.450 хектара и 18 ари било општинске земље. Најчешће су то биле шуме које су досељеници крчили и претварали у оранице.

СРЕДИНОМ шездесетих година прошлог века, после Брионског пленума и амандманске грознице која је захватила Брозову Југославију, и када је Косово устоличено као аутономна покрајина са свим атрибутима државе у држави, и то албанске националне државе са прокламованим правом на самоопредељење и отцепљење, долази до новог таласа свакојаког притиска на Србе: паљење имовине, злостављање деце, силовања... што је изазвало нови талас исељавања.

Истовремено је ступила великоалбанска пропаганда. Вођена је преко штампе и медија, кроз књижевност, уметност, филм, школство, преко Универзитета, Академије наука, кроз квазинаучну литературу, која је просто бујала, а којом је брисан сваки траг српског постојања на Косову вековима уназад. Све је било подвргнуто албанизацији - археолошки локалитети, културни и историјски споменици, цркве и манастири, историјски догађаји и личности. Тако је за Грачаницу доказивано да је наводно некад била албанска црква, док је нису преотели Срби кад су "окупирали" Косово. Исто тако, на Видовдан 1389. на Косову пољу против Турака су се борили Албанци, па и сам Милош Обилић био је наводни Албанац Милеш из дреничког села Копилића.

Преко ноћи, под окриљем партијских државних власти, као и тутора из Тиране, у Приштини се оглашавају новостасали историографи који поричу стварне историјске догађаје, као што су велике сеобе српског народа, и једним потезом пера обришу мучну и крајње сурову историју турско-албанског геноцида над српским народом, у току последњих 100 до 150 година. Уместо тога, понуђена је једна добро разрађена "коминтерновска" слика о тобожњем "физичком уништењу" албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу "великосрпског хегемонизма".

ОДБРАНА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА

САВРЕМЕНА косовска историографија која врви од фалсификата, подвала, лажи, и невероватних измишљотина, као доказ за своје ставове најчешће спомиње формирање Призренске лиге, која је основана 10. јуна 1878. године. Гле случајности, баш у време када се одржава Берлински конгрес, на коме почиње распарчавање Османског царства. Педантнијом анализом није тешко закључити да је циљ Призренске лиге, заправо, био спречавање да области Османског царства у којима је било настањено муслиманско и албанско становништво припадну Србији или Црној Гори. Уосталом, власти из Истанбула су оснивачима Лиге платили све трошкове за овај скуп у Призрену.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Друштво

1 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Велики рат почео и завршио се у Београду

13. 11. 2022. у 09:11

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, КАКО ЈЕ ТИТО ПРЕСТАО ДА ПИЈЕ ВИСКИ: Стенограм последњег разговора Јосипа Броза са генералима Југословенске војске

06. 11. 2022. у 10:50

Друштво

4 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - МИСТЕРИЈА МАРСЕЉСКЕ ТРАГЕДИЈЕ: Версајској Европи било у интересу да склони југословенског суверена

09. 10. 2022. у 11:00

Друштво

5 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СЛОМ НЕМАЦА ЗА САМО 45 ДАНА: Солунски фронт био једна од раскрсница српског народа

02. 10. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације