Друштво

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

Пише: Борисав Јовић

16. 11. 2022. у 22:30

ЈУГОСЛАВИЈА је у дужем раздобљу била у озбиљној економској кризи, од 1970. године па све до распада. Узрок томе се у основи налазио у њеном политичком и економском систему, који су били потпуно неадекватни времену у коме је свет живео.

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

Пошто је привреда Југославије била изложена тржишту и неопходности да ради рентабилно и ефикасно, њен политички и економски систем јој то није омогућавао. Привредни раст је све више јењавао, социјални проблеми су нарастали, повећавана је задуженост земље у иностранству, међусобна задуженост и неликвидност, инфлација, а и други проблеми су постајали нерешиви.

Југославија је имала савезну владу која је сматрала да парцијалним мерама може да коригује кључне проблеме привреде и упорно је одуговлачила да се крене правим путем. Чак је тврдила да и не постоји никаква политичка криза, да ће све проблеме Југославије решити влада тим ситним мерама, што је био покушај заваравања јавности и скривање истине о томе у каквој се ситуацији стварно земља налази. Политичка криза је произлазила из политичких односа република, а економска криза из неадекватног економског система, који је био заснован на погрешним политичким решењима.

Едвард Кардељ шездесетих година, када преузима "узде" Југославије

Тај лавиринт није могао да се разреши и зато што је творац свих погрешних и нефункционалних решења у систему био Едвард Кардељ, човек који је имао апсолутну власт у том домену, а није могао да разуме да наша привреда функционише у свету робне производње и конкуренције и да не може да буде успешна уз његову концепцију, која је била супротна економској логици. Да се Југославија није распала, без радикалних системских промена доживела би социјалну драму због економских проблема и концептуалног ћорсокака у који је била запала. Систем у коме је привреда морала да ради довео би је до потпуног колапса.

Потребно је да млађе генерације буду обавештена бар о основним елементима економске кризе која је постојала у Југославији, и да не живи у заблуди да би извесни успешни период њеног развоја могао вечито трајати, без нужних промена на које власт није пристајала.

ЗАКОН О ДЕВИЗНОМ ПОСЛОВАЊУ ДОНЕТ НА СИЛУ

ПРИВРЕДОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ у највећој мери нису владали економски закони тржишта и конкуренције, па је самим тим и створено национално богатство било под великим утицајем државе. Национални доходак се преливао под утицајем државних органа, али никада није било срачунато где се и колико прелива и да ли се на неки начин надокнађује. Недостатак таквог рачуна изазивао је незадовољства и неспоразуме између република.

Примера ради, административном одлуком органа федерације, у читавом периоду постојања Југославије, цене пољопривредних и прехрамбених производа и цене електричне енергије држане су на ниском нивоу, испод економских, мање више са објашњењима да су у питању социјални разлози. Њих је највећим делом производила Србија и снадбевала читаву Југославију. Може се претпоставити колико је националног дохотка на тај начин преливено у друге републике.

Међутим, постојале су и компензације, не формално, него у виду неких повољности државне политике за пољопривреду, прехрамбену индустрију, енергетику и друге области, као што су хемијска индустрија која производи вештачка ђубрива, производња пољопривредних машина и сл. Ове су делатности при набавци увозне опреме добијале државну сагласност да могу куповати девизе из Централног девизног фонда за отплату кредита, по знатно повољнијем курсу, који такође није био економски.

АНТИЦИВИЛИЗАЦИЈСКО УЋУТКИВАЊЕ НАУКЕ

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ крајем шездесетих година напустила систем планског усмеравања привредног развоја, а утицај тржишта, од кога се очекивала нека компензација да не дође до самовоље и хаоса, само је делимично уведен. Уместо тога препуштено је Едварду Кардељу да испробава своје антицивилизацијске концепте који су потпуно зауставили развој наше привреде. Пре него што је његова системска филозофија ступила на снагу, на основу сувислог политичког става да велика предузећа и њихови велики директори могу да угрозе самоуправни социјалистички систем, извршена је смена најспособнијих директора најзначајнијих предузећа, углавном у Србији, а потом је следио ток законских промена.
Пошто је извршена локализација капитала на републике, нови правац био је уситњавање предузећа и њиховог капитала, доношењем Закона о удруженом раду. Предузећа више нису била власници имовине, него њихови погони, основне организације удруженог рада, које су биле у моћи да више не сарађују у оквиру сопственог предузећа. Дакле, уместо природно оствареног тока концентрације капитала, привреда је окренута супротно економским законитостима.
Друга крупна одлука из Кардељевог сета била је самоуправно споразумевање и договарање. Уместо напуштеног глобалног државнопланског усмеравања привредних токова, а у потпуном одсуству деловања економских законитости тржишта, при дефакто извршеној републиканизацији и локализацији капитала, донет је закон од кога се очекује да се хиљаде распарчаних, ситних основних организација удружују да би постигли нешто велико и рентабилно. Не само да је целокупна стручна и научна мисао била ућуткана, него је вођена моћна пропаганда да је то епохално решење које одговара самоуправном социјализму и радничком управљању капиталом. Немерљиво је насиље учињено над привредом и над интелигенцијом, а штета која је нанета у материјалном смислу била је огромна. Али је апсолутизам био јачи од свега.

НИКАД НИКО није израчунао колико се на тај начин пољопривреди или енергетици стварно врши компензација, али оне су с тим могле да рачунају у складу са одобрењима за конкретне инвестиције и увоз опреме. Овакав систем је важио у дугом периоду времена, па је задржан по Уставу СФРЈ из 1974. године. Међутим, већ 1955. године покренута је иницијатива да се поменути Централни девизни фонд расформира и да се подели на републике, да свакој припадају девизе које се остваре на њеној територији и да потом једна другој продају девизе по комерцијалном курсу. За Србију је то значило да се њени производи и даље продају по ниским некомерцијалним ценама, а да она купује девизе по високим комерцијалним ценама.

Одједном су се појавиле курсне разлике које српска предузећа нису могла да издрже. Девизе су се по правилу остваривале од туризма на Јадрану и припадале Хрватској, која је и даље куповала пољопривредне производе по ниским административним ценама. Електрична енергија је продавана по контролисаним ниским ценама, а трошкови њене производње су битно повећани, јер су девизе за увозну опрему морале да се набављају по високим комерцијалним курсевима, итд. Доношење само једног оваквог закона, о девизном фонду, без узимања у обзир последица по укупне билансе, унело је хаос у економију земље. Србија није била у стању да предузећима надокнади курсну разлику да би наставила развој и набавку опреме, па су многа зауставила развој.

БИЛО ЈЕ СЛУЧАЈЕВА да је предузеће набавило увозну опрему уз сагласност да ће, кад доспевају отплатне рате кредита, девизе куповати по ниским курсевима код Централног девизног фонда, али пошто је он поменутим законом ликвидиран, а девизе су на девизном тржишту, тј. код Хрватског девизног фонда који се пуни преко туризма, са јефтином храном из Србије, веома скупе, није било финансијских могућности да се преузете обавезе измире. Било је не само застоја у развоју, него и међународних проблема. Стране фирме то нису могле да схвате, јер су имале закључене уговоре. Поменути Закон о девизном пословању био је неуставан. Донет је на силу. Нанео је огромне штете српској привреди и уз грдне муке после седам година примене, 1982. пошто су насилни иницијатори помрли, Савезна скупштина га је ставила ван снаге као противуставан. Никакви аргументи Србије у фази његовог доношења, као на пример, да је неуставан, нису уважавани, као што се према Србији и њеним ставовима односило у читавом периоду постојања Југославије.

АПСОЛУТНА ВЛАСТ НЕПРИКОСНОВЕНОГ УСТАВОТВОРЦА

ГЛАВНИ ИНИЦИЈАТОР и силеџија за промену девизног система, иако је то било противуставно, био је Едвард Кардељ, неприкосновени уставотворац, који је ваљда сматрао да, ако га је он писао да он има право и да га крши. Лично је био и шеф радне групе за израду поменутог закона, чији сам ја по положају био члан. Пошто сам био упоран да је предлог противуставан, по старом добром комунистичком обичају морао сам бити уклоњен, да не сметам. Да је моја политичка позиција била мало слабија, вероватно бих био смењен са свих положаја заувек, али и пошто су сви знали да сам у праву, унапређен сам за амбасадора у Италији. Кад сам завршио функцију у Италији наставио сам са активношћу да се поменути закон укине, што је Савезна скупштина и учинила 1982. када га је прогласила неуставним.Штету коју је нанео нико није могао да надокнади.

Други карактеристичан пример закона који је нанео велику штету Србији, свесном насилном политиком његовог садржаја и начина доношења, јесте Закон о фонду за развој недовољно развијених република и покрајина. Он је донет у очигледној коалицији развијених република, Словеније и Хрватске и недовољно развијених Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Аутономне покрајине Косово и Метохија. По сваком спорном питању они су налазили заједнички интерес да закон садржи одредбе које ће Србија скупо платити.

ОСНОВНО ПИТАЊЕ било је шта треба да буде основица за давање средстава у Фонд. Становиште Србије је било да то треба да буде добит предузећа, односно средства остварена и издвојена за акумулацију. Опорезивањем, акумулација би била реалоцирана у недовољно развијена подручја.

Знало се да највећу добит и акумулацију остварују предузећа у Словенији и Хрватској као најпродуктивнија и да би она поднела највећи терет, што је економски и логично. Међутим, победило је друго становиште, да се опорезују републике, да њихови буџети дају одређени проценат од бруто друштвеног производа оствареног у републици у обрачунском периоду. Бруто друштвени производ садржи и потрошњу, дакле, плате, доприносе и све могуће. То практично значи да ако република нема довољно пореских прихода да изврши ову обавезу, мора да се задужи и да је приоритетно изврши.

Ово је учињено да би развијене републике терет пребациле на Србију, јер се у њеном бруто друштвеном производу налазило мало акумулације, али, с обзиром на величину републике, доста средстава за потрошњу, плате, порези и др. Недовољно развијене републике и покрајине су могле да пристану на овакво решење јер та средства се враћају њима, без обзира на који се начин узимају. Али су добиле два савезника који ће због тога у примени закона увек бити на њиховој страни.

МАРГИНАЛАН УТИЦАЈ БЕОГРАДА НА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ПОЛИТИКУ

ПРИМЕНА ЗАКОНА је претпостављала да се сваке године у Савезној скупштини усваја резолуција о томе колико ће се издвајати у поменути Фонд, па с обзиром на повољно системско решење, могу бити наклоњене неразвијенима. Евентуално затезање од стране Србије било би третирано као великосрпски национализам који хоће да растури Југославију. А ово је трајало 20 година. Крупно питање било је право коришћења средстава из Фонда. То је решено насилно, политички, независно од материјалних чињеница.
По свим економским параметрима Србија је била за око 20% мање развијенија од просека Југославије, али је сврстана у развијене републике које немају право да користе средства Фонда. Мора да даје, али нема право да користи. Јесте мање развијена од просека, али је сврстана у развијеније!

Није прихваћен ни аргумент да Србија има компактно велико неразвијено подручје на југу републике, мање развијено а узето и веће од сваке републике којој даје средства. Било је година када је допринос Србије Фонду за развој, по усвојеним правилима, био већи од њене целокупне добити и када је морала да се задужује код банака да измирује обавезе према Фонду.

Борисав Јовић, Бата Живојиновић и Драгутин Зеленовић

СРЕДСТВА СУ ДАВАНА неразвијенима бесповратно. Онај који их је добијао није морао никоме да подноси рачуне како ће их употребити, јер их не мора вратити. А што је још горе, даваоци средстава нису имали право да се мешају у то како се њихова средства користе. Ефекат свега за Србију био је да је почела нагло да успорава свој развој, па и да заостаје у односу на друге републике. На основу званичне државне статистике, то није било могуће порицати, па је југословенско руководство признало ситуацију и у једној својој званичној одлуци записало да треба нешто предузети да се економско стање Србије заокрене ка расту. Међутим, нити је ишта предузето, нити је до заокрета уопште дошло.. Док Фонд није укинут.

Српско руководство имало у вођењу југословенске политике маргинални утицај. На овим примерима се види какав је то утицај био. Али и колико је то Србију коштало. Српско руководство је често стављано у позицију да одабере: или да сноси велике финансијске последице или да буде политички нападано да услед његовог става није могуће донети одлуке или законе и да то доводи у питање Југославију.

Српско руководство је често,у сличним ситуацијама, када је морало да се проклони и одлукама које штете интересима Србије користило политичку паролу да је за Србију све добро што је добро за Југославију. Показало се да било какве жртве нису биле довољне да задовоље оне који су желели да је растуре.

ПРИСИЛНО ДОНОШЕЊЕ ПРОТИВУСТАВНИХ ПРОПИСА

ЈЕДАН од метода апсолутизма у остваривању власти састојао се у томе како савладати отпоре услед различитих интереса република. Тада се ствар сводила на политичке притиске политичког врха на најодговорније функционере у републикама, а одатле се политички притисак преносио на народне посланике, на разне начине. Углавном, они су обавезивани да спроводе директиве челника република које су их делегирале. Мало је сложенија ситуација била кад се поред сукоба интереса појавио и проблем противуставног предлога закона, што је био случај са Предлогом закона о девизном пословању 1976. године. Упркос томе што је Уставом СФРЈ било изричито написано да је девизна функција у целини у надлежности федерације, предложено је да се она пренесе на републике и покрајине. Да девизе припадају њима, па да једна другој продају ако желе. На страну то што је такво решење било у великом конфликту са интересима појединих република, па и Србије, то нико не би уважавао, као и обично, али противуставни предлог је тражио посебну методологију да се спроведе у живот намера моћника, којима ни Устав није био обавеза.
САЗВАНА ЈЕ СЕДНИЦА Савезног савета за привредни развој и за друштвено уређење, где је у присуству Едварда Кардеља, председника Савезног извршног већа и Скупштине СФРЈ, чланова Председништва СФРЈ, председника свих република и покрајина, председника Централног комитета СКЈ и свих република, тражено од савезног секретара за законодавство Миленка Кангрге да обавести присутне да ли је предложени закон у складу са уставом, да би могао да се пусти у процедуру. - Није ми познато како је тај човек променио своје мишљење, али он је изјавио да, ако је то у интересу напретка земље, да би могао да се нађе уставни основ. Мени је пре тога тврдио да је предложени закон противуставан.
Са таквом констатацијом сви су отишли на своје радна места уз обавезу да посао доврше, свако у оквиру своје надлежности. Тај закон, донет 1976, проглашен је противуставним 1984. године и стављен ван снаге. Ипак је имао довољно времена да економски разори јединство југословенске економије. Ваљда је то и био циљ предлагача.

02. 11. 2022. у 18:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 52

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09