ЗАБРАЊЕНА КУЛТУРА БРАНИ СЕ У СРБИЈИ: Борис Вадимович Березовски, један од најзначајнијих пијаниста данашњице, говори за "Новости"

ОРУЖЈЕ и идеологија на сваком кораку "свирају" гласније од музике. У мокрогорској "Проклетој авлији" пуној публике жељне кратког предаха од ратне буке, сурове пропаганде и погрешних нота, срећемо Бориса Вадимовича Березовског.

Фото Н. Јанковић

Један од највећих пијаниста овог века, попут већине његових сународника, прогнан је из европских концертних сала, забрањен је, па је његов јучерашњи наступ у Србији - интрига, чист ексклузивитет и врхунски културни догађај. У разговору за "Новости", који сат уочи наступа на музичком фестивалу "Кустендорф класик", каже да је од свих проживљених емоција изазваних бруталним одстрањивањем са многих сцена, преостало оно најјаче - осећање среће:

- Чим сам дошао у Мокру Гору, разговарао сам о програму са организаторима. Овај фестивал је посвећен превасходно руској музици, али ћу свирати и Бетовена. Макар ми ништа и никога не укидамо, и зашто бисмо. Нема мистерије у вези са тим. Ја раније, иначе, нисам превише свирао Бетовена, тек у неколико последњих година чиним то чешће јер је и његова музика она у коју сам заљубљен. Ја сам увек тај који одлучује какав ће програм бити јер знам шта мени највише одговара, као и публици. Овај пут, свираћу и дела Шостаковича, Прокофјева и Рахмањинова.

Забрањени сте, сасвим конкретно, на западној музичкој сцени, на самом почетку руско-украјинске војог сукоба, а уметник сте који је уврштен у најзначајнијих пет пијниста овог миленијума. Како сте примили такву одлуку западних менаџера у култури?

- Ја сам, после свега, захвалан тим људима на њиховој одлуци. Добио сам пуно времена за себе и за уметност, колико год цинично то може звучати. Срећан сам са мање концерата и са више простора да мислим и да радим на суштински важним стварима. Те важне ствари се сада, када је рутина на коју сам навикао разбијена, отварају. За уметника је излазак из устаљених навика увек чист добитак који даје и даће добре резултате.

Прво је чувени Валериј Гергијев одстрањен са места шефа филхармоније у Минхену, са фестивала, са сцене, из музичког менаџмента. Уследило је "отказивање" осталих руских уметника. Какве је емоције изазвао овај прогон?

- Моја прва реакција на прогон руских уметника из западноевропских музичких токова, била је неверица. Одмах затим, схватио сам да ме ни најмање није брига. Није ми важно што не наступам тамо где сам навикао. Ја себе никоме не намећем. Колико ко вреди у музичком свету, познато је. Тај моменат почетне неверице односи се за западноевропску демократију и такозване демократске вредности, у којима више није могуће изразити сопствено мишљење. Мислио сам да је таква врста забране, терања на ћутање - немогућа, али се показало супротно. Ово је време политичких ултиматума, а места има само за оне који на њих пристају. Ја имам много пријатеља, они имају различите погледе на ратна дешавања, али свако поштује туђе ставове. Када се ти ставови разликују, нећемо пуно причати о болним темама, али нико никога не искључује. Све пријатеље сам сачувао и то је важно.

Прошло је скоро осам месеци од почетка војних сукоба. Споменули смо да су највећа имена руске и светске музике "укинута", какав је положај младих руских уметника?

- На мети су се нашли, у почетку, и млади уметници из Русије. Током претходних седам-осам месеци, цела ствар је мало ублажена. Сада је политикантима и идеолозима у свету музике важно да врата затворе само за оне који су о оружаном сукобу говорили јавно, у медијима. Они који нису давали изјаве, по аутоматизму су политички коректни и већ су наставили да свирају широм Европе и света. Цела ствар је, дакле, донекле ублажена. Сада и признати и познати руски музичари, поново наступају у Француској, у Америци. Ипак, у јавном простору нема њихових речи о стварима које су изван музике. Битно је немати мишљење, а ако га неким случајем имате, оно мора да буде једино пожељно.

Посебаан куриозитет и несхватљива ствар је укидање руских композитора. Почело је када је филхармонија у Кардифу избацила дела Чајковског са репертоара, а затим се та ствар наставила...

- Уклањање великих композитора је гротескно. Уз то, посебне композиције су биле забрањене. Реч је о "1812" и "Маршу робова" Чајковског. Прво дело слави руску успешну одбрану у Наполеоновом походу, а друго дело слави руско учешће у српско-отоманском рату. Ако постоји нека дефиниција људске глупости, онда су то овакви поступци. Нама који нисмо политичари остаје да се смејемо, само што тај смех личи на онај када се исмева неки лудак који се нашао у "свом елементу". Дакле, са једне стране је непријатно, али шта друго урадити. Пролази и то лудило, руски композитори се враћају на репертоаре великих кућа. Отказивање културе ипак је свеприсутно у свету из различитих разлога, не само поводом рата. Мета су сви, јер је на сцени ревизија историје: постоји један фестивал у Нанту, а тај град је својевремено доживео процват због трговине робљем. Данас они уклањају споменике из тог периода трговине робљем, међутим, ако не желе само да буду лицемерни, онда би морали срушити цео град. Данашње благостање потиче из лоше историје. Проблем је, ако би срушили све, шта би боље саградили? Ту настаје застој.

Погрешно је, дакле, судити о прошлости данашњим очима, бесмислено је. Град, на срећу, ипак нису срушили. Имам пријатеља музичара, сјајан је, али већ неко време он на наступима, на фестивалима, не говори са женама, јер су га означили као некога ко има наклоност према женском полу. Велики је списак разлога за укидање људи и њихове уметности. Поента је људе ућуткати, како би политичке елите могле да раде шта желе.

Ваш конкретан грех је наступ на једној телевизији, када сте изразили наклоност према сопственом народу, ценећи да је долазак НАТО на границе ваше земље претња...

- Мој грех је то што сам свој став о оружаном сукобу формирао не на основу медија, руских или западних, већ на основу ставова америчких политиколога. Они су предвидели развој догађаја у Украјини и јасно су рекли да би сукоб тамо искључиво био грешка западних земаља. Оних које свесно прелазе "црвену линију" и постају реална претња безбедности Русије. То се и догодило. Ја сам изнео став америчког политиколога, који истиче да је амерички либерализам агресиван, нападачки. Он каже, ако успешан либерални систем успоставимо у САД, други ће следити добар пример. Ако га намећемо војно и на друге начине, трагедије су неизбежне. Управо то се догодило. Многе земље не могу усвојити крајњи либерализам, јер свака држава има спецефичне и трајне вредности које жели да сачува. Али шта да радимо, САД је моћна држава и одлучила се за насилан пут.

Фото Н. Јанковић

Неке ваше колеге, попут Ларса Вогта, изрекле су јаке речи поводом вашег става о војном сукобу. Конкретно, он је нагласио да је "ваше пријатељство и званично окончано". Како сте реаговали на овакве поступке?

- Ми смо били познаници, срели смо се два или три пута у животу, последњи пут пре шест или седам година, никада нисмо били пријатељи, па пријатељство није ни могло "пући".

Њему је, претпостављам, било битно само да искаже коректан политички став. Није баш да сам изгубио пријатеља. Моји прави пријатељи, чак и ако су нам ставови супротстављени, остали су пријатељи. Свака промена која се догодила, за мене је била добра.

Колико се живот људи у Русији променио од почетка војног сукоба?

- Људима у Русији, живот је променила мобилизација. Пре тога, утицај војног сукоба на руско друштво био је занемарив. Од почетка мобилизације, део људи остао је уз своју државу, а неки одлазе у Србију, Узбекистан, Грузију, Црну Гору. Колико год да сте патриота, ако имате дете, не желите да оно заврши у рату. Свако интимно доноси овакве одлуке за своју породицу.

Уз забране или без њих, руски музичари дуго владају светском сценом. Како објашњавате овај феномен?

- Присуство руских музичара широм света последица је система изграђеног у СССР. Морали смо имати све најбоље, што је бесмислица. Ја сам против таквог система, он ће дати неке резултате, али ће произвести и пуно људи који у уметности више не доживљавају радост.

За успех руских музичара најзначајнија је ипак велика традиција из 18. и 19. века, на коју се наслања свако талентовано дете које почиње да се бави музиком.

Наступате некад као солиста, некад у оквиру камерног састава. Које је задовољство веће?

- Све то део је професије. Некад си сам у центру пажње, некад делиш сцену са другима и обе веријанте имају свој удео лепоте. Са другима, у камерном саставу, свакако је забавније.

Фото Н. Јанковић

Када не припремате наступ, какву музику слушате?

- Слушам традиционалну, народну музику многих народа. Балканску пре свега, српску и бугарску. Затим ирску и шведску, свака је једнако лепа. Верујем да једино народна и традиционална музика успешно уједињују људе. У таквој музици, свако је истовремено јединствен и универзалан. Класична музика ипак је елитистичка, мора се познавати и учити. Традиционална музика ипак је основа и једноставно је - најрадоснија.

Кога волите да чујете од млађих пијаниста?

- Посебно ценим и издвајам пијанисткињу Варвару Мехкову, а за њом још двадесетак млађих колега. Када имате један одређени број врхунских музичара, неко од њих се издвоји на основу своје индивидуалности која је Божји дар, нека врста личне хипнозе, талента, није дакле ствар у брзим прстима. Исто се дешава у љубави, привлачности и уопште са свим позитивним емоцијама, не знате шта је то што вас тако свеобухватно обузме. У музици, неки ретки људи знају да постигну ове врхунце и свако од њих то ради на јединствен начин.

Фото Profimedia

"КУСТЕНДОРФ КЛАСИК"

МЕЂУНАРОДНИ музички фестивал "Кустендорф класик", овај пут једнодневни, одржан је јуче на Мокрој Гори, а важан музички догађај обележио је наступ чувеног руског пијанисте Бориса Березовског у пуној "Проклетој авлији". На фестивалу су наступили и млади талентовани музичари из Србије, затим пијанисти Андреј и Никола Благовчанин из београдске Музичке школе "Стеван Ст. Мокрањац", као и Пјевачка дружина Светлане Спајић.

Догађај је сам по себи био ексклузиван, јер је у времену забране на светским сценама, наметнуте руским уметницима, публика уживала у наступу једног од највиртуознијих пијаниста на планети.

У пуној сали "Проклета авлија", поред домаћина Емира Кустурице који је поздравио публику, били су и Никола Селаковић, шеф дипломатије Србије, председник Републике Српске Милорад Додик и многобројне личности из јавног живота.

ЈАКИ УТИСЦИ

КАКВИ су ваши утисци о Мокрој Гори?

- Ја сам пуно пута гостовао у Београду и у разним другим балканским градовима. Сада сам први пут у једном заиста измештеном планинском месту и утисци су јаки. Не могу да замислим никога на свету коме се не би свидела Мокра Гора, мада је у истом том свету чак и то могуће.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације