ИНАТОМ СТЕ САЧУВАЛИ И ШТО МИ РУСИ НИСМО: Српска снаха, проф. др Јулија Шапић о новом уџбенику језика за Русе, доласку из Москве у Београд

СТРАНЦИ који дођу у Србију и Београд рећи ће да је то због ноћног живота и доброг провода. Они "озбиљнији" које привуку наша богата историја и култура па пожеле да науче српски језик, "намучиће" се са ћирилицом и падежима...

Фото Д. Миловановић

Али, ко боље зна колико је српски језик тежак за учење од странца који га је "савладао" и овде докторирао. Из једног таквог искуства, али и озбиљног, посвећеног и дугогодишњег научног рада, настао је уџбеник "Говори српски да те цео свет разуме", који је написала Рускиња проф. др Јулија Шапић. Она већ деценију предаје српски и свој матерњи језик у Руском дому у Београду.

Књига је из штампе изашла у мају ове године, намењена је Русима, али професорка Шапић каже да су из њега учили и Енглези, Кинези... Савремен је, оријентисан на словенске студенте и написан на ћирилици. Како је у Србију стигло много руских држављана у последње време, и ово дело је постало веома тражено.

- Уџбеници који већ постоје су добри, али су на латиници и намењени су студентима из европских земаља - објашњава, за "Новости" наша саговорница.

Фото Д. Миловановић

- Чак су и испити које странци полажу на универзитету, у центру за стране језике на латиници, а наше државно писмо је ћирилица. Мислим да смо заслужили да имамо књигу на ћирилици и да Русима олакшамо посао, јер много њих учи наш језик. У уџбенику сам скупила све што је лепо у Србији, нису то само ноћни клубови. Ту су Народни музеј, Свети Сава, Голубачка тврђава, народне песме, српско село, научници попут Николе Тесле, Милеве Марић... Има понеки шаљив текст попут: "Вози, Мишко".

Када је са 17 година уписала Универзитет Ломоносов, са жељом да у својој родној Москви студира словенски фолклор, није знала ни где је тадашња Југославија, а камоли Београд.

Била је распоређена у групу за чешки језик, али јој се друштво са катедре за тадашњи српскохрватски језик више допало, због чега је прешла на њихов смер. Верује да је у питању чиста судбина.

Некако при крају студија, у Москви је упознала супруга, нашег сународника и пожелела да с њим посети Србију. Међутим, њени родитељи су били веома строги и нису дозволили да ћерка "тек тако" иде са дечком на далек пут.

- Мој будући муж је дошао на разговор код мог оца, који је лупио песницом о сто и будућем зету рекао: "Мораш да ми кажеш у ком својству хоћеш да је водиш у Београд". Уплашен, супруг је казао да жели да ме ожени, што је тата одобрио. Да бисмо смирили родитеље, ми смо се венчали. Тад сам имала 24 година, остала сам у Москви да завршавам факултет, а он се вратио овде и тако смо неколико година живели на релацији Србија - Русија.

Фото Д. Миловановић

А на календару увелико деведесете, време када су из наше земље многи одлазили, али Јулија је била једна од оних који су баш тад одлучили да заувек остану овде. Дошла је 1997. и остала у Београду да се породи. Купили су плац на Вождовцу, почели да зидају кућу...

Свега три дана након што је ћерка напунила две године, с неба стижу НАТО бомбе. Муж је мобилисан, а она сазнаје да је у трећем месецу трудноће. Са малим дететом седа у воз и креће у Москву, док се овде ситуација не смири. Четири дана је вагон "Пушкин" јездио по шинама до руске престонице.

- Док то све причам, све ми делује као филм, који сам се трудила да заборавим. Кад имате 20 година, немате страх. Бомбардовање је престало кад сам била у осмом месецу, вратила сам се у Србију и у кућу која је још увек била недовршена. За време агресије, ту су били војници, одговарало им је да ту бораве јер је касарна била близу. Док сам путовала из Москве, мислила сам ко зна на шта ми личи кућа. Како сам се изненадила кад сам дошла!

Свака ствар на свом месту, чак и најситнији накит, кућа уредна, двориште блиста, мушкатле цветају, трава покошена, наш шарпланинац срећан и добро ухрањен...

Сина је родила у Вишеградској, где су уместо прозора били најлони. Крајем те злосрећне 1999. професорка почиње да ради, предаје руски и српски. Била је ангажована и као преводилац, те на пословима који су повезани са спољном трговином. Концепт бизниса није јој се допао, сматра га превише апстрактним. Нострификација дипломе у Србији, али и финансије тих година успориле су њено усавршавање у области лингвистике. На Филолошком факултету у Београду завршила је и мастер и докторат. Без обзира на дугогодишњу паузу у студирању, све је одбранила у року са највишим оценама.

- Била сам гладна знања и жељна усавршавања. Мастер сам "прогутала", једва дочекала.

Док сам студирала у Русији, била сам усмерена на књижевност, док сам овде за мастер одабрала методологију лингвистичких истраживања, ментор ми је био професор Предраг Пипер. Докторирала сам пре пет година, а мој рад био је посвећен просторним фрагментизаторима у српском и руском језику.

Одавно више не броји колико је ђака научила руски и српски језик. Старији долазе да уче руски како би могли да читају Достојевског, што професорка Шапић види као одличну мотивацију. Истиче да Руси треба да чувају своју књижевност јер садржи све обрасце руског морала и васпитања.

Фото Д. Миловановић

У Србији је сада дуже него што је живела у Русији. Воли је и доживљава као своје дете, па се понеким стварима насмеје, а неке критикује. Али, не крије велико поштовање према Србима.

- Сачували сте све оно што се код нас Руса делимично изгубило, то је словенско наслеђе из средњег века, а имали сте много тежу историју. Поготово у турском периоду, када је био велики ризик од нестанка свега, кад се људи нису описмењавали. И поред свега тога, очували сте оно предхришћанско и народно што је нама помало чудно, попут слава или паљења бадњака за Божић. Тај менталитет, тај инат који се везује за Србе је добра ствар када је одбрана културе у питању. Срби су за поштовање, мала територија, много великих људи, дивна природа, лепи обичаји и колевка словенског - закључује проф. др Јулија Шапић.

ТРИ МЕСЕЦА У КИНИ

ПРОФЕСОРКА Шапић пре неколико година отпутовала је у Кину, где је на Државном универзитету у Чангчуну, недалеко од Владивостока, предавала руски и српски језик. Ту је провела три месеца и понела најлепше утиске.

- Кинези имају потпуно другачији систем, имала сам осам група од по 30 ученика, али имена нисам могла да им запамтим - са осмехом се сећа наша саговорница.

- Невероватни су када је учење у питању, послушни су и захвални професору који их учи. Нисмо имали посредника, ја нисам знала кинески, а они су до тад успели да савладају ћирилицу и начин читања. У почетку смо се комуницирали пантомимом, да бисмо се на крају тако добро разумели да сам успела да им објасним како се ради контролни.

Препоручујемо

Друштво

3 3

УЏБЕНИЦИ БЕЗ СТРУЧЊАКИЊА И ВОЈНИКИЊА: Стојковић - Мора се поштовати струка, идеологији није место у школским књигама

30. 09. 2022. у 08:00

Култура

1 2

"РЈЕЧНИК" ЧУВА ЈЕЗИК: Матица српска представила ијекавску верзију капиталне књиге

15. 09. 2022. у 08:20

Друштво

0 0

КАКО СЕ ПИШЕ: Да ли је правилно "НЕБРОЈЕНО" или "НЕБРОЈАНО"? Само је један облик тачан

31. 03. 2022. у 09:47

Култура

1 0

КЊИГА КОЈА РУШИ ЗАБЛУДЕ (А НЕ РУШИ КУЋЕ): Нови издавачки подухват кућа "Корнет" и "Прометеј", приручник Павла Ћосића о језичким митовима

29. 03. 2022. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације