БОГДАН ЈЕ ВРИШТАО НАГЛАС, А ЈА У СЕБИ: Како је Данијела Јовановић, мајка аутистичног младића, померила границе у Белој Цркви

ЗА Данијелу Јовановић из војвођанске Беле Цркве кажу да је мајка храброст. Да је пожртвована, посвећена, истрајна, снажна.

Богдан са мајком Данијелом, Фото Приватна архива

Из тежње да социјализује свог сина Богдана, ком је пре 17 година дијагностикован аутизам, она је помогла и другој аутистичној деци и њиховим породицама да лакше преброде бројне тешкоће, које живот са тим неизлечивим стањем носи. Борила се и после толико година изборила за њихова права и већу видљивост у друштву, па ће захваљујући њеној упорности у Белој Цркви ускоро бити отворен инклузивни центар за особе са инвалидитетом. Ту ће им први пут бити пружане све оне услуге, због којих су досад морали да иду у веће градове.

Сви јој се због тога диве, хвале је, али ретко ко зна какве унутрашње борбе она свакодневно води и како заиста изгледа живот са аутистичним дететом. А, лако није.

- Нема јачег бола од тог када родите здраво и право дете, са којим је све у реду, а онда, одједном, са три године, више ништа није у реду - започиње своју причу Данијела, која има и старијег сина Огњена.

- Од тада, сваки дан је стресан, 24 сата. Ужасно је тешко. Много је неправди, ограничења, страхова, неразумевања и туђе суровости. И све то много боли.

Са братом Огњеном, Фото Приватна архива

Најтеже је, каже, било када је Богдан кренуо у школу. У Белој Цркви тада није било стручњака за рад са аутистичном децом, па су она и њен супруг сами морали да прикупљају информације и да их преносе просветним радницима. Ипак, суровост вршњака, ненавикнутих на "другачије" појединце, највише их је потресла.

- Било је оних који су га тукли крпом, хранили згаженом ужином, називали ретардом, кретеном, идиотом. Са 11 година добио је један вид леукемије. Кажу доктори, због стреса.

Годину дана након тога, сваког јутра сам га водила у манастир на причешће, па у школу. Не толико због образовања, већ да би био поред мене, јер нисам могла да добијем боловање да бих бринула о њему - наставља Данијела, иначе наставница српског језика.

- Због тромбоцитопеније, на часовима је само спавао. Док сам предавала другој деци, немоћно сам га гледала и гутала кнедле. Оне најгорче.

Богдан данас има 20 година. Завршио је средњу економску школу и бави се компјутерским цртањем и сликањем. Имао је више самосталних изложби широм Војводине, а његове радове објављивао је и часопис савремене уметности "Арт Фама".

- Муж, који је видео да много патим и да не могу да прихватим да нам син има аутизам, у једном моменту је покушао да ме умири пустивши ми цртани о аутистичном дечаку Хенрију, који, баш као Богдан, воли диносаурусе и лепо црта. Тихо су ми сузе текле три дана. А онда су нам јавили да је Боки побегао из основне школе и да су га напали пси. Шест месеци је од стреса вриштао ноћу, а ја га држала на грудима и вриштала у себи - препричава Данијела неке од најтежих тренутака свог мајчинства.

Фото Приватна архива

Уз велику подршку породице, успео је да се социјализује, али су промене расположења, што је особеност аутизма, и даље присутне.

- Тешко је у тим тренуцима, али се трудим да не бринем толико, јер онда сваки трен прође у грчу. Трудим се да уживамо, да се радујемо, шалимо, да радимо на себи, да волимо људе... Само тако моје срце, можда, и не пукне.

Осмех јој, признаје, увек врати старији син, који има 21 годину и студира софтверско инжењерство у Београду. Очврсне је и само поимање да јој је једно дете здраво, добро и самостално, али и чињеница да се браћа воле највише на свету. То јој даје снагу да се и даље бори за своје, али и за туђу аутистичну децу.

ДЕЦЕНИЈСКИ "РАД У РУДНИКУ"

ДАНИЈЕЛА, која се изборила да Богдан при упису у средњу школу први у Белој Цркви добије личног пратиоца о трошку локалне самоуправе, каже да је процес увођења инклузивне наставе представљао деценијски "рад у руднику".

- Било је то освешћивање тврдокорне Србије о значају инклузивног друштва, усаглашавање мишљења оних који су за увођење наше деце у школе и против тога. Толико сам тешких речи тада прогутала, али вредело је. Данас је нормална појава рећи да си особа са инвалидитетом. Нема више сегрегације, стигме, дискриминације. Деца су нам освешћена да имају право на различитост и да нико не сме да их угрожава само зато што су другачији.

Препоручујемо

Несреће

0 3

ОВО ЈЕ ПОЛИЦАЈАЦ КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У БЕЛОЈ ЦРКВИ: Александар кренуо на посао, па страдао

17. 07. 2022. у 13:48

Београд

0 3

СУЗЕ И АПЛАУЗИ ЗА КОЛО МЛАДИХ СА АУТИЗМОМ: КУД "Луче" има јединствен ансамбл играча са тешкоћама у развоју

10. 07. 2022. у 08:25

Панорама

0 0

СРБИН ЛЕТОВАО У АЛБАНИЈИ: Објавио рачун из ресторана - не може да верује! Јели 1кг шкољки, по 1/2кг гамбора и лигњи и притом пили

25. 07. 2022. у 09:42 >> 10:01

Злочин

0 0

ОТКРИВЕНО: Зашто је адвокатица одбила да брани Зорана непосредно по Јеленином убиству? "Тада се укључио Марјановић..."

25. 07. 2022. у 10:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације