СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, БЛАНКО ЧЕК ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Поводом годишњице Аустроугарског ултиматума упућеног нашој земљи

ЗАШТО су се ствари догодиле онако како су се догодиле, а не другачије - питање је које историчари понављају још од Херодота, који га је поставио пре више од две и по хиљаде година.

Никола Пашић на међусавезничкој конференцији 27. и 28. марта 1916. Фото "Википедија"

А да ли се на овакав упит уопште може одговорити, у науци која се бави истраживањем прошлости и даље остаје отворено. Главни токови значајних догађаја често имају толико притока да је тешко одредити која од њих је прави извор и гарант тачног разјашњења.

Фасцинација историчара овим питањем "шта би било кад би било", често служи и као маска за ново ишчитавање прошлости које има дубоке политичке мотиве да изврши ревизију званичних верзија историјских догађања. На "менију" су најчешће два светска рата с једном једином намером да се сакрију непријатне и болне истине о злочинима и њиховим извршиоцима. У тој историографској игри скривања правих циљева и "прања руку" започело се најпре са тражењем нових криваца за избијање Великог рата. Обележавање стогодишњице прве светске ратне катастрофе искоришћено је да се прст кривице упери на Србију и Русију.

Светским владарима "људским душама" било је неопходно "прерађивање" прошлости и њено усклађивање са данашњим предрасудама. Тако је "лопта" за Први светски рат враћена у Сарајево. Србија је окривљена за атентат на Фердинанда, а царска Русија као подстрекач. "Тај фантомски дух о набеђеној кривици измилео је из боце" и ставио на тапет Србију као реметилачки фактор, не само на Балкану већ и у Европи. Последњих деценија те оптужбе усмерене ка Србији, попут најгорег вируса захватиле су многе научне и политичке институције широм света.

ПОСТОЈЕ многа документа да је светски рат планиран много пре Сарајевског атентата. Од 1907. године, када начелник Генералштаба постаје Конрад фон Хецендорф, интензивно се завршавају оперативни планови за рат против Србије, до писма гувернера БиХ Оскара Поћорека упућеног министру финансија Аустроугарске Леону Бјелинском, 28. маја 1913. године. Из њега се јасно види да су постојали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре атентата у Сарајеву и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији.

Уосталом, и сам меморандум о савезништву Беча и Берлина, потписан 5. јула 1914, завршавао се речима да је написан пре убиства надвојводе. Та чињеница јасно показује да меморандум није настао као последица догађаја у Сарајеву.

Тог 6. јула цар Вилхем је дао "карт бланш", бланко чек, односно безусловну подршку Немачке Аустроугарској у свему што она у свом сукобу са Србијом одлучи да учини.

Направивши тајни споразум, сваки од партнера је сада почео да игра додељену му улогу.

Тако је Аустрија требало да нападне и покори Србију пре него што би ико сасвим схватио да се нешто догађа. Европа је требало да буде уљуљкана у веровање да Аустрија неће учинити ништа све док се после више недеља судске истраге не утврди одговорност криваца.

Несвесна правих планова, Европа не би предузела мере предострожности. На тај начин створена је атмосфера лажи, завера и превара.

У односима Аустрије и Србије после атентата дошло је до злокобног полупрекида, оне у суштини нису међусобно комуницирале. Аустријска истрага убистава спровођена је у тајности. Иако су сви чланови Принципове групе осим једног, били брзо похапшени, поступак против њих трајао је не данима, него се развукао на недеље, па и месеце.

Паул фон Хинденбург, цар Вилхелм II и Ерих Лудендорф, Фото "Википедија"

Задатак Леополда фон Берхтолда, председника владе Аустрије, био је да срочи ултиматум Србији којим ће бити "искључена свака могућност његовог прихватања". Берхтолду су биле потребне најсвежије инкриминишуће информације из сарајевске истраге како би их употребио у ултиматуму. Један од његових званичника је отпутовао у Сарајево, прегледао доказе и 13. јула послао извештај који није одговарао ономе што су у Бечу желели да чује.

Већина доказа била је неуверљива. Аустријски истражитељи су нашли следеће: "Нема ничега што би доказивало, или бар потврђивало, претпоставку да је српска влада учесник у инспирисању злочина, његовој припреми или снабдевању оружјем. Напротив, има разлога да се верује да је то потпуно искључено."

ВРЕМЕ је пролазило и није се могло више чекати да се појаве необориви докази о кривици Србије. У недељу по подне, 19. јула, министри су се окупили у раскошној приватној резиденцији Леополда фон Берхтолда. Стизали су "таксијима и приватним аутомобилима...

Кола су пристизала у размацима, како би се избегло њихово драматично нагомилавање...

Цела слика је подсећала на какво друштвено окупљање викендом. Случајни пролазник, уколико би уопште обратио пажњу, не би приметио ниједну званичну лимузину", забележио је историчар Фредерик Мортон. То није било случајно: учесницима састанка је било наређено да не долазе службеним колима.

Министарски савет је одобрио ултиматум Србији. Следећег дана курир га је однео остарелом цару Францу Јозефу који га је прочитао и одобрио. Истовремено, текст је био телеграфисан барону Гизлу фон Гизлингену, хабзбуршком посланику у Београду, "да нота треба бити предата краљевској Српској Влади 23. јула у пет сати поподне. На тај начин, ултиматум би истекао 25. јула у исто време. То је омогућавало да Аустроугарска мобилизацију својих оружаних снага нареди и објави у ноћи између суботе и недеље 25-26. јула.

Српска влада је заседала цео дан, целу ноћ и цео следећи дан. Нота Двојне монархије захтевала је одговор у року од четрдесет осам сати. Пашић се за савет и помоћ обратио и другим владама, али хабзбуршки курири су копије ноте испоручили владама великих сила тек ујутро, 24. јула.

На вест о ултиматуму Србији британски премијер Есквит бележи: европска ситуација је "лоша, да не може бити гора. Аустрија је послала застрашујући и понижавајући ултиматум Србији, која га ни на који начин не може испунити. Захтевала је одговор за 48 сати - у супротном, креће у напад. Ово скоро неизбежно значи да ће Русија ступити на сцену супротстављајући се Аустрији, у одбрану Србије; а у том случају, Немачкој и Француској биће тешко да не притекну у помоћ једној, односно другој страни". А Винстон Черчил који је тада начелник адмиралитета, записује: "Европа дрхти на ивици општег рата. Аустријски ултиматум Србији је најбезочнији документ те врсте који је икада написан."

Немачки амбасадор у Лондону Лихновски у свом извештају описује реакцију Едварда Греја, министра спољних послова: "Био је веома погођен аустријском нотом, која по његовом гледишту превазилази у својој врсти све што је икада видео." Верује да "свака нација која би прихватила такве услове, у суштини би престала да се сматра независном". ("То би било врло пожељно. То и није нација у европском смислу него једна разбојничка банда", прокоментарисао је кајзер Вилхелм, читајући извештај Лихновског).

СЕРГЕЈ Сазонов, руски министар спољних послова, у сусрету са аустријским амбасадором, запрепашћено је узвикнуо: "То је европски рат... Ја знам шта то значи. Ви намеравате да заратите са Србијом... Ви потпаљујете Европу... Зашто Србији није пружена прилика да се чује и њена реч и чему форма ултиматума?... Чињеница је да желите рат и да сте спалили све мостове... Баш се види како сте мирољубиви."

Сазонов је послао и циркуларни телеграм заинтересованим силама, тражећи од њих да заједнички раде у правцу одлагања рока. Сазонов је такође затражио од Аустрије резултате званичне истраге о сарајевским убиствима, у складу са раније датим обећањима Беча да ће послати извештај осталим силама.

И руски посланик Кудашев у Бечу упитао је Берхтолда шта би се десило ако српски одговор не буде прихватљив његовој влади. Добио је одговор: аустријски посланик ће затворити посланство и отпутовати са својим особљем.
"Па, то је онда рат," узвикнуо је Кудашев.

Следећег јутра Кудашев се вратио да затражи продужење рока који је Аустрија поставила. Аустријска влада је одбила.

У Лондону, 24. јула руски амбасадор је "у строгом поверењу" саопштио немачком амбасадору да је Русији "скоро немогуће да саветује српској влади да прихвати" ултиматум, "јер би спала на ниво аустријског вазала". Рекао је: "Руско јавно мњење то не би толерисало." Додао је да су бечке намере сада савршено јасне. "Само влада која жели рат могла је да напише такву ноту."

ОБЈАВА РАТА РЕДОВНОМ ПОШТОМ

ХАБЗБУРШКА царевина се припремала да прекине све везе са Србијом. То је значило да тамо не би остао ниједан аустријски званичник. Зато из Беча 22. јуна шаљу писмо за Берлин - траже савет и помоћ. Како да Двојна монархија објави рат Србији? Ко би предао објаву рата? Да ли би Немачка прихватила да то учини у име Аустрије?

Добили су негативан одговор: "Наше становиште мора бити да је сукоб са Србијом интерна ствар Аустроугарске."

И шта сад, Берлин и Беч разговарају о начину објаве рата чак и пре него што је аустријски ултиматум био предат. Аустроугарска је 28. јула објавила рат Србији, телеграмом који је послат редовном поштом преко Букурешта.

Препоручујемо

Друштво

1 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ : Зашто Србија, која је имала два антифашистичка покрета, нема свој дан почетка антифашистичке борбе?

03. 07. 2022. у 17:00

Друштво

1 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЛЕКИНА ЗАБЛУДА И ТРАГИЧНА СУДБИНА: Како је СДБи на Ранковићевој сахрани примењивао методе због којих је смењен

26. 06. 2022. у 19:00

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Интереси великих преко леђа Србије - неутралност је скупо коштала нашу земљу и народ

12. 06. 2022. у 19:00

Друштво

1 20

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО СЕЈАО ВЕТАР РАЗДОРА ПО СРБИЈИ: Како је доживотни председник СФРЈ припремао обрачун са либералима

29. 05. 2022. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације