БОРЦИ СТОИЧКИ ТРПЕ СВОЈУ МУКУ: Предраг и Ненад Марић и њихова мајка Доста оптимисти, иако су тешки инвалиди

БРАЋА близанци Предраг и Ненад Марић (49), родом из Ливна, живе последње две деценије у Рибарима код Шапца са мајком Достом, рођеном Гламочанком.

Фото В. Митрић

Сво троје су тешки инвалиди, а њихова месечна примања износе, укључујући и социјалну помоћ, 26.000 динара.

Да зло буде веће, кад су купили кућерак у Мачви, преварени су и дан-данас не могу да се упишу као власници. Како несрећа никад не иде сама, браћа имају и тешке психичке тегобе. Мајка Доста не прима ни туђу помоћ и негу. Купају је и облаче такође болесни синови.

- Најтеже ми је кад видим своје синове, који су били као соколови, не зна се да ли су били бољи, вреднији или лепши, понос Ливна и свих нас - каже мајка. - Часни су и поштени били и остали. Сада смо сами, остављени, заборављени. Радост нам повремено доноси само долазак Ненадове ћерке Марије, која живи у Рогатици. Ненад, упркос муци, шаље јој сваког месеца око 13.000 динара за алиментацију. Да му није ретких пријатеља, не би ни то успео. Нема услова да је доведе код нас.

Да би се Предраг и Ненад колико-толико боље осећали, потребно је за лечење око 70.000 динара месечно. Пошто не могу да прибаве толико новац, не иду на терапије. Једва сакупе двадесетак хиљада динара за осам инјекција, што је само један део потребне терапије.

Ненаду је од промрзлина из рата оперисана нога. Сада тешко хода и са штаком. Предраг је међу њима још и највиталнији. Ненад и мајка веле да не знају како би живели да није њега.

Иза браће близанаца је пет месеци логора у Хрватској. Њих двојица су те 1991. године служили војску у Петрињи, када су их заробиле "зенге" и пребациле у логор у Загребу.

- Тешко ми је и само кад помислим на те дане, када нисам знала шта је са мојим синовима, који су били заробљени - прича мајка Доста. - Сваки дан је био као вечност, страховала сам за њихове животе, а већ већ тада је било оних у Ливну који су почели да провоцирају и да нас називају четницима.

Из логора се враћају кући, на петнаестак дана, а онда су скинули униформу ЈНА, јер су одслужили свих 15 месеци. Опет су у Ливну, али само после 10 дана, морали су да беже са кућног огњишта, као и већина Срба, због тешких претњи које су подсећале на оне из крваве 1941. године.

Фото В. Митрић

Људи овог краја то нису заборавили јер о зверствима сведоче јаме у Доњим Рујанима, у Корисној и Спомен-костурница у Ливну, у порти цркве, коју су срушили у последњем рату.

- За разлику од већине Срба наше генерације из града, нисмо отишли у Србију или "треће земље", већ смо се пријавили добровољно у Дрвар у Команду Другог крајишког корпуса ВРС, где смо ступили у диверзантско-извиђачки вод, при Војној полицији, којом је командовао тадашњи потпоручник Милорад Шушљик Миле - присећа се Предраг. - Прошли смо скоро сва ратишта у БиХ. Почетком 1999. године смо били на обуци на Тари, после чега смо 23. априла 1999. кренули на Космет, где смо били до 11. јуна. Били смо у саставу Јединице за специјалне опрерације РДБ МУП Србије. Часно и поштено смо се борили. У сваком погледу смо сачували образ. Сви су за нас знали и поштовали су нас као и ми њих. Данас, међутим, имамо само два пријатеља који нам помажу колико могу.

Браћа немају могућност да добију потврду да су били добровољци ЈСО и зато не могу да остваре никаква борачка права, од лечења до других примања. Били би срећни када би им барем инјекције биле плаћене. Борци су прве категорије Војске Републике Српске.

- Док су синови ратовали, и ја сам морала да бежим из Ливна, онда следе потуцања од Гламоча, Мркоњић Града, колективног смештаја у Бањалуци, Модричи у Вукосављу, у Кравици, код Братунца, у Сребреници - каже Доста. - Синови по четири месеца нису долазили кући. Живела сам у страху, муци и беди. Сваки дан! Њихова младост је отишла, јако ми је тешко такве да их гледам. А, били су делије, и те какве!

Упркос свему што су прошли, Марићи су свим срцем уз свој српски род. Воле своју Србију. Испред куће у селу вијори се српска тробојка на коју су поносни као и на поздрав са три прста.

Духом не посустају, али свака помоћ би им добро дошла иако ови јунаци минулих времена све недаће подносе достојанствено и прижељкују живот без бола.

ПРОНЕЛИ ЗАСТАВУ

МЕЂУ Ливљанима Србима и данас је живо сећање да су браћа Марићи једини пронели српску заставу кроз Ливно и чували православну цркву.

СНАЖНА ПОРУКА СВОМ РОДУ

УПИТАНИ какву поруку могу, после свега, да пошаљу своме роду, Марићи кажу:

- То су бесмртне речи нашег светог владике Николаја да се сложимо, умножимо и обожимо!

Препоручујемо

Србија

0 0

РАСПИСАН КОНКУРС: За пројекте помоћи инвалидима

17. 06. 2022. у 10:24

Несреће

0 1

БЕЛЕ РУЖЕ ЗА АЛЕКСАНДРА: Сахрањен Шапчанин који се удавио у Сави

16. 06. 2022. у 19:25

Несреће

0 1

ТЕШКА САОБРАЋАЈНА НЕСРЕЋА КОД ЛОЗНИЦЕ: У судару аутомобила и мотоцикла две особе повређене (ФОТО)

14. 06. 2022. у 17:58

Економија

3 7

МАЛИНАРИ ТРЉАЈУ РУКЕ: Откупна цена овог воћа у деловима Србије чак 600 динара

14. 06. 2022. у 17:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације