Друштво

"СРПСКИ" БИЗОНИ НА ФРУШКОЈ ГОРИ ВЕЋ ЗА ГОДИНУ-ДВЕ: У националном парку сада живе грандиозне животиње којих није било два века

Љиљана Прерадовић

17. 04. 2022. у 10:00

ПО пролећним сунцем окупаним падинама Фрушке горе, после више од два века, поново се шетају европски бизони. Донедавно потпуно заборављену и избледелу слику са војвођанске лепотице, ових дана "оживело" је пет животиња, мужјак и четири женке. Грандиозне животиње пореклом из Пољске у Национални парк "Фрушка гора" стигле су 29. марта, да ту остану и стекну потомство.

СРПСКИ БИЗОНИ НА ФРУШКОЈ ГОРИ ВЕЋ ЗА ГОДИНУ-ДВЕ: У националном парку сада живе грандиозне животиње којих није било два века

Још пре него што су кренуле на далеки пут, за њих је овде брижљиво спремљен карантински део, где ће провести 40 дана, а кукурузу, сену и шаргарепама, "посластицама" којима су дочекани, нису могли да одоле. Сваког дана све више се привикавају на нову средину, а када се под будним оком стручњака потпуно адаптирају, у животињама које су гледали само на сликама, моћи ће да уживају и посетиоци.

- Сам долазак, а затим и пуштање европских бизона у карантински део који је пажљиво припремљен за њихову адаптацију, заиста је велики догађај, не само за ЈП Национални парк "Фрушка гора", већ и за целу Србију и регион - не скривајући усхићење због доласка нових "станара", прича Радослав Крунић, директор. - Идеја се родила пре пет година када сам са стручним сарадницима посетио неколико резервата европског бизона у Европи и када смо се упознали са значајем ових животиња за еко-систем, као и са чињеницом да су широм Европе велика туристичка атракција.

Од идеје до њене реализације, све је врло пажљиво и студиозно припремљено, као и протокол који налаже законска регулатива.

- Захваљујући првенствено Влади Србије, која је стала уз нас и подржала нашу иницијативу, као и министарствима заштите животне средине и пољопривреде, из Пољске су стигли бизони - казује Крунић, како се замисао и остварила. - Фрушка гора је данас место на Балкану на којем поново почињу да се размножавају ове, људима одувек фасцинантне животиње.

Да је пре доласка бизона у војвођански резерват било потребно много тога урадити, сведочи и чињеница да су претходних година највећи светски и европски стручњаци животињске генетике и очувања природе, пажљиво бирали јединке европског бизона.

- Дивно је видети их да су после транспорта смирени и да се у новој средини понашају као да су одувек ту - рекла је Ванда Олек Пјасечкаса, професор на Универзитету у Варшави, водећи светски стручњак за европског бизона, по њиховом доласку у најстарији Национални парк у Србији. - Ово су младе јединке, мужјак је стар две године, док су женке узраста од две до три године. То значи да ће ускоро сви бити полно зрели, те су неке процене да би прву младунчад могли да добију већ за можда годину, највише две.

Да се ништа није препуштало случају у вези са поновним насељавањем европског бизона на Фрушкој гори, сведочи и Фернандо Моран Кастиљо, руководилац шпанског пројекта Центра за очување европског бизона, који је пре пет година био овде у извиђању терена и процени подобности националног парка за узгој ове животиње.

- Будите стрпљиви док се оне саме прво адаптирају, што је најбитније - поручио је шпански стручњак, подсећајући да ове велике и дивне животиње много доприносе очувању природе. - Уверио сам се да се лепо хране од првог дана, што значи да нису под стресом и ови "Пољаци" могу полако већ да стварају српско порекло.

САЧУВАНИ

ПРЕ готово 100 година, европских бизона је у Европи било свега педесетак. Крајем следеће године када се заокружује век од почетка борбе за њихово очување, стручњаци процењују да ће их на истом простору бити више од 10.000.

РЕГИСТРОВАНО 47 КРДА

НАКОН што су последње јединке у дивљини одстрељене у Бјеловежа шуми и на Кавказу 1921. и 1927. године, преостали бизони су опстајали само у заточеништву. Први програм за повратак у дивљину спроведен је 1954, а данас се највеће субпопулације ове врсте налазе у Пољској, Белорусији и Русији. Тренутно у Европи постоји 47 крда бизона која се слободно крећу, од којих је највеће у Бјеловежа шуми на граници Пољске и Белорусије и броји око хиљаду јединки.