ПРОФ. ДР МИЛАН ШАШИЋ: "И после пола века још увек памтим агонију умирања од вариоле вере"

ОГЛЕДАЈУЋИ се у очима најближег сапатника свако је видео своју смрт. Болест је изобличавала тела осута пликовима.

Проф Шашић, данас је инфектолог у пензији, Фото М. Анђела

Онима који су још имали бар мало снаге, владао је страх. Чинило се да је лакше умрети него гледати умируће. Само што то није била смрт која ослобађа, већ она мучна, у агонији. И, могла је да се предосети. Непун сат и по након што је техничару у визити, држећи га за руку, рекла: "Ја умирем, Рики", петнаестогодишња девојка из Младеновца је издахнула.

Та слика је у сећању доктора Милана Шашића жива као да се јуче догодило, а прошло је пуних пола века. Тад, на том страшном месту, у хотелу "1.000 ружа" надомак Београда, претвореном у карантин, бројали су се само минути, можда сати, у паници да ли ће их у следећем болест савладати. На године, а камоли деценије, нико није помишљао. Био је почетак марта, година 1972, епидемија вариоле вере.

Фактографски: Вирус великих богиња лабораторијски је потврђен у Институту "Торлак" 15. марта. Епидемија је трајала од 16. фебруара до 11. априла. У СФРЈ је било 25 жаришта. По једним извештајима оболело је 175, по другим 184 особе. И подаци о броју умрлих се разликују - 39 или 40 преминулих је био епилог.

Живот је, ипак, много слојевитији од статистике. У тих 55 дана догодило се толико тога да би сви који су били на попришту епидемије могли да сниме лични "хорор филм" или "драму са срећним крајем", како ко.

Фото Приватна архива

Доктор Шашић је тада имао 29 година, још није почео ни специјализацију из епидемиологије, а одмах је одређен за карантинско одељење у Инфективној клиници КЦС. Радио је у пријемној амбуланти када га је професор Јован Павловић позвао и рекао: "Иди кући, спреми се и дођи у 8.45". Да ли је "коцка" баш на њега пала зато што је најмлађи, или зато што је служећи војску у Крању био ревакцинисан против великих богиња, није открио.

- Само неколико дана касније, како се повећао број оболелих, прешли смо у хотел "1.000 ружа". Ту су била три павиљона: у једном болесни, у другом они који су били у контакту са зараженима, у трећем "сумњиви". Ниједна болест не даје тако упечатљиву слику као велике богиње. Неизвесност и огроман страх да се то њима не деси били су најинтензивније осећање. Оболели су већ чули да се од вариоле умире. Упадали су у неурозе - прича за "Новости" 50 година касније професор Шашић, сада инфектолог у пензији.

Касније ће се, у Инфективној клиници, лечећи и зависнике од наркотика, нагледати свакавих, углавном језивих смрти, али пре пет деценија Рики из Младеновца била је његов први пацијент са вариолом вером, и то најтежим хеморагичним обликом. Рики, заправо, само није имала среће. Долазећи на контролу у Прву хируршку клинику две недеље после операције слепог црева, девојка је пролазила ходником поред собе у којој је лежао Латиф Мумџић, двадесетдеветогодишњи учитељ из Доброг Дуба код Тутина. Сумњало се на пуцање чира, на дерматолошко обољење... Касније ће се испоставити да је Латиф, који преминуо 10. марта, у 21.30, био прва жртва вариоле вере у тадашњој СФРЈ.

- Десетак дана касније Рики се разболела. Код великих богиња спечифичност је то што је довољан само један вирус да се заразите, док код свих других до заразе долази тек када се дође у контакт са одређеном инфективном дозом вируса. Великих богиња пре ове епидемије код нас није било дуже од 40 година, још од 1930. Једино су професори Војислав Шулаковић, Миомир Кецмановић и Љиљана Лесић са Инфективне клинике у Београду, дотад у пракси видели како изгледају велике богиње. Многи оболели нису имали класичну клиничку слику, него "замагљену" која је личила на грип и штошта друго...

За 10 дана против великих богиња цепљено 18 милиона грађана, Фото Приватна архива

Тако се и за Латифа посумњало да га је однела вариола вера тек када се разболео његов рођени брат, и то са осипом класичним за велике богиње. Латиф се највероватније заразио у Ђаковици, а онда пренео болест у Нови Пазар. Оболело је осморо, једно умрло. Са крварењем које је личило на кожно обољење упућен је на кожно одељење у Чачак. Ту је заразио још девет особа. Једна је умрла. Одатле је пребачен на кожну клинику у Београду, где је за дан заразио још деветоро, а потом на Прву хируршку и ту је вирус пренео на 11 особа, од којих је петоро преминуло.

Ни Латиф, као ни Рики, није имао среће. Он је, вероватно, инфициран случајним контактом са неким на југу земље, где је инфекцију са ходочашћа у Меку донео извесни Ибрахим Хоти из села Дањани на Косову и Метохији. Проф. Шашић каже да нема недоумица да је Хоти био "нулти пацијент", иако све време провејавају и сумње да му је та улога одређена неким политичко-државним "декретом".

- Можда су те спекулације настале јер је Хоти, који је иначе годину дана пре пута у Меку био вакцинисан у Скопљу, имао лакши облик вариоле, као грип, без оспи - прича професор Шашић.

- То је био разлог што болест није препозната као вариола, те је Хоти заразио чак 38 земљака. То је рекордан број инфицираних од једне особе.

На Косову и Метохији тада су оболеле укупно 124 особе, 26 је умрло. Углавном су то биле породичне епидемије у Ђаковици и Призрену. У централној Србији: Новом Пазару, Чачку, Београду, Моровићу, Новом Саду, Трњанима, оболело је 49, умрло осморо.

Прва жртва вариоле из редова здравствених радника била је медицинска сестра на Првој хируршкој клиници КЦС, Душица Спасић из Ресника. У истом дану умрла је још једна сестра

- Милка Ђурашић из Чачка. Сестра Душица, млада девојка од 23 године, пред удајом, непуне две недеље раније на Првој хируршкој клиници сместила је у кревет Латифа Мумџића и неговала га до краја смене. У ноћи између 20. и 21. марта Душица је почела да се жали на болове у бубрезима, смештена је прво на Прву хируршку, па пребачена у изолацију на Инфективну. Све је указивало да је оболела од најтеже, "пурпурне" вариоле.

Чим је видела девојку, вируисолог Ана Глигић рекла је да неће преживети. Преминула је 23. марта, у 11 сати. Из њене крви изоловано је 21.750 вирусних честица по кубику, што значи да није имала ама баш никакву шансу.

Јутарњи састанак у "Торлаку" тог марта 1972. Фото Приватна архива

Сутрадан, у сумрак, над безименом хумком на сеоском гробљу у Реснику, погнуте главе стајао је сам Живорад Вићентијевић, секретар месне заједнице, који је добио задатак да у строгој тајности организује сахрану. Био је петак, а Ресник скроз блокиран. Милиција је била ту да осигура да затворена кола са ковчегом нико не види. На тој "глувој сахрани", нико није ни плакао, ни говорио. Стотинак метара ниже низ сокак, железничар Милан Спасић (52), мајка Добрила и брат Слободан, у породичној кући нису ни слутили да њихову Душицу укопавају у безимену хумку. Сутрадан су одведени у карантин.

На почетку сокака, у којем је и данас кућа Спасића, сад стоји табла, Улица Душице Спасић.

- И после толико година боли нас - причао је пре две године за "Новости" њен брат Слободан.

- Никада нисмо сазнали појединости, у каквим је мукама преминула. Осећали смо родитељи и ја да је нећемо више видети, али постојала је нада да је ипак жива. Три недеље провели смо у карантину. Тек на отпусту саопштили су нам да је наша Душица умрла од вариоле вере. Само је тадашњи секретар месне заједнице знао где јој је гроб.

Душица је преминула у "1.000 ружа", где су већ били пребачени и сви из првог карантина у "Чарапићевом бресту".

- Болест је била страшна, често праћена неурозом, оболели су гледали једни друге са страхом, опседнути смрћу. Хтели су да се погледају у огледалу. Нису могли. Рукама су прикривали лице и јечали - прича професор Шашић.

Болест је изобличавала тела осута пликовима, Фото Приватна архива

Доктори су сваког јутра на капији давали информације за јавност.

- Једног дана дошао је човек. Пиштољ му у џепу. Каже, ако се моја сестра разболи, вас двојицу ћу да убијем - сећа се професор Шашић сусрета са братом медицинске сестре која је због контакта била у карантину и, срећом, није оболела.

Долазио је у подножје Авале, каже, и тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић, да се распита треба ли шта, како да помогне. Свега је било. Држава се, сведочи професор Шашић, побринула да има и лекова, потрошног материјала, опреме, хране, баш свега.

- После јутарње визите скидали смо скафандере, употребљени су изношени на двориште и паљени, зато је горела "вечна ватра", а ми смо се пресвлачили у нове - наставља професор.

- Кад нам је представник СЗО био у посети, питао је шта радимо са скафандерима, а када је чуо да их спаљујемо, мало нас је и понизио објашњавајући да је довољно да се оперу.

Вариола вера је прва болест у историји за чије лечење је примењен серум направљен из крви излечених од ове заразе. И то су примењивали у "1.000 ружа", али само за најтеже оболеле, а уз симптоматску терапију. Имали су и специфичан за вариолу, лек "марборан", који је, такође, даван само у најтежим случајевима и онима који нису одреаговали на вакцину.

- Пре уласка у карантин лично сам на капији код Инфективне вакцинисао више од 700 студената медицине и стоматологије. Мало загребем кожу, очистим етром, па укапам вакцину, то је класична скарификација. Касније су стигли пиштољи за имунизацију - прича проф. Шашић.

Слободан Спасић, над одром своје сестре Душице, прве жртве из редова здравствених радника, Фото Фото Ж. Кнежевић/ приватна архива

Прве количине вакцине направио је Завод за имунологију у Загребу, одакле су стигле у београдски "Торлак". Људи су стајали у реду да приме вакцину. Само у Београду је било 727 пунктова. За 10 дана од укупно 20 милиона становника СФРЈ факцинисано је 18 милиона.

- Није то било као сад, није било ни трага антиваксерском покрету, ни говора о неком отпору, иако је вакцина имала и нежељених дестава - сећа се проф. Шашић. - Поверење у лекаре и државу било је безрезервно. Постојале су екипе за узорковање, дијагностику, отварани штабови, четири болничка и исто толико карантина формираних ван болница.

Инкубација код ове болести је седам до 16 дана, а болест је, сећа се проф. Шашић, најчешће почињала од деветог до 13. дана од контакта са зараженим.

- У првом таласу епидемије оболело је 16, у другом 100, у трећем око 60 људи - каже професор.

- Невакцинисани су имали тежи и тежак облик, вакцинисани лакши и средњи.

Епидемија је све затекла. Наиме, 1970. године Светска здравствена организација саопштила је да су велике богиње искорењене и да више није неопходна имунизација. То је била велика грешка. Већ десетак година раније смањивао се обухват вакцинацијом, али за разлику од избијања садашње пандемије ковида 19, када се ништа није знало о самом вирусу САРС-КоВ2, и није било вакцине, вариола вера је могла да се спречи и далеко лакше је било са њом изаћи на крај, јер су многи раније били цепљени.

Професор Шашић, само једно кратко време по изласку из карантина на Авали, где је касније баш у хотелу "1.000 ружа" правио свадбено весеље (што,, како у шали каже, можда и није било добро, јер је тај први брак пропао), сретао је оне које је тамо лечио:

- Они су из карантина излазили излечени и није било потребе да се виђамо на контролама.

Али, и данас се по ожиљцима препознаје свако ко је прележао вариолу веру.

Проф Шашић, данас је инфектолог у пензији, Фото М. Анђела

ПОНОСАН НА СВОЈЕ ЂАКЕ

СРЕБРНУ звезду за залагање током епидемије вариоле, којом је одликован, професор Шашић још чува у кутији са плакетом коју је потписао Јосип Број Тито. Готово исто колико и на то одликовање поносан је, каже, и на своје некадашње студенте, који већ две године воде борбу против ковида 19:

- Горан Стевановић, директор, и Ивана Мишић, заменик директора Инфективне клинике УКЦС, моји су ђаци. Обоје су били одлични студенти, а сад су и врсни лекари и добри људи. Поносан сам на њих.

ЗАЛЕЂЕН У ЛАБОРАТОРИЈИ

ВИРУС великих богиња чува се залеђен у неколико лабораторија: у САД, Великој Британији, Француској. Како каже професор Шашић, вероватно и у Кини:

- Вирус је пореклом од мајмуна и није искључена могућност да се поново појави у природи.

Из тог угла замрзнути вирус у лабораторијама даје нам предност, јер брзо може да се направи вакцина. С друге стране, ко може да гарантује да ће се тим потенцијалним биолошким оружјем похрањеним у лабораторијама увек руковати на мораалан начин.

Препоручујемо

Друштво

0 0

НАЈНОВИЈА НАУЧНА СТУДИЈА УПОЗОРАВАЈУ: Могуће је да ћемо се још годинама борити са ковидом

09. 03. 2022. у 08:53

Друштво

0 17

ОВЧИЈЕ БОГИЊЕ ХАРАЈУ СРБИЈОМ: Педијатри упозоравају да се инфекција брзо шири

16. 12. 2021. у 17:09

Црна Гора

0 2

РОДИТЕЉИ СВЕ ЧЕШЋЕ ОДЛАЖУ ММР ВАКЦИНУ: Преполовљен проценат деце вакцинисане против малих богиња, заушки

31. 03. 2021. у 08:38

Друштво

0 11

УПОЗОРЕЊЕ ДОКТОРА ВУКОМАНОВИЋА: Последице мање вакцинисаних против морбила могу бити катастрофалне

17. 03. 2021. у 08:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације