СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, ЗАГРЕБ ОПТУЖБАМА БРИШЕ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА: Шта се крије иза "забринутости" Хрватских политичара за судбину Србије

У СМИРАЈ свог живота Иво Андрић записаће да само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице.

Зоран Милановић и Андреј Пленковић, Фото Танјуг

Истина је, додаће наш једини нобеловац, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.

Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости.

Слушајући реаговања из Загреба, у насталој кризи око Украјине и њихову забринутост "коме ће се царству приволети Србија", очито је да та "светлост" није обасјавала челне хрватске политичаре. Посебно премијера Андреја Пленковића који је Београду послао поруку: "Сaд у овој ситуацији се свако мора изјаснити: ко je на кojoj страни историје и вредности, начела и права." Попут кукавице која подмеће јаје у туђе гнездо.

Питање, или констатација, првог министра из комшилука, ко је на којој страни историје, не чуди - јер су из историјског памћења "повјесничара и идеолога нове националне хрватске државе" избледеле многе чињенице. Заборав је прекрио Загреб. Заборавили су шта се у Хрватској дешавало, када су се деведесетих чули први ратни бубњеви. У ваздуху се осећао језиви, ледени, дах фашизма. Познати чешки филозоф Карел Косик написао је да постоје привилеговани тренуци када сама стварност показује своју суштину и све зависи од тога хоће ли се наћи писар и верно записати оно што излази на површину. И изгледа да се нашао писар који је забележио први корак остварења "тисућљетњег сна". Промењен је званични назив парламента у Хрватски државни сабор, који је тај назив носио само у време Павелићеве усташке државе.

А ПОТОМ је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом "отписа књига", од забитих школских библиотека, до водећих националних институција, уништено је готово три милиона књига. У првом таласу избачена су ћирилична, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора... У Лексикографском заводу уништено је 40.000 примерака "Енциклопедије Југославије".

Нобеловац Томас Ман ће поводом спаљивања књига у мају 1933. године (тек што су нацисти преузели власт у његовој Немачкој) рећи: "Ко пали књиге, палиће и људе." Ове речи у предворју будућности биле су обележене гасним коморама и њихов ехо траје до данас. Књиге на ломачи биле су увод у "Кристалну ноћ" која је цео свет научила како изгледа затирање сваке различитости. Стварност је пуна симбола. На врху гомиле књига које су у Ријеци избачене из библиотека стајала је она која је у наслову имала Јасеновац.

Убрзо после инсталације нове власти у Хрватској, у лето 1990. године, свакодневно се подсећало да су Југославија, комунизам, партизани, братство и јединство, Срби суштински непријатељи. То је дало "добре резултате": до темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од стране усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији, Титу у НОБ, братству и јединству. Демолирано је више од 3.000 обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независној Држави Хрватској. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова који се данас негују.

Ко ће на коју страну историје - питају они пред чијим се очима рехабилитује Алојзије Степинац, подиже споменик терористи Миру Барешићу, велича Блајбург, Јасеновац проглашава радним логором, забрањује употреба ћирилице на јавним местима у Вуковару и толеришу графити "Уби Србина". Довољно је само завирити у уџбенике из историје у којима су заступљени стереотипи о Србима као вековним тлачитељима хрватског народа, хегемонистима, четницима...

ЗАБОРАВИЛИ су да у Првом и Другом светском рату, ниједан народ у Европи није био толико изложен зверским злочинима какве су хрватске војне формације починиле над српским цивилним становништвом. НДХ, као сателитска творевина у усташком аранжману, извршила је страшан злочин над Србима као народом који је вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитио и "повијесне" границе Хрвата. Овај злочин уписао се трајно у српско-хрватски однос. Много докумената и сведочанства о томе оставила су оба светска рата, као и сукоби новијег датума који су резултирали геноцидним акцијама - Миљевачки плато, Медачки џеп, "Бљесак", "Олуја"...

Чувари "хрватске повијести" никако не желе да спомену зверства хрватских јединица у Мачви и широм Шумадије у Великом рату. Однос "браће" са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама. Како су се они држали када су у лето 1914. кренули да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра - Хрвата, за подвиге у том походу. Подручје на коме је оперисала 42. домобранска "вражја" дивизија, састављена искључиво од Хрвата, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања хрватских војника 1914. у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у селима наилазили на људе обешене изнад кућног прага, повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу... Када су питали преживелог старца какви су то људи који су чинили ове злочине, одговорио је "Не знам ко су, али говоре нашки".

КАДА је 10. априла 1941. проглашена НДХ, за врло кратко време сви затвори су били пуни Срби. Одмах се почело и са формирањем логора - код Вировитице, у Хрватској Дубци, Доњем Михољцу, Старој Градишки, Славонској Пожеги, Сиску... Оног дана када су усташе преузеле власт у Госпићу, у овом граду је формиран логор кроз који је у јуну и јулу 1941, дневно пролазило неколико хиљада људи. Да није дошло до устанка Срба у Лици, овај логор би "прогутао" више људи од Јасеновца.

И да не заборавимо радост грађана када је немачки окупатор 1941. године, 10. априла, ушао у Загреб, која је била толика да је изненадила и саме Немце. Према њиховим изворима, нигде у Европи такав дочек нису доживели. Та "неугодна епизода" постаће табу тема, да не би пореметила идеализовану слику о свенародном отпору окупатору.

У хрватским уџбеницима за историју нема ни речи о антифашистичкој борби у којој су учествовали Хрвати и Срби заједно. То, наравно, није случајно. "Повјесничари" би се нашли пред нерешивим проблемом: како да објасне много мањи број Хрвата, у односу на Србе, у партизанским јединицама. А то потврђују сви извори, документи, извештаји писани у току рата, па чак и они из немачких архива... У "Зборнику докумената", том V, књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом: Шеста личка дивизија - 96 одсто Срба; Седма банијска дивизија - 92 одсто Срба; Осма кордунашка дивизија - 95 одсто Срба; Дванаеста славонска дивизија - 85 одсто Срба. У далматинским бригадама састав је био мешовит, мада углавном са хрватском већином од око 70 одсто, осим у онима са севера Далмације, које су имале већи проценат Срба. А кад је пробијен Сремски фронт, 12. априла 1945, на првој борбеној линији налазило се 16 дивизија НДХ са 170.000 бораца, а у позадини још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица.

А ко ће на коју страну Пленковић би могао да пронађе у речима Анте Павелића из 1941:

"Морална је обавеза Хрватске послати војску на исток Европе, јер би и Хитлер нас бранио."

Исто то изјавила је бивша председница Колинда Грабар Китаровић 2016: "Морална је обавеза Хрватске послати војску на исток Еуропе, јер би и НАТО нас бранио."

СВЕДЕНИ НА СТАТИСТИЧКУ ГРЕШКУ

НА повремене примедбе о рехабилитацији усташтва, најчешћи одговор званичног Загреба је да усташки режим никада није званично признат, да се устав, усвојен приликом проглашења независности, позива и на "антифашистичко" наслеђе, да се њихова сувереност темељи на одлукама Земаљског антифашистичког вијећа ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ). Притом заборављају на једну важну чињеницу, да су Срби на том истом Завноху, на који се позивају у уставу, проглашени конститутивним народом, јер су чинили четвртину укупног становништва. Данас су сведени на статистичку грешку.

Препоручујемо

Друштво

3 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, ОБНОВА СТАРЕ СЛАВЕ ЦРКВЕ: Век од добијања Томоса од Васељенске патријаршије за уједињење СПЦ

20. 02. 2022. у 18:00

Друштво

0 8

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ХИТЛЕР ХТЕО ДА ПО СВАКУ ЦЕНУ ЗАРОБИ ДРАЖУ: Шта је немачки генерал писао о рату у Југославији

06. 02. 2022. у 17:10

Друштво

0 7

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - КАКО ЈЕ КАРДЕЉ РАЊЕН ЗБОГ ЛИСИЦЕ: Шта се стварно дешавало у ловишту код Моровића пре шест деценија

30. 01. 2022. у 17:06

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, СВЕТОСАВСКА "БАКЉАДА" У КАНАДИ И САД: Педесет пет година од напада на југословенска дипломатска представништва

23. 01. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације