СТРАНЦИ КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБИЈУ: Олив Меј Кинг - Жена храброст несаломивог духа

РОЂЕНА је и одрасла у богатој породици у Сиднеју, добила је најбоље образовање и могла да приушти себи да путује по свету и бави се својим хобијима.

Олив Меј Кинг

Објаву Првог светског рата дочекала је у Лондону, где се одмах пријавила да иде на фронт у оквиру Мисије шкотских жена.

У Србију је дошла 1915, камионом који је купила од свог новца и прерадила да личи на санитетско возило. Била је то велика машина, смешног изгледа, али врло издржљива и корисна. Олив јој је дала име „Слоница Ела“, и   постале су нераздвојне.

Олив и Ела су стизале свуда. Просто је невероватно какве напоре су обе издржале. На том делу Солунског фронта није било возила за извлачење рањеника, па су Олив и Ела непрестано прелазиле опасан пут од линије фронта до болнице. Неуморно је возила до саме линије борби, заједно са војницима извлачила рањенике, смештала у Елу и возила у пољску болницу 20 км од фронта. И тако стално, без предаха, јер предах је, често, значио оне изгубљене минуте важне за нечији живот. Остало је забележено да је, када је био велики пожар у Солуну, ова неуморна жена била за воланом пуна двадесет два сата, без престанка. Чудо од издржљивости и жене и машине.

Често није било бензина потребног да Ела ради и могао се наћи само на црној берзи и за високу цену. Тада је ускакала Олив и личним средствима куповала храну за Елу, која је значила живот за много рањеника који су склоњени и збринути.

Олив је изазивала дивљење и поштовање за невероватну храброст и издржљивост. Други су јој се дивили, а само је она знала да је у тој малој земљи, за чије постојање доскоро није ни знала, коначно пронашла себе и сврху свог битисања на овом свету – да, пркосећи опасности, спасава, склања, теши, храбри, да буде тамо где нико није.

Ту, на линији фронта, у опасности која је вребала, Олив   се заљубила. Први и, како ће се касније испоставити, последњи пут у животу. Нико није знао када се родила љубав између Олив и официра Милана Јовичића. Њу су сви војници волели и дивили јој се, неки су били озбиљно заљубљени, а она је са свима била иста, отворена срца, спремна да помогне, играла је карте у кратким паузама и смејала се њиховим шалама. Тек када је оболела од маларије, пред крај 1916, када је уз њен болеснички кревет седео Милан, сви су схватили да то није само пријатељство. Брзо се Олив придигла и вратила редовним дужностима. На Ускрс 1917, унапређена је у наредника. За своје подвиге одликована је Сребрном медаљом за храброст, а  после и Златном за пожртвованост.

Ако је нешто сигурно, то је да ова необична жена  није себе штедела. Одлично је научила српски и храбрила је оне који су били у боловима, певала и причала шале док је Ела поскакивала по неравним путевима са болним товаром у себи. Њен претпостављени, др Сондермајер, сведочио је да је војска  обожавала ту жену несаломивог духа.

Крајем 1917, доживљава љубавни бол због растанка, јер њен вољени официр, Милан, добија нови задатак и одлази у Лондон у дипломатску службу. Олив зна да је ово заувек растанак. Она наставља са уобичајеним дужностима, на њој се не види да је пола ње однето да се никада не састави уцело.

Крај рата донео је олакшање, али и нове проблеме. Земља је била опустошена, требало је још победити глад, болести, прихватити сирочад и инвалиде. Ово је значило да је Олив још потребна, а она никада није оставила неког коме је њена помоћ била спас. Пише свом оцу и он покреће Фонд за помоћ Србији. Сам прилаже велику своту новца и прикупља донације од богатих људи из Сиднеја. Сакупљена је велика сума и Олив организује центре за помоћ, где невољни могу добити храну, одећу, лекове. У Београду и већим градовима у Србији ради беспрекорна организација, а о томе се стара Олив лично. Пуне две године радила је Фондација Олив Кејси, а када су ти центри за помоћ затворени јер више није било  потребе, остатак новца добили су Београдски универзитет и болница у Сремској Каменици.

После шест година вратила се кући и наставила са добротворним радом. Велико и храбро срце Олив Кинг уморило се и престало да куца новембра 1958. У њему је, поред њеног оца и сестара, живела цела Србија, и један официр чију је слику чувала на сточићу у својој спаваћој соби до последњег дана свог живота.

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОР МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Цар Иван Грозни имао је српске претке и по оцу

31. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРАЈНО ДОБРО ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ: Узвишено је оно што су учинили за нашу земљу

30. 05. 2021. у 06:45

Култура

0 2

У ПРОДАЈИ ЈЕ НОВА КЊИГА "НОВОСТИ" О СТРАНЦИМА КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБИЈУ: Ново, изузетно издање Компаније "Новости"

24. 05. 2021. у 11:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ВИЗИОНАР МОДЕРНОГ БЕОГРАДА: Када је је Франсис Макензи стигао данашњи Трг Славија био је мочварно земљиште

03. 06. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације