СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - КАКО ЈЕ КАРДЕЉ РАЊЕН ЗБОГ ЛИСИЦЕ: Шта се стварно дешавало у ловишту код Моровића пре шест деценија

НЕДЕЉА, 29. јануар 1961. године. Готово комплетан партијски и државни врх, гоњен необјашњивом страшћу за ловом, окупио се испред Титове виле у сремским шумама, у непосредној близини Моровића. Међу њима није било "власника" виле (Тита), јер ловила се дивља свиња, а у чопору предвиђеном за одстрел био је и један вепар капиталац, а они, капиталци, углавном су били резервисани за Броза.

Тито и Кардељ 1957. године / Фото Стеван Крагујевић

Ловило се пушкама сачмарама, које се пуне крупном сачмом намењеном искључиво лову на дивље свиње. Ловачки кодекс је подразумевао да се у таквим приликама не пуца ни на какву другу дивљач.

Елем, другови функционери, распоредили су се на линији "фронта", на растојању од двадесет метара, према којој ће хајкачи усмерити крдо свиња. У центру те линије био је Едвард Кардељ, десно од њега "положај" је заузео Јован Веселинов, а до овог био је Геза Тиквицки. Лево од Кардеља стајао је Иван Гошњак, па Отмар Креачић, и сасвим на крају Александар Ранковић. И са једне и са друге стране налазило се и неколико официра ЈНА, злу не требало.

Нешто пре него што су хајкачи покренули чопор, изненада се појавила лисица. Узнемирена и уплашена великим бројем људи, кренула је најпре у правцу Јована Веселинова, а онда нагло заокренула према Кардељу. Чуо се пуцањ. Лисица је пала. Али, као покошен пао је и Едвард Кардељ. Шта се збило? Када је лисица нагло закренула ка Кардељу, Веселинов је под оштрим углом опалио.

У МЕТЕЖУ који је настао најприсебнији је био Александар Ранковић. Организује пребацивање друга Бевца на Војно медицинску академију у Београду и алармира главног хирурга ЈНА, чувеног професора др Исидора Папу. Када је рањеник стигао у болницу све је било спремно. Искусни доктор Папо одмах је констатовао да се зрно сачме зарило у сам вратни део кичменог стуба с десне стране и да се оперативни захват не може обавити јер се тим ризикује потпуна одузетост целог тела. Преостали део живота Кардељ ће живети са тим гелером. Умро је тачно 18 година касније, 10. фебруара 1979. године, али не због метка, већ од рака.

Сви учесници лова, у шумама код Моровића потписали су изјаву - обавезу ћутања. Верност начелу тајности углавном су сви поштовали, осим супруге Пепце Кардељ, која је такође потписала овај документ. Од ње су кретале отровне стреле најпре ка Брозу и Слободану Пенезићу Крцуну, а у годинама које су пристизале, све више ка Ранковићу. Владимиру Бакарићу, коме је највише веровала, говорила је: "Едо и ја живимо под гвозденом чизмом, Тито ће нас једног дана све позатварати".

Није мировало ни Кардељево окружење у Љубљани. У граду на Љубљаници се наклапало да је њихов Едо погођен у стражњи део лобање, у кост која штити мали мозак, метком већег калибра испаљеним из војничке пушке, да су у њега пуцали у намери да га "ликвидирају"...

РАДОЗНАЛЦИМА који су по сваку цену хтели да сазнају све појединости о догађају код Моровића одговарано је да је друга Бевца ударио кундак од пушке приликом пуцања и да је због тога провео извесно време у болници. На насловним страна наших новина биле су учесталије заједничке фотографије добро расположених Кардеља и Веселинова.

Биле су то године када су односи између маршала и словеначког политичара постали веома напети. Примећено је да те 1961. године у новинама није објављен, поред "мора" других, Кардељев куртоазни телеграм са честиткама Титу за рођендан 25. маја. Највероватније да га није ни послао. О њему се све више говорило да је био политички сплеткарош који је без потешкоћа мењао своје ставове и схватања и чије речи не треба схватати озбиљно. Прорадила је и "дедињска кухиња". По салонима елитног београдског брда причало се да је Веселинов раније, на сличан начин, у леђа погодио и Тита, али није га ранио јер је сачму зауставио кожни капут постављен крзном.

И код Кардеља се увукла сумња, али не у намеру Веселинова да га убије. То је одбацио од првог тренутка. Остао је у пријатељском односу са Веселиновим, а хроничари "комунистичког џет-сета" забележили су да је неколико месеци пре смрти био са Пепцом на вечери, у кући Станке и Јована Веселинова.

Посумњао је у дијагнозу професора Папа. И пола године после инцидента у Моровићким шумама, одлучује да оде на преглед у Лондон. Званично је за јавност саопштено да је отишао да учи језик. У британској престоници долазак потпредседника СИВ (односно владе Југославије) и организационог секретара Савеза комуниста Југославије су другачије разумели. Дневни листови "Обзервер" и "Санди тајмс" писали су да Кардељев боравак у Лондону није тако безазлен као што се чини. Називали су га маршаловим замеником, јер се тако представио у сусрету са генералним секретаром КП Велике Британије Харијем Политом. Писали су да је отишао у некакво добровољно изгнанство, а да није ни Тита, ни икога другог, обавестио куда иде. Ова гласила преносила су сазанања тајних служби да намерава да емигрира.

СТВАРИ су ипак сасвим другачије стајале. У Лондону је одсео у стану војног аташеа Антуна Духачека, који је за ту прилику иселио комплету породицу. У Београду је процењено да је то место најбезбедије за његов боравак. Духачек је имао обавезу да два пута дневно обилази друга Бевца, да му доноси дешифовану преписку коју је најчешће имао са Ранковићем и да му буде при руци за свакодневне потрепштине.

Лондонски медицински експерти потврдиће дијагнозу професора Папа: "Зрно сачме се налази на милиметар од кичме и сваки захват може да доведе до паралисања тела". И друг Кардељ се вратио кући. По доласку, Јосип Броз уприличио је актерима из Моровића, Кардељу, Веселинову и Ранковићу, нови лов на дивље козе у долини Тренте. Фотографије "три друга" преплавиле су новине.

После брионског елиминисања Ранковића из политичког и јавног живота, поново је оживљена прича о пуцњу на лисицу из Моровићке шуме. Седећи у осами и изолацији на Сењаку Ранковић тих дана бележи: "Типичан производ брионских кухиња јесте и најновија интрига о мом физичком нападу на Кардеља и употреби ватреног оружја. Та перфидна прича је стигла и међу словеначке студенте. У жељи да сазнају истину, они су упитали Виду Томшич да ли је тачно да је Ранковић пуцао и ранио Кардеља? Уместо да им поштено каже праву истину, Томшичева их срачунато, политикантски оставља у том уверењу. Али, једна лаж више није никада на одмет, када је већ стављена у службу политичке потребе... Ма колико нежељено и грубо деловала на ортаке у лажима, али истина је у овоме: Јован Веселинов Жарко лакше је ранио Кардеља, пуком непажњом приликом лова у Моровићким шумама, које спадају под војну управу. Према томе, ова наша Вида није била баш много видовита кад је овај инцидент потурила мени. Сметнула је с ума да су директни сведоци овог догађаја око четрдесет војника и подофицира, војни лекар и шест генерала, с Гошњаком на челу."

КАДА је у Словенији отворен јавни процес за издвајање из Југославије сезону лова за покушај убиства Кардеља отворио је Јанез Јанша у "Младини". Он је упоредио моровићки случај са атентатом у Скупштини Краљевине Југославије и убиством посланика Сељачке хрватске странке: "Пре 50 година народни представници пуцали су једни на друге у парламенту, а пре 20 година у лову".

"Младини" се придружује љубљанско "Дело" објављујући делове књиге Ивана Бртака о Кардељу. Овај словеначки књижевник и публициста је писао: "Насрнули су на њега (Кардеља) противници из табора етатиста којима није био по вољи демократски самоуправни развој (поготову у годинама пре Брионског пленума). Још је остао без објашњења погодак тачно у главу који је добио у лову. Право је чудо што се спасао. Један од десет хиљада. Метак је остао у глави. Поново су га пронашли 17 година касније, приликом обдукције. У време када се вратио из Енглеске, са лекарског прегледа, на граници га је дочекао само министар за унутрашње послове СР Словеније. Уручио му је исечак из страних новина, где је епизода из лова била описана нашироко и са посебним призвуком. Кардељ му је одмах вратио лист не погледавши га, захвалио му се и наставио пут за Љубљану. Због овог омаловажавајућег дочека на граници и сама несрећа у лову попримила је другачији тон."

Када су једном приликом питали професора Папа да ли је постојала могућност намерног упуцавања Кардеља, чувени хирург је одговорио: "Искључено. Класични и срећни рикошет. При намери, таква сачма би сваког разнела."

ДУХАЧЕК И УЖИЧКА РЕПУБЛИКА

ЗА време Кардељевог боравка у Лондону обележавана је двадесетогодишњица "Ужичке републике". Тих дана није успевао да прикрије своју нервозу. Аутору овог текста Духачек је испричао како је данима усплахирено шетао по соби и говорио: "Шта ће мени рећи мој друг Марко (Ранковић) што нећу бити поред њега на бини у Ужицу". Шест година касније, непосредно после Брионског пленума, Духачек, као члан наше мисије при Уједињеним нацијама и Кардељ срешће се у Њујорку. На Духачеково питање шта се то дешава у земљи, Кардељ је осорно одговорио: "Абаџија остаје абаџија". Словенац као да је заборавио да је његов отац био кројач.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, СВЕТОСАВСКА "БАКЉАДА" У КАНАДИ И САД: Педесет пет година од напада на југословенска дипломатска представништва

23. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ШТА ЈЕ ЛЕКА ГОВОРИО О МАРШАЛУ: Дража није убио Тита, јер је био уверен да је Рус!

16. 01. 2022. у 16:00

Друштво

0 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - 95 ГОДИНА ОД СМРТИ НИКОЛЕ ПАШИЋА: Једно говорио, друго мислио а треће радио:

09. 01. 2022. у 15:00

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Сто година од веридбе краљевског пара Александра и Марије Карађорђевић

26. 12. 2021. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације