ХЕРОИНЕ ЦРВЕНИХ ЗОНА КОВИД-БОЛНИЦА: Командују као генерали, за пацијентима плачу као деца

ЛАКО је Иву Удовичићу и Ђорђу Таушану, командантима ВМЦ Карабурма, они су и раније били у рату, рећи ће неко.

БОРБА Болнице су пуне најтеже оболелих од короне, Фото З. Јовановић

Само, што онај ко није био у црвеној ковид-зони не зна како заправо изгледа битка са короном. Ту не помажу војне доктрине и тактике ратовања, а добијена битка за 10, 100 или 10.000 живота не значи ни победу, ни корак ближе крају пандемије. Вирус може опет да удари, да као граната падне на исто место. Џабе стратегије. И докторке Ивана Милошевић, Татјана Аџић Вукичевић и Марија Здравковић, које су у овом рату са невидљивим непријатељем и за пацијенте и за колеге "хероине црвених зона", знају да командују као генерали, а плачу као - деца.

Готово је две године од почетка епидемије, а за ове жене хероје, као што су и сви медицинари на истом задатку, којих је у најјачем удару короне било и до 10.000, као да је све то време стало у само један, бескрајан дан. Стрепња, нада, победа, пораз, па опет из почетка, мање-више истим редом.

Ако бројеви ишта значе: од првог случаја ковида, 6. марта 2020. године, па до 28. децембра 2021. тестирано је 7.189.047 особа, регистровано је 1.293.394 инфицираних. Званично је од ковида 19 преминуло 12.645 оболелих. Али, ниједан човек није број, онај ко не изађе из овог пакла за неког је био цео универзум.

Овде смрт није премијера, а за изгубљеним животом, пре најближих, често заплачу лекари. Када се прелази та граница, кад лекар постаје само "обичан човек", и како је из дана у дан, стално бити између живота и смрти, за "Новости", говориле су хероине црвених зона - професор др Ивана Милошевић, инфектолог-гастроентерохепатолог и заменик директора Клинике за инфективне и тропске болести Универзитетског клиничког центра Србије, др Татјана Аџић Вукичевић, пулмолог и директор Ковид-болнице у Батајници, и кардиолог др Марија Здравковић, директор КБЦ "Бежанијска коса".

Др  Татјана Аџић Вукичевић: Све бих опет урадила исто

КОВИД је открио лица људи, ко су јунаци, а ко нису, ко су они који ти успех не праштају, који шире неистине, који су спремни да ти зарад ситних интереса или љубоморе зарију нож у леђа.

И са овим, помало горким науком, др Татјана Аџић Вукичевић нема ни најмању дилему. Каже: "Да се поново родим, опет бих све исто урадила или рекла".

- Прихватила сам руководеће место у тренутку када је Србији и њеним грађанима то било најпотребније и, ма колико ми је било заиста тешко, некада неиздрживо, никада се нисам покајала. Свој мирни и тихи, уљуљкани живот начелника одељења са 25 болесника заменила сам вођењем Колосеума - Батајнице, кроз коју је прошло више од 15.000 најболеснијих људи.

Фото Д. Миловановић

* Колико вас је епидемија ковида променила?

- Лично ме није променила, осим што ми је донела неколико нових бора и безброј брига. Слободног времена практично немам, посао носим са собом и када дођем кући, не одвајам се од мобилног телефона. Помаже ми снага тимског рада. Иако смо нова болница, чији кадар чине медицински радници из различитих клиника унутар УКЦС, клиничких центара у Београду и широм Србије, никада не можете чути међу колегама, када се једни другима обрате за помоћ: "не могу", "нећу" "немам", "не знам".

* Многима међу њима ово је прво професионално искуство?

- Да, ангажовано је више од 200 младих који су тек завршили Медицински факултет, који су тако добро научили и схватили свој посао, да их слободно могу назвати благом Србије. Њих морамо чувати и подстицати, омогућити даље школовање и запослење.

* Да ли сте у интензивним негама, са пацијентима на респираторима, икад помислили: "У овој ситуацији и ја сутра могу да будем"?

- Безброј пута сам то помислила. Не само да сам ја на њиховом месту, него и неко од мојих најмилијих. У том тренутку осетите неизмерну тугу и бол када гледате непомична, нага тела прекривена белим чаршавима, интубиране људе са којима нема комуникације. Уместо разговора са њима чује се једноличан звук машина за дисање и инфузионих пумпи.

* Помислите ли некад: "Ја ово више не могу"?

- У ковиду сам од 6. марта 2020, када је у Клиници за пулмологију легао први болесник, тек дошао са скијања из Бугарске. Епидемија у Србији званично је проглашена 12. 3. 2020. Од тад сам више пута помислила: "Ја ово не могу више да радим, хоћу ли дочекати сутрашњи дан".

* Када вас савладају немоћ, јер пацијенту ништа више не може да помогне, помажу ли сузе?

- Више пута сам плакала, и сама, и са колегама: када је преминуо отац моје студенткиње, човек мојих година, када је преминула млада апотекарка стара 20 година, као и млада медицинска сестра иза које је остало двоје деце од шест и осам година. Плакала сам заједно са мајком чија је кћерка ментално ретардирана, такође млада девојка преминула приликом самог уласка у болницу.

Фото Д. Миловановић

Држала сам жену у наручју и плакала са њом. Сећам се и деда Бошка од 93 године, који је преминуо, у трену, а само неколико минута пре смрти ми је потпуно свесно рекао да је оженио праунука од 37 година.

* Покреће ли и успех тако снажне емоције?

- Да. Плакали смо и од среће, налета емоција, када је неко успешно екстубиран, када је отишао кући на својим ногама и када смо се после Батајнице виђали на контролама.

* Колико је то што водите највећу ковид-болницу променило ваш дневни распоред, и лични живот?

- Први пут сам имала неки необјашњив осећај зебње, а сада то сматрам својим "нормалним" радним местом, као што неко ради у канцеларији, банци, школи, сем што сваког дана носим личну заштитну опрему, пластични мантил или скафандер, две маске и капу, што вас, хтели ви то или не, издваја из контекста "нормалног". Никада се нисам плашила. Целог живота радила сам са оболелима од заразних болести.

* Како је било када сте први пут ушли у црвену зону, из које сада готово да и не излазите?

- Суштински, много тога се променило. Устајем јако рано, око пет сати, пишем дневне извештаје, одлазим у Батајницу, некада се возим и по сат и више у једном смеру, долазим кући у касно после подне или вече. Спавам мање од пет сати. Немам времена за шетње, кафе са пријатељима, читање књига, гледање телевизије, да идем у позориште, биоскоп. Практично имам само један слободан дан, а то је дан резервисан за пијацу, спремање куће, пеглање. Понедељком радим контролне прегледе у Клиници за пулмологију, на факултету држим вежбе практичне наставе.

* Имате ли времена за уобичајене "женске послове"?

- Једино чега се никада не бих одрекла је кување. Моји укућани једу моју кувану храну. Никада куповну. Трудим се да кувам сваког другог дана. Кухиња је моје омиљено подручје деловања, које не бих ником другом препустила, што не могу рећи за пеглање.

Сваки наредни талас тежи

* Шта је био и остао ваш највећи страх везан за ковид-епидемију?

- Страх од новог и непознатог. Сваки талас ковида разликовао се од претходног, био је тежи, носио већу смртност. Питам се колико ће бити још таквих таласа до престанка пандемије? То ме плаши.

Проф. др Ивана Милошевић: Поносна сам на нашу упорност

ПРВИ ковид болесник у Србији регистрован је 6. марта 2020. године, а већ наредног дана примљен је први пацијент са короном у Клинику за инфективне и тропске болести УКЦС. Од тада особље ове установе без престанка ради са оболелима од ковида. Од тог тренутка, каже проф. др Ивана Милошевић, смењују се годишња доба, протекла је готово и друга година у знаку ове болести, а "ми живимо један исти дан, лечећи болеснике са SARS-CoV-2 инфекцијом".

Све ово време неопходан минимум капацитета Клинике остао је у функцији за приоритетно збрињавање оболелих од ХИВ/АИДС-а и вирусних хепатитиса, који нису имали друге опције за лечење.

- Ковид је променио живот свима нама, на свим плановима. Лично сам стрепела за најближе и осетила сам велико олакшање када се појавила вакцина - каже Ивана Милошевић.

Фото приватна архива

* Вама ово није прва епидемија?

- Није ни прва епидемија, а ни прва пандемија са којом су се запослени у Инфективној клиници срели. Иза нас је пуно изазова у којима смо се калили као медицински радници - пандемијски грип 2009/10, епидемија грознице западног Нила 2012/13 и 2016, епидемија морбила као последица невакцинације ММР вакцином 2016/17.

* Чини се да је овога пута изазов већи?

- Актуелна пандемија је изазов над изазовима, јер је због броја оболелих било неопходно да се многе установе укључе у збрињавање оболелих, а с друге стране, сусрели смо са сасвим новим обољењем које се разликује од свега што смо претходно учили и радили. Неодостаје ми рад са студентима, јер се настава одвија онлајн, недостају ми путовања. У времену које је иза нас трудила сам се да помогнем свима којима је помоћ потребна и у том смислу сам "у миру" са самом собом, а на тај начин и са људима око себе. Радим са дивним људима и заједнички се трудимо да свој посао обавимо што боље.

* Постаје ли с временом лакше?

- Ми смо у црвеној зони од марта 2020. Ипак је 2021. година била "лакша" због чињенице да смо добили вакцине. То је заиста донело огромно олакшање свима који раде овај посао, јер нема оптерећења да ћемо болест донети својим ближњима.

* Клиника за инфективне и тропске болести УКЦС је највећи пријемно-тријажни центар у Србији.

- До почетка децембра 2021. у нашој установи прегледано је 142.926 болесника, лечено 5.276 оболелих од ковида. Урађена су 30.874 рендгенска снимка плућа и 1.699 прегледа скенером, узорковано је 56.256 брисева за PCR. Било је дана кад је дневно прегледано и до 400 болесника. Морам да похвалим све младе колеге који носи највећи део овог посла. Примили смо 18 лекара и 11 сестара, који су у току пандемије стекли огромно искуство.

* Колико се радило са оболелима од других инфективних болести?

- Током ове две године прегледана је 7.871 особа у амбуланти за ХИВ/АИДС, а хоспитално је лечено 95 болесника. Прегледано 1.154 болесника са хроничним вирусним болестима јетре, а 187 је било хоспитализовано.

Фото: И. Маринковић

* На шта сте, везано за рад у црвеним зонама, поносни и као човек и као лекар, упркос свакодневним губицима живота?

- Поносна сам на нашу упорност, посвећеност, непосустајање у овако тешким временима. Поносна сам што уз нас стасавају неке нове генерације лекара који ће у будућности водити Инфективну клинику. И поред пандемије, у Инфективној клиници су лекари нашли време да уче и положе специјалистичке испите, па сада имамо нове, младе специјалисте, а ту су и најмлађи који су започели или ће тек започети специјализацију. Као жена, поносна сам на све даме које раде у клиници, уз сво поштовање колега, ми смо већински женски колектив.

* Какве су ваше процене, у којем смеру ће ићи пандемија?

- Не могу да дам никакву процену, јер нас је овај вирус више пута демантовао. Апелујем на све који се до сада нису вакцинисали да то ураде. Болест треба озбиљно схватити баш из тог разлога што може да остави озбиљне последице - фиброзу плућа, различите кардиоваскуларне и неуролошке секвеле. Не треба да помињем да би многи од изгубљених живота били сачувани, да су се оболели вакцинисали на време.

* Опет је вакцинација замрла, омикрон би могао да покрене нови талас, колико лекари у ковид-зонама још могу да издрже?

- Нико од нас није одустао, нити ће то урадити. Али квалитет и начин живота не зависе од нашег труда у "црвеној зони", него од одговорности и понашања сваког појединца. Посебно је опасно размишљање да неки нови лек за терапију ковида који се појавио може да замени вакцину. Вакцинација је једини пут да се пандемија што пре заврши.

Неприхватљива подела

* Колико је за вас разочарање што се и лекари оглушују о основни етички принцип - прво не нашкодити?

- Свако ко је лекар, сноси огромну одговорност за посао који ради. Наша дужност је да радимо у складу са оним што наука каже, нама није дозвољена импровизација. У том смислу не разумем колеге који се противе вакцинацији, нити бих могла себи да дозволим да мењам оно што водеће институције саветују у смислу терапије или превенције, што је конкретно улога вакцине. Лекари су увек имали и улогу просветитеља у погледу очувања здравља, па ми је несхватљиво и неприхватљиво да неко заговара став против вакцинације. Још је тужније што је вакцинација против ковида изазвала још једну, дубоку поделу у нашем друштву и то на "терену" онога што нема цену - здравља.

Др Марија Здравковић: Прве страхове смо савладали

НА почетку пандемије у целом свету је постојало недовољно података о симптомима, току болести и лечењу пацијената. Нас лекаре је плашио управо тај недостатак података. После тачно две године од појаве вируса још има нејасноћа око неких питања у вези са ковидом, али много тога знамо и то нам даје могућност да болест превенирамо, благовремено дијагностикујемо и лечимо, уз спречавање компликација овог потенцијално животно угрожавајућег обољења. Највећи страхови са почетка пандемије су превладани.

Ово је утисак др Марије Здравковић после више улажења и излажења КБЦ "Бежанијска коса" из ковид-система.

Фото Д.Миловановић

- Епидемија је мој живот променила у потпуности. Првих годину дана радни дан је трајао свакодневно 24 часа. Тај темпо је требало издржати. Посао кардиолога сам заменила радом са ковид пацијентима. Црвена зона је постала моја свакодневица. КБЦ "Бежанијска коса", која није имала ни инфектолошко оболење, буквално преко ноћи је постала тријажни центар за ковид пацијенте и ковид-болница. Бројни пацијенти којима смо помогли су наш највећи успех и они ми дају снаге да идем напред.

* Чега сте за ове готово две године остали жељни?

- Највише слободног времена и одмора са својом породицом. Али они то већ разумеју, знају да је мој посао да лечим људе и помажем им.

* И у породици сте имали смртне случајеве услед ковида, колико су тад осећања другачија него када изгубите пацијента?

- Посао лекара је да брине о животима људи и да све од себе да пацијенти преживе и буде им боље. Нажалост, понекад и не успемо, што је за сваког од нас велики ударац, без обзира на то колико година рада је иза вас. Сваки губитак пацијента је изузетно болан за лекара који га лечи. Посебно је тешко када се суочите са одласком члана породице, тај бол се не може описати. Али, ми лекари нисмо свемоћни, наше је да дамо све од себе да помогнемо пацијенту, а крајњу одлуку о исходу лечења доноси Господ.

Фото: Драган Миловановић

* То много зависи и од самог пацијента, да ли је дошао на време?

- Свако од нас може да се нађе у тој ситуацији. Битно је да учинимо све да то тога не дође. Свако треба да мисли о превенцији и раној дијагностици короне. Када болест узме маха, ни најмодернији лекови које имамо нажалост више не могу помоћи. Зато је од пресудног значаја лечење првих пет дана, кад су заправо тегобе још слабо изражене. Они који корону не схвате озбиљно на почетку болести, нажалост могу се суочити са тешким последицама.

* Када сте и ви оболели, да ли вам је то што сте лекар из "црвене зоне" олакшавало или отежавало?

- Ја сам међу првима прележала корону, јер сам била, као и моје колеге из болнице, на првој линији одбране од короне. Имала сам PCR негативну корону, што се среће код пет до седам одсто ковид пацијената. Тежина симптома ме је навела да посумњам да се ради о овом обољењу, што је детаљнијим анализама и потврђено. Физичка активност и позитиван став су ми помогли да ковид 19 лакше преболим. И наравно, вера да је живот сваког од нас у Божијим рукама.

* Шта је вентил који вам помаже да све ово издржите?

- Моја породица и пријатељи, позитиван дух свих нас у болници. Ту смо сви део једног тима и једни друге помажемо. Наравно, помаже и задовољство када ван болнице сретнем људе којима смо помогли и излечили их.

* Колико је оболелих од ковида лечено у КБЦ "Бежанијска коса"?

- У нашој тријажној амбуланти до сада је прегледано више од 50.000 пацијената, а хоспитално лечено скоро 7.000. Проценат излечења је врло висок и корелира са резултатима најбољих светских болница. Ковид код више од 60 одсто пацијената ствара постковид синдром. Он је не ретко врло упоран и дуготрајан, знатно умањује квалитет живота, а ми имамо и изванредна искуства у дијагностици и лечењу овог синдрома.

Млади су нас одушевили

* Која вам се ситуација за ове две године заувек урезала у памћење?

- Најјачи позитивни утисак ове године је велики број младих доктора, тек свршених студената Медицинског факултета, који су дошли у КБЦ "Бежанијска коса" са жељом да раде баш у нашој болници. Разлог је тај што сматрају да се код нас примењује врхунска медицина и постоји перспектива за младе људе да се баве науком и струком.

БОНУС ВИДЕО: НИКАДА НИЈЕ БИЛО ТЕЖЕ: Репортери "Новости" у црвеној зони ковид болнице у Батајници

Препоручујемо

Друштво

0 0

"СИТУАЦИЈА ЈЕ И ДАЉЕ НЕСТАБИЛНА" Др Ашанин открио колика је могућност да се заразите омикроном ако сте прележали корону

28. 12. 2021. у 09:04

Свет

3 2

НЕВАКЦИНИСАНИ САМИ ПЛАЋАЈУ ЛЕЧЕЊЕ ОД КОРОНЕ? Споран предлог министра здравља Баварске могао би да доведе до масовне вакцинације

27. 12. 2021. у 00:48

Друштво

0 3

ПАЦИЈЕНТИ КОЈИ ИМАЈУ ОМИКРОН У ИЗОЛАЦИЈИ Кнежевић: Биће праћени и под надзором

23. 12. 2021. у 20:41

Свет

1 4

ОТКРИВЕНА ПРЕВАРА У ВЕЗИ СА ПАНДЕМИЈОМ: Украли 100 милијарди долара, укључена и америчка Тајна служба

22. 12. 2021. у 19:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације