ЗНАМЕНИТЕ ЖЕНЕ НОВОГ САДА: Бројне су даме оставиле дубок траг у историјату града и задужиле га у различитим епохама

СЛАВНА сентенца нашег нобеловца Иве Андрића да "жена стоји, као капија на излазу и на улазу у овај свет" важи за безмало сваки град, а нарочито за Нови Сад.

Архива

Велики је број жена које су оставиле дубок траг у историјату града и задужиле га у различитим епохама разноврсним поводима - рођењем, удајом, школовањем или стваралаштвом. Своје хероине данас, као и у време када се варош у другој половини 19. столећа због културног узлета закитила и именом Српска Атина, суграђани одмиља зову - Новосаткињама.

Има међу тим великим женама Српкиња, Мађарица, Словакиња, Румунки, Јеврејки, Хрватица... Оне су помагале сиромашнима и немоћнима или лечиле оболеле на самртничкој постељи. Једне су училе и биле узор генерацијама у несебичној жељи да ученици надмаше учитељице. Друге су откривале тајне физике и математике, писале песме које греју душе и данашњим нараштајима, а неке су се за своје идеје бориле тврдо и бескомпромисно до последњег даха.

Ове странице су својеврстан писани али и даље некомплетан "споменик" знаменитим Новосађанкама.

Овде су сабрана сећања у част физичарке и математичарке Милеве Марић Ајнштајн, прве српске песникиње Милице Стојадиновић Српкиње, глумице Драге Спасић, прве образоване српске лекарке Корнелије Ракић, оперске диве Меланије Бугариновић, петоструко уцвељене мајке Јелене Јовандић, лекарке др Наде Мицић Паквор, песникиње Флорике Штефан, прве жене - академика САНУ Исидоре Секулић,револуционарки Ливије Лилике Бем и Софије Соње Маринковић, хуманитарке Јелене Кон, добротворке Савке Суботић, политичарке и новинарке Милице Милетић Томић, велепоседнице и ктиторке Марије Трандафил, активисткиње за права жена Ержике Мичатек, сликарке Анице Савић Ребац, вајарке Злате Марков Барањи, кошаркашице Марије Вегер.

Архива

Некима од њих Нови Сад се одужио, а неке су неправедно потиснуте у заборав. Поједине су добиле улице у средишту или на ободу града, те спомен-табле, споменике или тргове, а није мали број ни оних без икаквог знамења. Њима тек треба да се одужимо.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Милева Марић Ајнштајн: Непризната генијалка и остављена супруга

До данас се не зна пуна истина о размерама њеног учешћа у мужевљевој планетарној слави

МАЛО је личности у српској историји чија биографија толико дуго чека да буде употпуњена, као што је то случај са Милевом Марић Ајнштајн (1875-1948).

Готово цео век научници, историчари и публицисти покушавају да сложе све делове Милевиног биографског мозаика. Кћерка Милоша и Марије Марић из Титела, рођена је с краћом левом ногом али и блиставим интелектом, захваљујући којем је и доспела на студије математике и физике Универзитета у Цириху.

Милева Марић

Тамо је упознала Алберта Ајнштајна (1879-1955) и убрзо му постала супруга, али историја Милеву већ деценијама ословљавала искључиво као његову супругу, занемарујући чињеницу да је са свojим знањем из математике и физике могла, у њиховом породичном дому, равноправно да учествује у истраживањима са мужем.

Алберту је припала комплетна научна слава за револуционарну формулацију теорије релативитета, као и за објашњење фотоелектричног ефекта за који је 1921. награђен Нобеловом наградом. Свих ових деценија, Алберт слови као један од највећих научника 20. века. У његовој биографији Милева се помиње само као бивша супруга, којом се у Берну 1903. године оженио уз благослов њене православне и противљење његове јеврејске породице.

Основну школу завршила је у Руми, средњошколско образовање стекла је у Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду, а образовање наставила у Сремској Митровици, Шапцу и Загребу. Године 1896. уписала је летњи семестар Медицинског факултета на Универзитету у Цириху, а с јесени, пребацила се на Државну политехничку школу, на студије математике и физике. Била је једина жена у групи у којој су, у исто време, студирали и Марсел Гросман, Луј Корлоз, Јакоб Ерлат и Ајнштајн.

У пролеће 1897. развила се студентска љубав између Милеве и Алберта, но плашећи се дубљег везивања она се исте године исписала са циришке Политехнике. Отишла је у Немачку и у Хајделбергу слушала предавања из теоријске физике код професора Филипа Ленарда. На Албертов наговор, међутим, вратила се у Цирих и наставила да слуша четврти семестар на Политехници где је 1899. положила петопредметни тзв. прелазни дипломски испит. У то време, требало је да брани докторску тезу из физике, али одустала је због размирица које је Алберт имао са професором.

Венчали су се 6. јануара 1903. године. У том браку рођени су њихови синови Ханс Алберт (1904-1973), професор Универзитета у Берклију, и Едвард (1910-1965), који је у раној младости душевно оболео. Супружници су у два наврата (1905. и 1907) боравили у Новом Саду и код њене родбине у Тителу и Каћу. Разбарушеног Алберта на бициклу Новосађани су препознавали на новосадским улицама. Деца су им 1913. крштена у новосадској Николајевској цркви.

Брак, наизглед складан, распао се 1914. године. На Албертов захтев најпре су у заједничком стану водили раздвојен живот. Он је супрузи испоставио списак правила понашања међу којима је стајало и да не сме да прилази његовом радном столу. Развод је окончан 1919. године. Алберт је добио место професора у Берлину и убрзо се оженио својом рођаком Елзом.Брак је подржавала и његова мајка. За рад који је формулисао као фото-електрични ефекат, награђен је 1921. године Нобеловом наградом.

Милева је остала у Цириху на ивици сиромаштва. Давала је приватне часове математике и клавира да би могла да преживи и да негује болесног сина. Када је, на ивици очаја, запретила Алберту да ће написати мемоаре о њиховом браку, он јој је уступио комплетан новчани износ Нобелове награде. На почетку Другог светског рата са собом у Америку повео је њиховог старијег сина Ханса Алберта.

Последњи пут Милева је боравила у завичају 1938. године. Пре неколико година откривена су њена писма која је у време рата, четрдесетих, слала својим кумовима Гајиновима у Нови Сад. Писана су китњастом ћирилицом, а адресована латиницом да кумови окупаторима не би били сумњиви.

Непосредно после Милевине смрти, 4. августа 1948. године, непознате особе из њеног стана однеле су сву расположиву документацију. Седам година касније Ајнштајн је умро у Принстону. У годинама које су уследиле мало нових детаља се сазнавало о овом брачно-научном пару, а самим тим и о Милевином доприносу његовом научном успеху. Сва документација, као и писма која су размењивали и после развода, дуго су била под дуплим кључем Архива у Јерусалиму. Тек 2006. године обелодањен је део те преписке.

Милева је сахрањена по православном обичају уз опело руског свештеника, оца Шубова. Неколико година доцније, пошто нико није плаћао гробно место, њене кости премештене су у заједничку необележену гробницу са посмртним остацима туђинаца за које, као ни за њу, нико није марио.

Ни данас се не би знало њено почивалиште да Петар Стојановић Кајзер, коренима Параћинац, није 2004. године трагао за документима о Николи Тесли и сасвим неочекивано наишао на податак да је на циришком гробљу Нортхајм сахрањена Милева Марић Ајнштајн.

Милева Марић са синовима

Године 2009. држава Србија поставила је спомен-плочу на гробницу у којој Милева и данас почива са незнанцима. Преостаје нам да се изборимо са крутим и спорим циришким прописима за ексхумацију и њене кости пренесемо у засебно гробно место. Жеља јој је била да почива у близини синовљеног гроба. Тек тада моћи ћемо да кажемо да смо као нација одужили дуг према Милеви.

КИСАЧКА 20

КУЂА у Кисачкој бр. 20, коју је Милевин отац саградио 1907, а у којој је брачни пар Ајнштајн са синовима боравио у неколико наврата, обновљена је пре три године. Једна улица у Новом Саду носи Милевино име, као и СТР Техничка школа. Награда за најбоље студенте, магистранте и докторанде из математике, коју је Универзитет у Новом Саду установио 1994, такође носе име Милеве Марић.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Бол Јелке Јовандић за петорицом синова

КАКО ЈЕ ПОРОДИЦА ЈЕДНЕ ЖЕНЕ, У НОВОСАДСКОЈ РАЦИЈИ, У ЈЕДНОМ ДАНУ, ЗАВИЈЕНА У ЦРНО

У МНОШТВУ несрећних судбина забележених током окупације Новог Сада од 1941. до 1944. године, посебно је трагично страдање породице Јелене Јелке Јовандић, рођене Огњановић (1894-1971) која је у Новосадској рацији, у истом дану, изгубила свих пет синова.

Јелка Јовандић

Јовандићи су живели у Јовановском крају у ондашњој Пирошкој улици са кућним бројем 36. Отац породице Ђурица преминуо је 1927. непосредно пошто им се родио пети син. Бринула се удовица Јелка о синовима, својим узданицама, како је знала и умела. Живели су од земљорадње тек толико да не гладују.

А, онда је букнуо рат. Тог леденог 21. јануара, на минус 20, мађарске власти издале су наредбу да нико не излази из својих кућа јер ће спровести полицијску акцију провере докумената и претраживања скривеног оружја. У рано јутро 23. јануара 1942, трећег дана Рације, покуцали су и на врата Јовандића. С прага су питали које су вере, а када је један од синова одговорио да су православни, наређено им је да сместа изађу у двориште. Мајци су наредили да остане у кући.

Један жандарм је, са спољне стране, држао кваку, не дозволивши мајци која је слутила зло, да изађе за децом. Заточена у кући, чула је пуцње и јауке својих синова. Погубили су их сву петорицу: Милорада који је тада имао 28 година, Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору, петнаестогодишњака. Мајку су оставили у животу.

Комисији за испитивање злочина у Новосадској рацији Јелка је 11. децембра 1944. детаљно је описала тај страшни дан. Једва разговетним гласом испричала је како је док се борила са жандармом да отвори врата чула пет хитаца из дворишта, све један за другим. Њеним синовима сваком понаособ, пуцано је у потиљак. Настао је тајац. Војници су убрзо отишли, а она је изашла из куће. Угледала је стравичну слику - уз зид комшијине куће лежала су окрвављена и беживотна тела њене деце.

Као у сну ишла је од једног до другог, дозивала их, миловала по коси, јаукала... Пао је мрак када је камион стао испред Јелкине куће. Жандарми су тела њених синова, попут смрзнутих цепаница, убацили у приколицу. Молила их је да и њу убију. Нису хтели. Њене синове бацили су у отвор на залеђеном Дунаву, као што су под лед гурнули још на стотине Срба, Јевреја и Рома тог злочином окрвављеног јануара.

Војни суд за Бачку и Барању је 18. марта 1945. осудио на смрт стрељањем Јаноша Тота (22) из Руменке јер је са тројицом мађарских војника упао у кућу Јовандића и тројицу браће лично убио, а двојицу су усмртили жандарми који су дошли с њим.

Дуго се Јелка надала да ће Дунав изнедрити на површину тела њене деце, али та нада је временом потпуно згасла. Одлучила је да остави вечну успомену на своју децу. Испод слике главе куће Ђурице, дала је да се уклешу имена њихових синова и уграде њихове слике. Од тог дана молила се Богу и Светом Јовану да је што пре одведу њеним синовима.

Јелка Јовандић

Упокојила се 1971. године. Сахрањена је на Алмашком гробљу у Новом Саду поред мужа Ђурице и слика своје деце. Ниједан 23. јануар не прође да се поводом Новосадске рације не помену и Јелка и њени синови. На њих подсећа и Улица Браће Јовандић.

НИ У КОГА НИЈЕ УПРЛА ПРСТОМ

МАЈКА Јелка је после рата на суду једва смогла снаге да опише своју трагедију, али ни у кога није упирала прстом.

"Не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а ни с ким нисмо били у свађи и мржњи."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лилика Бем никог није одала

КАО петогодишња девојчица Ливија Бем Лилика (1919-1941) се 1924. године, из родног Сегедина са породицом преселила у Нови Сад и веома рано, као девојка, укључила у омладински напредни покрет.

Лилика Бем

Била је чланица Комунистичке партије Југославије, задужена за политички рад, организовала је и културно - просветни рад, а посебну политичку активност је имала у односу на жене. Учествовала је у оснивању Омладинског културно-привредног покрета, била чланица Главног одбора организације и веома активна у раду јеврејске омладинске организације.

Почетком Другог светског рата изабрана је у Окружни комитет КПЈ и Агитпроп Покрајинског комитета КПЈ са седиштем у Новом Саду. Ухапшена је 1941, свирепо мучена, али никог није одала. Осуђена је на смрт и обешена у касарни на Футошком путу. Сахрањена је на Спомен-гробљу бораца Народноослободилачког рата у Новом Саду.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кора хлеба Јелене Кон

ИМЕ велике добротворке Јелене Кон (1882-1942), супруге угледног трговца и активног члана новосадске Јеврејске заједнице Јулија Кона, у историји Српске Атине, остаће заувек упамћено.

На неизбрисив траг несебичне жене великог срца, вођене жељом да помогне угроженима, без обзира на веру и нацију и данас подсећа зграда у Улици Соње Маринковић, подигнута њеном заслугом уз покровитељство краљице Марије Карађорђевић.

У њој је била смештена некадашња хуманитарна организација "Кора хлеба и Дечје обданиште", коју је далеке 1925. основала управо Јелена Кон, а првобитну намену - да служи деци, зграда има и данас, јер је у њој вртић "Чаролија".

Јелена Кон

На њен позив у част хуманости и у корист "Коре хлеба и Дечјег обданишта" концерте су имали Бронислав Хуберман, Артур Рубинштајн.

Јеленин живот кроз који је ишла вођена идејом да је човек дужан да се труди да чини добро увек колико год може, прекинут је јануара 1942. године, када је са супругом Јулијем убијена у злогласној Новосадској рацији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Савка Суботић покренула Коло српских сестара

ЧУВЕНА НОВОСАЂАНКА УСПЕЛА ЈЕ ДА СЕ БОРИ ЗА ПРАВА ЖЕНА У СТРОГО ПАТРИЈАРХАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

У богатом низу знаменитих жена Новог Сада неизоставно је име Јелисавете Савке Суботић (1834-1918), добротворке, осниватељке Прве женске задруге, прве председнице Кола српских сестара (1903), изврсног педагога, беседника и културног радника.

Умна и образована Савка била је одважна и загледана у циљеве далеко испред времена. Сматрала је, и то јавно истицала, да жене нису предодређене само за улогу мајки, супруга и домаћица, већ да попут мушкараца и оне имају право на образовање и рад. Знала је да је тај циљ остварив само ако се у строго патријархалној заједници подигне свест жена и друштва у целини.

Јелисавета Савка Суботић

Рођена у имућној породици (отац Јован Полит, мајка Јулијана Десанчић, а брат чувени политичар Михаило Полит Десанчић) од најранијег детињства Савка се школовала у Темишвару и Бечу.

Залагала се за подизање српских виших школа за девојке, како би се побољшао њихов положај. Удајом за Јована Суботића, докторa права, књижевникa и политичарa, и повратком из Беча у Нови Сад, основала је Прву женску задругу, која је помагала сиромашним девојчицама да се школују за учитељице. Изродили су седморо деце, а син Војислав постао је познати лекар.

Посветила се женама које су живеле у селима тако што им је одлазила у дуже посете. Подучавала их је и била им подршка у васпитавању и нези деце, истицала значај образовања. Упоредо је важила за великог заговорника националне слободе и афирмације српског идентитета у Аустроугарској монархији.

Упућивала их је и у тајне ручне израде текстила, подстицала на излагање ручних радова што је, сматрала је, био један од начина да сеоске жене покажу друштву да и њихов рад треба да буде цењен. Проучавајући рукотворине и припремајући изложбе, Савка је будућим генерацијама оставила драгоцене записе о ручним радовима и народним обичајима.

ПОХВАЛЕ И СА РУСКОГ ДВОРА

Све што је Савка чинила изазивало је велико поштовање. Уручена су јој многа признања, као и похвале српског и руског двора. Била је прва председница Српског народног женског савеза, Кола српских сестара и Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, те почасна председница свих до тада оформљених српских женских задруга, укључујући и ону из Сан Франциска у Америци.

Умрла је у родном Новом Саду 25. новембра 1918. године, на дан када је на Великој народној скупштини донета одлука о присаједињењу Срема, Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Марија Трандафил заштитница сирочади

НОВОСАДСКУ велепоседницу, жену великог срца Марију Трандафил (1816-1883) многи и данас, с правом, називају највећом српском добротворком. За живота помагала је убогима и сиромашнима, граду је оставила бројна имања, некретнине и новац, а посебну пажњу је поклањала деци без родитеља. Из њеног фонда стипендирани су талентовани гимназијалци.

Марија Трандафил

Њено најпознатије завештање је "Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад" у Новом Саду, у чијој се згради данас у истоименој улици, ослоњеној на Трг Марије Трандафил налази Матица српска. Основала је и Фонд за стипендирање новосадских гимназијских ђака.

Посебну наклоност имала је према Николајевској цркви, породичној задужбини о чијој се обнови и одржавању старала. Сахрањена је у крипти овог храма, поред супруга Јована, а ту почивају и њихова рано преминула деца Софија и Коста.

После Другог светског рата, њене задужбине су национализоване, а фондови угашени. Основна школа у новосадском насељу Ветерник носи име ове значајне жене, а у здању Матице српске истакнута је њена биста.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Исидора Секулић прва жена академик

ЈЕДНА ОД НАЈУЧЕНИЈИХ ДАМА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ПРЕВОДИЛА ЈЕ СА ДЕВЕТ ЈЕЗИКА

ПРВА жена академик САНУ и једна од најученијих дама које је српска књижевност икада имала, Исидора Секулић (Мошорин, 1877 - Београд, 1958), писала је прозу, приповетке, романе, књижевну критику, есеје, путописе, расправе, белешке и бавила се преводилаштвом. Сматрају је "Ивом Андрићем у женском обличју".

Исидора Секулић

Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Докторирала је у Немачкој. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана САНУ 14. новембра 1950. године.

Радни век започиње у Панчеву као управница девојачке школе, а после преласка у Београд 1909. године наставила је да се бави педагошким радом све до смрти. Жељна света и нових сазнања, путовала је у Енглеску, Француску, Норвешку.

По повратку у Србију посвећује се читању, писању и превођењу са девет језика сматрајући да се култура једног народа не може упознати ако се не познаје његов језик. Тежила је духовном уздизању и свестраности.

Красила ју је скромност, али и достојанственост. Онако како је живела, тако је и умрла - усамљена, отуђена од других.

Прва њена књига, која означава почетак српске модерне прозе, носи наслов "Сапутници". Из њене глади за пространствима света дошла су путовања, а са путовања и путописи - "Писма из Норвешке". Објавила је више значајних књига: "Из прошлости", "Ђакон Богородичне цркве", "Хроника паланачког гробља", "Аналитички тренуци и теме", "Записи о моме народу" (Посвета: Рад овај посвећујем изгинулој мојој браћи 1912-1945. Са много минута ћутања, до у гроб"), "Његошу књига дубоке оданости", "Говор и језик - културна смотра народа".

До краја и без остатка била је посвећена лепоти писане речи.

СТРОГА ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

ПИСАЛА је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Пензионисана је 1931. године.

Ова учена жена водила је живот повучен и усамљен. Била је увек строга како према себи тако и према другима. Престижна гимназија у Новом Саду носи њено име, а 1996. штампана је поштанска марка с њеним ликом.

Исидора Секулић

ПОРУКА МЛАДИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА

"Видим војску данашњих даровитих, радних и културе гладних младих људи. Чека свет од њих службу, велику службу, јер, ето, устала је и лудује наоружана сила какве још није било. Као некада, пред Велику сеобу народа, стоји и данас велики немир, велика преслагања народа и мењања животних метода..."

(Порука Исидоре Секулић младим генерацијама, 1958)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Меланија прва Српкиња у Бечкој опери

ПРИМАДОНА РАСКОШНОГ ГЛАСА И ИЗУЗЕТНО БОГАТОГ РЕПЕРТОАРА, ПЛЕНИЛА ЈЕ ЕВРОПСКИМ СЦЕНАМА

ОПЕРСКА дива раскошног гласа Меланија Бугариновић (1903-1986) била је прва Српкиња са сталним ангажманом у Бечкој државној опери и прва која је наступала на Бајројтским свечаностима у Немачкој где право учешћа имају само еминентни солисти и диригенти.

Њен репертоар био је изузетно богат, и по броју оперских улога, али и по броју композитора чија је дела изводила на многим европским сценама. Већ 1931. године играла је Ацучену, главну женску улогу у опери "Трубадур". У наредним годинама низале су се улоге попут Кармен, Кончаковне, Амнерис и Далиле.Изразити таленат и позитивне критике омогућили су јој 1937. године стални ангажман у престижној Бечкој државној опери све до 1942. године.

Меланија Бугариновић

На београдску сцену вратила се после ослобођења и остала све до пензионисања 1968. године. Остварила је бројна међународна гостовања и наступе у Операма и концертним дворанама у Паризу, Прагу, Берлину, Москви, Висбадену, Минхену, Лозани, Букурешту, Софији, Каиру, Александрији".

Током каријере дуге 38 година, у Народном позоришту у Београду певала је 56 улога. За креацију лика Амнерис додељено јој је Одликовање Владе ФНРЈ (1949), а за улогу Марфе у опери "Хованшчина" награђена је 1956. године Октобарском наградом града Београда.

Из јавности се повукла 1968. године после преране смрти своје ћерке, а деценију касније је основала Фонд за унапређење вокалне уметности младих "Меланија Бугариновић и ћерка Мирјана Калиновић - Калин" у Новом Саду, за школовање младих талената вокалног и клавирског одсека Средње музичке школе "Исидор Бајић" и Академије уметности.

ЗБИРКА

После смрти ове оперске диве 1986. године, од њене покретне имовине у Музеју града формирана је збирка - Меморијал Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић - Калин. О професионалним успесима мајке и ћерке сведоче и сачувани плакати, програми и позивнице за представе у познатим оперским кућама.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

За друге била "врдничка вила", за себе - Српкиња!

ЈЕДНА ПЕСНИКИЊА ВАЖИЛА ЈЕ ЗА НАЈОБРАЗОВАНИЈУ ЖЕНУ У ЕПОХИ СРПСКОГ РОМАНТИЗМА

ПИСЦИ и савременици 19. столећа звали су Милицу Стојадиновић "врдничка вила". У епохи српског романтизма важилa је за најобразованију жену тога времена, песникињу чије су риме надахнуте снажним патриотским осећањем према својој земљи и народу. У револуционарној 1848. години, у Угарској, ношена осећајем националне љубави и поноса, свом имену додала је надимак - Српкиња.

Милица Стојадиновић Српкиња

Рођена је 1828. године у Буковцу надомак Новог Сада, а младост је провела у Врднику и одатле потиче њена велика љубав према Фрушкој гори и њеним природним лепотама. Имала је веома широко образовање од књижевности до познавања страних језика.Преводила је Балзака и Гетеа и друге европске писце.

Њен књижевни опус сачињавају лирске песме у којима преовлађује родољубива и често религиозна тематика, дневнички записи објављени у три књиге под називом "У Фрушкој гори" и преписка са Вуком Караџићем и његовом ћерком Мином Вукомановић. Она велича спомен и стару славу свог народа, тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога кнеза и Милоша Обилића, велича ускрснуће народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића...

Прву песму Милица је објавила у "Сербском народном листу". Њена лирика је у почетку наишла на леп пријем код савременика због родољубиве тематике и због духа времена у коме се шире хоризонти и еманципација жена, и њихово учешће у друштвеном и културном животу постаје прихватљиво и пожељно.

Животне и породичне околности утицале су да Миличина слава није била дугог века. Преласком у Београд у потпуности престаје њен књижевни рад. Последње године живота провела је у немаштини, заборављена. Преминула је 1878.године. Сваког октобра, у Новом Саду, Буковцу и Врднику одржавају секњижевни сусрети "Милици у походе".

ПОСЛЕ ТАМЕ, УЗДИЋИ СРПСКИ РОД

"Српски народ заслужује да буде у страном свету уздигнут. Столећима био је опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део Српства".

(Милица С. Српкиња у писму свом пријатељу Франклу)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Соња Маринковић храбра протина кћи

МЕЂУ првих петоро проглашених народних хероја НОР-а из Војводине била је студенткиња Софија Соња Маринковић (1916-1941), која се својом револуционарном активношћу истицала још од првих дана студија на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну.

Соња Маринковић

Најмлађа од четворо деце православног свештеника Ђорђа Маринковића, одрасла је у Сомбору и Новом Саду где је завршила основну школу и Државну женску реалну гимназију. Истицала се у предратном студентском, омладинском и комунистичком покрету, а због револуционарног рада је два пута била хапшена.

После војног слома Краљевине Југославије и окупације радила је у Петровграду (данашњи Зрењанин), где је заједно са члановима Покрајинског комитета Тозом Марковићем и другима, руководила припремама за устанак у Војводини. Учествовала је у формирању групе партизанских диверзаната на основу шпанског републиканског искуства и првих партизанских одреда у северном Банату. Полицијски агенти су је ухапсили 14. јула 1941. године на броду, када је по партијском задатку прелазила из Панчева у Београд.

Одведена је у Петровград где је била подвргнута мучењу а затим стрељана, заједно са двадесетак активиста Народноослободилачког покрета, 31. јула 1941. године на Багљашу код Петровграда. Није дозволила да јој пуцају у леђа. Окренула се лицем према стрељачком воду и викнула: "Пуцајте!"

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Војводине, проглашена је за народног хероја 25. октобра 1943. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Милица прва уредница

ЋЕРКА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА И СУПРУГА ЈАШЕ ТОМИЋА МЛАДА ЈЕ СТУПИЛА НА ПОЛИТИЧКУ ПОЗОРНИЦУ

КЊИЖЕВНИЦА, политичарка, новинарка и особена личност нашег културног и политичког наслеђа, Милица Томић (Нови Сад, 1859 - Београд, 1944), ћерка Светозара Милетића, вође Срба у Угарској у 19. веку и супруга његовог политичког наследника Јоше Томића, највећи део живота провела је у Новом Саду бавећи се политиком, уређивањем часописа и унапређењем живота девојака и жена.

Милица Томић

Школовала се у Новом Саду, Бечу и Пешти и говорила је неколико језика: немачки, мађарски, француски и енглески. Врло млада ступила је на политичку позорницу заступајући ставове свог оца Светозара.

Била је посвећена еманципацији и просвећењу жена. Осим оснивања и уређивања часописа "Жена" 1911, који је излазио целу деценију, и писања текстова у овом и другим гласилима, сарађивала је са различитим феминистичким удружењима и организацијама. Окупљала је Новосађанке на састанцима током којих су читани различити текстови, најчешће књижевни, и чланци о здрављу. Сматрала је да је образовање главни предуслов за напредак жене, те је основала добротворни фонд за помоћ сиромашнима и болеснима.

У време када је угарска власт Милетића послала на робију, преузела је уређивање листа "Застава", најважнијег политичког гласила Срба у Угарској чији је основатељ био управо њен отац.

Венчала се 1885. године са Јашом Томићем, а пет година доцније нашла се у средишту трагедије када је њен супруг, бранећи част своје жене поводом смишљено пласираних интрига о њој, убио свог политичког противника Мишу Димитријевића, пошто је он одбио двобој који му је Јаша понудио. Томић је шест година провео на робији, а овај догађај у историографији забележен је као "Туцинданска трагедија".

Милица Томић

ПРВИ ПУТ МОГЛЕ ДА БИРАЈУ И БУДУ БИРАНЕ

Предводила је седам жена које су заједно са још 750 Срба, Буњеваца и осталих Словена учествовале у раду Велике народне скупштине 25. новембра 1918. у Новом Саду када је донета одлука о присаједињењу Бачке, Барање, Баната (а дан раније и Срема) Краљевини Србији. Осам дана уочи Скупштине, Српски народни одбор донео је одлуку којом је први пут омогућено женама да бирају и да буду биране.

Био је то први, усамљени случај политичке еманципације жена на овим просторима, али морало је да прође још неколико деценија да би жене добиле пуна политичка права.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Аница преводила Бајрона још као девојчица

ТАЛЕНТОВАНА НОВОСАЂАНКА УЖИВАЛА ЈЕ ПОДРШКУ ЛАЗЕ КОСТИЋА, УРОША ПРЕДИЋА И ДРУГИХ УГЛЕДНИКА ТОГА ВРЕМЕНА

ЈЕДНА од најобразованијих жена свог времена, Аница Савић Ребац (1892 - 1953) рођењем је Новосађанка. Била је књижевница, историчарка филозофије, проучавалац хеленске културе, преводилац и професор Универзитета у Београду.

Аница Савић Ребац

Њен отац Милан Савић био је угледни писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа, а мајка, Гркиња пореклом, потекла је из угледне грађанске породице. Пратећи оца који је једно време био секретар, потом и уредник "Летописа Матице српске", Аница је од детињства била у дослуху са књижевницима, сликарима и угледницима тог времена.

Завршила је Српску основну школу у Новом Саду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи и Српску православну велику гимназију. Рано се посветила учењу класичних и модерних језика, те је већ као тринаестогодишњакиња 1905. објавила превод спева "Манфред" Џорџа Гордона Бајрона.

Бавила се и оригиналним књижевним стварањем, уживала је подршку Лазе Костића, Уроша Предића и других угледника тог времена. Увек је била у средишту културних збивања. Студирала је у Бечу, а дипломирала је и докторирала на Филозофском факултету у Београду, где је касније и предавала латински језик. Објавила је читав низ студија, а савременици су редовно изражавали дивљење према њеном песничком таленту и надахнутом преводилачком раду.

Неколико месеци после смрти свога супруга Хасана, Аница је себи одузела живот у свом стану у Београду. Почива на београдском Новом гробљу.

Њено значајно, али недовршено дело "Античка естетика и наука о књижевности", објављено је постхумно 1954 године у издању београдске "Културе",а њене студије, расуте по бројним часописима, прикупљене су и објављене под насловом "Хеленски видици".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Флорика Штефан поетеса на два језика

ПЕСНИКИЊА, преводилац и публициста Флорика Штефан (1930-2016), по оцени познавалаца књижевности Румуније, једна је од најзначајнијих румунских песникиња у Војводини, иако је за више од шест деценија књижевног рада, само две збирке песама написала на румунском, а 30 песничких књига на српском језику.

Флорика Штефан

Рођена је у Локвама, у Банату. Од првих песaма објављених касних четрдесетих и раних педесетих, била је ангажовани песник, дубоко повезана са судбином заједнице, лиричар који је истраживао судбине појединца и његовог односа према сложеним видовима унутрашњег живота.

Преводила је многа дела истакнутих аутора са румунског на српски језик и обрнуто, међу којима су и Јоана Флору, Јона Милоша, Иларију Воронку... Уређивала је часописе Femeia nou ("Нова жена"), "Поља", била је главни и одговорни уредник едиције "Прва књига" Матице српске.

Добитница је признања за врхунски допринос националној култури, Октобарске награде града Новог Сада, награда "Јован Поповић", и "Милица Стојадиновић Српкиња", као и Друштва књижевника Војводине за животно дело.

Преминула је у Новом Саду.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Марија Вегер краљица међу обручима

ЈЕДНА од најбољих европских и југословенских кошаркашица свих времена Марија Вегер Демшар (73) епитет "краљица игре" стекла је током 12 година дуге каријере, од 1964. до 1976. године, када је била и најбољи кошгетер.

У репрезентативном дресу на једној утакмици убацила је невероватна 43 поена и тај рекорд траје до данас. Кошарку је почела да тренира у новосадском Еђшегу, затим је прешла у Војводину, освојила две националне титуле и седам пута била најбољи стрелац лиге.

Марија Вегер

Била је стандардни члан репрезентације читаву декаду, освојила је две сребрне и бронзану медаљу, а на укупно 54 утакмице постигла је 939 поена. На Европском првенству 1970. на, две утакмице, постигла је по 40 поена, и са репрезентацијом освојила бронзу. Од репрезентације се опростила 1978. године са сребрном медаљом освојеном на Европском првенству у Пољској. Златна значка Кошаркашког савеза Србије уручена јој је 2008. године.

Две сезоне (1972-1974) провела је у екипи италијанског првака Сан Ђовани из Милана. Два пута била је први стрелац европских шампионата, у Месини 1968. и Ротердаму 1970. године. У три наврата позивана је у селекцију Европе, а 1978, када је завршавала играчку каријеру, била ја капитен репрезентације континента.

Додељена јој је Награда пунолетства Новог Сада 1965, Мајска награда Србије 1970, Октобарска награда Новог Сада 1971. и Спартакова награда 1978.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Нада Мицић Паквор лечила децу и мајке

ПРИМАРИЈУС др Нада Мицић Паквор (1899-1969) била је више од три деценије на челу медицинских служби које су бринуле о здрављу новосадске деце и њихових мајки.

Пореклом из Глине, студије медицине завршила је у Загребу, а своју каријеру је почела у Новом Саду као лекар у Школској поликлиници, установи у којој је била и директор до почетка Другог светског рата. Како је наведено у књизи Теодоре Петровић "Сећања", докторка Мицић Паквор упамћена је и као председница Удружења универзитетски образованих жена, секције за Војводину, основаног у Новом Саду 1932. године.

Нада Мицић Паквор

Управница Поликлинике постала је 1935. и ову дужност је обављала све до почетка Другог светског рата (1941), када су мађарске окупационе власти на то место довеле свој кадар. По завршетку рата поново је постављена на место управнице и ову дужност је обављала до 1948. године. Потом је именована за управницу Управе за заштиту мајке и детета при Повереништву за народно здравље Главног извршног одбора Војводине.

Почетком 1962. године, када је основан Покрајински центар за заштиту мајке и детета, који је опремио Уницеф, постављена за прву управницу. Исте године ова установа је реорганизована, тако да је др Нада Мицић Паквор постављена за управницу Покрајинског центра, као стручно-методолошке институције са посебним задацима. На тој функцији је остала до 1964. године, када је пензионисана.

После ослобођења је постављена за управницу Школске поликлинике, а као чланица Покрајинског одбора АФЖ-а посебно је радила и на образовању жена о здравственој заштити деце. Од 1962. била је на челу Покрајинског центра за заштиту мајке и детета. После пензионисања преселила се у Београд где се и упокојила.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ержика Мичатек зближавала Словене

ПРЕДСЕДНИЦУ Удружења чехословачких жена у Југославији, у периоду између два светска рата, Ержику Мичатек (1872-1951) краљ Александар Карађорђевић одликовао је Орденом Светог Саве за њен значајан допринос на пољу просвете и словенског зближавања.

То високо одликовање добила је заједно са још неколико истакнутих Словака и Чеха, поводом прославе државног јубилеја, 28. октобра 1928. године. А 13. августа 1932. Мичатeковој је у њеном родном месту Кисачу, на свечаности у Општинској кући у присуству бројних званица, уручена почасна диплома и новчана награда Фонда Краљевине Југославије од 2.500 динара, за њене заслуге и врлине.

Ержика Мичатек

- Породица Мичатек, отац и синови, познати су као истакнути раденици за словенство, а тим стопама иду и његове кћери - наведено је у записнику са тог свечаног скупа.

Забележено је такође да је Мичатeкова преводила на словачки дела Нушића, Матавуља, Цанкара, Толстоја и других писаца. У "Писмима из Југославије", која је писла за лист "Живену", обавештавала је братски народ у Чехословачкој о југословенским приликама у женском покрету и представљала лепоте своје домовине.

Њене цртице из родног села, предавања, као и њено Коло словенских лутака, народних ношњи и везова, привлачили су пажњу на многим изложбама. Био је врло запажен и њен социјални рад на унапређењу заштите "за словачку служинчад, пре свега у родној Бачкој али и у Београду и Банату".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Корнелија Ракић прва учена лекарка

У ПЛЕЈАДИ знаменитих новосадских жена свакако се истиче и др Корнелија Ракић (Рума, 1879), прва универзитетски образована лекарка у Новом Саду и прва Српкиња у Аустроугарској која је завршила медицинске науке.

Матурирала је у Српској православној великој гимназији у Новом Саду 1899. године као једина девојка у генерацији. Као стипендиста Добротворне задруге "Српкиња Новосаткиња" медицину је студирала и дипломирала у Будимпешти 1905. године.

Корнелија Ракић

После стечене пештанске дипломе кратко је радила у Новом Саду, где је имала приватну праксу у ординацији у Змај Јовиној број 20.

Потом одлази за Босну где најпре ради шест месеци у Земаљској болници у Сарајеву, а потом више од годину дана у Бихаћу као срески лекар. Како је 1911. године записала Милица Томић у часопису "Жена", др Корнелија Ракић "имала је задаћу да прође цео срез и прегледа само муслиманке међу којима влада јака зараза и да састави статистику. За овај савесно обављен посао била је похваљена и награђена".

И у Босни је била прва Српкиња лекарка. После Бихаћа, докторка Ракић прелази у Мостар у Диспанзер за мајку и дете и како 1949. наводи др Риста Јеремић, "где и сада дела."

Умрла је у Мостару 1952. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Драга Спасић најбоља Коштана

СЕЋАЊЕ НА ЈЕДНУ ОД НАЈБОЉИХ И НАЈОМИЉЕНИЈИХ ГЛУМИЦА И ОПЕРСКИХ ПЕВАЧИЦА У ВОЈВОДИНИ

ИЗУЗЕТНА позоришна глумица и оперска певачица Драга Спасић (1876-1938) била је једна од најомиљенијих личности српског музичког позоришта с краја 19. и у првим деценијама прошлог века, а посебно је упамћена по улози Коштане у истоименој драми Боре Станковића, која је била круна њене 25-годишње каријере.

У родном Ваљеву завршила је основну школу и гимназију, а Учитељску школу у Београду, где је прво почела да ради као учитељица да би 1896. дебитовала у Народном позоришту. Њен певачки таленат био је одмах запажен због чега јој је било омогућено да школује глас у Бечу код професора Филипа Форстена.

Драга Спасић

По повратку у Нови Сад, годину касније, у Српском народном позоришту постала је носилац репертоара у комадима са певањем и стекла славу као једна од најбољих и најомиљенијих глумица и оперских певачица у Војводини. Прославила се наступајући на тој сцени све до 1908, када се враћа у Београд и у њему остаје до почетка Првог светског рата. Краће време је боравила у Паризу, где је усавршавала певање.

У међуратном периоду декларисала се као присталица левичарског покрета због чега је имала проблема са полицијом, а у њиховим извештајима је окарактерисана као "прононсирана комунисткиња".

У тадашњем позоришном свету и код публике остала је упамћена као комплетна уметничка личност: даровита глумица, талентована певачица са сигурном певачком техником и чистог и јасног гласа, лепе појаве и динамичног темперамента. За свој уметнички рад одликована је орденима Светог Саве и Југословенске круне IV реда.

У Новом Саду њена биста постављена је поред зграде СНП а једна улица на Лиману названа је њеним именом.

КОНЦЕРТИ ЗА РАЊЕНИКЕ

ТОКОМ ратних збивања радила је као добровољна болничарка у Окружној болници у Нишу, где је повремено приређивала концерте за рањенике. После рата наставља свој уметнички рад у Београду све до пензионисања 1925. године. У овом периоду често је, као прва примадона београдске Опере гостовала у Српском народном позоришту у Новом Саду.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Златни "Икарус" Злате Марков Барањи

РАД уметнице Злате Марков Барањи (1906-1986), изузетно значајан због њене уметничке и педагошке активности, огледа се и у низу монументалних вајарских дела.

Школовала се у Букурешту, Великом Бечкереку, Темишвару и Бечу где је учила сликарство, музику и језике. У Будимпешти је учила вајарство код Карла Барањија, с којим се венчала 1925. године. У породичном атељеу у Будимпешти тајне вајарства Злата је сазнавала и од Карољевих пријатеља и уметника Ференца Међашија и Беле Фаркаша Панкотаија.

Злата Марков Барањи

У Нови Сад брачни пар Барањи досељава се 1931. године пошто су купили виноград на ободу града да би могли сазидати керамичку пећ, јер у то време, како је Злата казала једном приликом, од скулптуре се није могло живети.

Заједно су израдили велики број јавних споменика од којих је најпознатија скулптура "Икарус" на згради Ваздухопловне команде у Земуну (1938) као и шест медаљона са ликовима српских војвода из Првог светског рата на згради Бановине (Скупштине и Покрајинске владе) у Новом Саду. Поводом уласка српске војске у Нови Сад 1918. године, израдила је рељеф који и данас краси Београдску капију.

Њених уметничких руку дело су и рељефи "Орање" и "Жетва" на фасади Института за ратарство и повртартство Нови Сад, те скулптуре "Дечаци" и "Девојчице" испред ОШ "Жарко Зрењанин" у Новом Саду.

Била је један од оснивача Удружења примењених уметника Србије, добитница награда и признања, Савета европске уметности у Бриселу, Паризу, Прагу, Новом Саду... Њена дела се чувају у музејима у Зрењанину, Новом Саду, Суботици и Темерину..

Фото: Историјски архив Града Новог Сада, Музеј Војводине, Матица српска, Н. Карлић, Архива "Новости", "Википедија", "Арена" (Yugopapir), Д. Дозет

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЗНАМЕНИТЕ ЖЕНЕ НОВОГ САДА: У недељу у "Вечерњим новостима" специјални додатак

17. 12. 2021. у 16:43

Србија

0 0

И ЈАПАНСКИ УМЕТНИЦИ УЧЕСТВОВАЋЕ У ПРОСЛАВИ ТИТУЛЕ: „Нови Сад Европска престоница културе“ остварује сарадњу са земљом излазећег сунца

15. 07. 2021. у 15:23

Култура

0 0

НОВИ САД ГРАДИ НОВЕ МОСТОВЕ: Предата титула Европске престонице културе, свечана церемонија 13. јануара 2022.

09. 05. 2021. у 09:35

Култура

0 2

СРПСКА АТИНА ЗА УЗОР СВИМА: Немања Миленковић о одлагању програма "Нови Сад - Европска престоница културе" за 2022. и "дочеку" онлајн

11. 01. 2021. у 08:31

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације