ШТЕДЕЛИ НА ЉУБАВИ, САД ИХ ГРИЗЕ САВЕСТ: Да ли и за чим људи жале у трећем добу, колико пате због пропуштених прилика или направљене грешке

МИЛЕНА Машић (69), корисница геронтолошког центра Бежанијска коса, параплегичар је од 2007. године и живот проводи у колицима. Током радног века била је републички ветеринарски инспектор. Иако је целог живота била изузетно активна, помирила се са чињеницом да је већ 15 година инвалид. Мало је ствари за којима ова жена жали.

Архива

- У животу сам много путовала. Службено сам обишла Србију уздуж и попреко. Пропутовала сам десетак европских и азијских земаља. То ми данас највише недостаје, али на пут не могу због инвалидских колица. Срећом, имам интернет и користим рачунар, па тако пловим неоствареним жељама. Наравно, није исто осетити уживо мирис мора и шума, али ја сам свесна ситуације у којој се налазим и срећна сам да имам и ово - каже наша саговорница.

Додаје да јој није криво зато што је у животу много радила, будући да је изузетно волела свој посао, а стизала је да посвети пажњу и деци.

- Жао ми је можда јер нисам више била присутна кад су ми расли унучићи, али, упркос томе, имамо диван однос. Остала сам и у сталном контакту са пријатељима. Имала сам два сина. Један је умро на почетку епидемије короне, али не од ковида. Он ми недостаје и недостају ми посете његовом гробу. Ипак, унук и три унуке дају ми снаге да наставим даље.

Каже да има испуњен живот у геронтолошком центру, чак и више него неки њени пријатељи који су остали код куће. Кад нема заразе, имају честа позоришна гостовања, концерте, биоскопске пројекције...

- Овде има различитих људи и чујете разне приче. Има и оних који жале за пропуштеним приликама и љубављу, има и оних који овде нађу љубав, а има и брачних парова који деле гарсоњере. Најлепше ми је кад их видим да се, у својим осамдесетим годинама, и даље у ходнику држе за руке - констатује Милена Машић.

Многи људи пред новогодишње празнике своде рачуне и планирају следећу годину. Светска истраживања показују да је ово нарочито карактеристично за људе у трећем добу. Ипак, не осмеле се сви да "исправе грешке" које су починили и да надокнаде пропуштено. Неки немају ни услова за то.

Једно британско истраживање показало је да људи најчешће жале јер су младост провели живећи онако како су то желели други, а не како су желели они сами. Већина је у анкети изјавила да није испунила ни половину својих снова, а било је и оних који су рекли да нису били свесни какву слободу доноси здравље док се нису хронично разболели.

Многи жале јер су у животу превише радили и трудили се да стекну материјалне вредности, па су пропустили одрастање своје деце и брачном другу нису показали довољно нежности. Други су, пак, незадовољни јер су целог живота потискивали осећања и држали их у себи, не би ли остали у миру са околином. То их је доводило до сталне фрустрираности и ускраћености, због чега су се поједини разболевали баш због нагомилане огорчености и повређености, коју су "гутали".

Људи пате и зато што су временом погубили контакт са пријатељима или зато што се нису више смејали и лудовали, жудећи да то бар једном понове. Невероватно много је и оних који мисле да је требало да говоре "волим те" много чешће.

Стојана Глигорић, социјални радник из геронтолошког центра у Зајечару каже да њиховим корисницима најчешће недостаје породица и носталгични су за временима када су сви били на окупу.

- Жале јер су били фокусирани на стални рад. Тужни су пошто не могу, за разлику од својих вршњака из развијених земаља, да путују, пензије су им мале. Неретко су жене незадовољне јер су се рано удале, већ са 17-18, и нису искусиле слободан живот, нису имале другог партнера осим мужа. Многе од њих нису ни имале друге могућности, пошто им је брак био шанса да изађу из сиромаштва, оду са села, достигну виши социјални статус - каже Глигорићева.

Ипак, што због уврежених модела живљења на овом подручју, што због економске ситуације, ретко ко се усуди да оствари сада нешто што је можда пропустио, а што би могао себи да приушти. Они се и даље, каже наша саговорница, труде да угоде својим породицама, друже се, гледају ТВ и држе свакодневне рутине. Пасивни су, па многима зато треће доба тешко пада, посебно у почетку, кад престану да буду активни и оду у пензију.

 

Милена Машић / Приватна архива

Ипак, има и ентузијаста који се никад не предају, па је све више пензионера који планинаре, и даље читају, иду у позориште, чак и трче. Онима који немају храбрости за то, живот би могло да улепша и чешће понављање наизглед обичних речи "волим те". Иза њих обично следи нежност и узвраћена иста порука.

ПРОТРАЋЕНО ВРЕМЕ

ПРЕ неколико година у Њујорку је постављена табла на којој су грађани могли да напишу за чим највише жале. Чести одговори су били:

- Жалим за временом које сам протраћио јер нисам рекао "да" неким приликама.

- Јер никада нисам пратила своје снове.

- Недавно сам сазнао да сам остао без куће. Да нисам повређивао људе, можда се то не би десило.

- Хтела сам да урадим толико ствари, али никада нисам налазила довољно времена.

- Никада нисам рекла оно што мислим.

- Што нисам бољи пријатељ.

Препоручујемо

Београд

0 0

УЖИВАЊЕ ЗА СУРЧИНСКЕ ПЕНЗИОНЕРЕ: Ново дружење најстаријих суграђана у ресторану "Бојчинска колеба"

08. 12. 2021. у 19:15

Друштво

0 2

И ДАЉЕ НОСИМ МАТУРСКУ ХАЉИНУ: Јагода Јорга, професор универзитета у пензији, о доброј исхрани и здравим навикама

09. 12. 2021. у 16:33

Србија

0 0

ПОМОЋ ПИРОТСКИМ ПЕНЗИОНЕРИМА: Пакети са хигијенским средствима и храном за најстарије суграђане

06. 12. 2021. у 15:18

Економија

0 1

ПЕНЗИОНЕРИМА СУТРА 20 ЕВРА: Министар Мали о исплати државне помоћи, остали добијају новац у среду и четвртак

06. 12. 2021. у 12:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације