СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ПАНИЧАН СТРАХ ЗАГРЕБА ОД ОКУПАЦИЈЕ ИТАЛИЈАНА: Шта је пресудно утицало да Хрвати и Словенци уђу у Југославију

КРАЈЕМ октобра 1918. балканско ратиште налазило се у центру пажње светске арене. Србија и Црна Гора су биле ослобођене, Бугарска окупирана, Турска се предала, Аустроугарска се лагано распадала, али је и даље настављала рат. Централне силе спале су на два слова - Немачку и Аустроугарску.

ЧЕТВОРКА Дејвид Лојд, Виторио Орландо, Жорж Клемансо и Вудро Вилсон, Фото Архива

Њихове армије су још држале фронтове. Велики делови Европе били су под њиховом окупацијом. Само су на балканском ратишту изгубиле све. Игром судбине, ратни пожар је управо и почео на Балкану. Аустроугарска је напала Србију у којој је видела највећу опасност за свој опстанак и препреку германским империјалистима за надирање према Блиском истоку. Аустроугарску агресију на Србију, предузету на подстицај Немачке, силе Антанте, Русија, Француска и Велика Британија, доживеле су као напад на њихове интересе, те су се одмах умешале у рат на страни Србије да би заштитиле своје поседе и стечене позиције.

Убрзо је рат обухватио све важније европске државе, а доцније, током наредне четири године, увучене су готово све земље света. Отприлике 20 милиона људи мобилисано је почетком 1914, али се та бројка постепено повећавала и на крају стигла до 70 милиона.

Више од осам милиона људи обукло је војничке униформе у Француској, 13 милиона у Немачкој, девет милиона у Аустроугарској, исто толико у Великој Британији (укључујући колоније), 18 милиона у Русији, шест милиона у Италији, преко четири милиона у САД.

РАЗМИМОИЛАЖЕЊА Анте Трумбић, Никола Пашић, Миленко Веснић и Иван Жоглер, Фото Архива

РАТНИ пожар однео је само на фронту десет милиона војника. Двадесет милиона је рањено. У Русији је било два милиона мртвих и пет милиона рањених, у Немачкој - два милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Француској 1,4 милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Аустроугарској 1,4 милиона мртвих и 3,6 милиона рањених. У Британском царству било је 960.000 мртвих и два милиона рањених, Италији - 600.000 мртвих и милион рањених, Османском царству 800.000 мртвих...

Влада САД одлучила је да се почетком 1917. умеша у ратни конфликт у Европи и помогне силама Антанте да се што пре оконча крвопролиће у Првом светском рату. У Вашингтону, иако далеко од ратног пожара на Балкану, њени политички и војни кругови су били добро упознати са улогом Србије и жртвама које је она поднела. Зато није било изненађење када су у децембру 1917. САД српској влади ставиле на располагање "аванс од три милиона долара за прва три месеца", уз обећање да ће и даље водити рачуна о потребама њене војске.

Схватајући да ће утицај Беле куће на даљи развој догађаја у Европи јачати, Никола Пашић преко америчког отправника послова на Крфу Перцивала Доџа успева да упути у САД једну државну мисију која би упознала политичке кругове са ратним циљевима Србије. Новине из тога периода писале су како је преко океана отпутовала "српска интелектуална и војна елита". Делегација коју су чинили теолог, доцније и владика Николај Велимировић, ректор Београдског универзитета Сима Лозанић, српски посланик у Паризу, Миленко Веснић и генерал Михајло Рашић, на докове Њујорка стигла је 20. децембра 1917. и боравила у овој земљи све до половине фебруара 1918. Примио их је и председник САД Вудро Вилсон.

ПОБЕДНИЦИ Дунавска дивизија улази 1918. у Загреб, Фото Архива

У ВРЕМЕ боравка српске мисије у Вашингтону је припреман текст "Поруке председника Вилсона америчком Конгресу у 14 тачака", у којој се износила визија светског поретка после Великог рата. Тачка XI поруке је гласила: "Окупиране територије Србије и Црне Горе морају се обновити а Србији се мора обезбедити слободан и сигуран прилаз мору."

Пуковник Едвард Хауз, саветник америчког председника, обавестио је шефа српске делегације Миленка Веснића о овом делу текста и замолио га да стави евентуалне примедбе, што је Веснић и урадио, напомињући да би ваљало споменути да је основни циљ Србије уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Његов предлог није уважен што је њега, али и владу на Крфу, поприлично разочарало.

Неспомињање "југословенског уједињења" у поруци америчког председника проистекло је из жеље да се што више истакне да америчка владе третира Краљевину Србију као савезника. Посебно су поруком Вилсона били разочарани хрватски и словеначки политичари из Југословенског одбора у Лондону. Наиме, тачка X је гласила: "Народима Аустроугарске биће обезбеђена и зајамчена најшира могућност за аутономни развитак". Из овога се види да је амерички председник био само за реконструкцију Аустроугарске.

ДИПЛОМАТА Миленко Веснић, Фото Архива

УВАЖАВАЈУЋИ тренутне околности политички кругови у Америци су сматрали да је могуће разбити ратни савез Немачке и Аустроугарске и пацифизирати Хабзбуршку монархију. Зато су у Беч слати сигнали да ратни циљ САД није разбијање Дунавске монархије него "њена обнова и напредак". Били су уверени да би Немачка царевина без помоћи Хабзбуршке монархије претрпела пораз и тиме би Први светски рат био окончан. Овакав став преовлађивао је у Вашингтону све до маја 1918. када је дошло до наглог обрта у њиховим погледима.

Пресудну улогу у "наглом обрту ратне и политичке ситуације" одиграо је аустроугарски цар Карло, који је преузео престо после смрти Фрање Јосипа. Уплашен од могућих социјалних немира у монархији, због све већих несташица хране, он је у једном тренутку испланирао да се хитно склопи мир између зараћених страна. Почео је да трага за личношћу која би могла да тајно ступи у контакт са државницима сила Антанте и да са њима, мимо знања Немачке, поведе мировне преговоре. Учинило му се да је за то најпогоднији брат његове супруге, царице Зите - принц Сикст Бурбонски, иначе белгијски официр, који је живео у Паризу.

После непосредног контакта између принца Бурбонског и француског министра Јула Камбона, и преписке између цара Карла и председника Француске републике (најпре Рејмона Поенкареа, а потом Жоржа Клемансоа), преговори су неславно завршили. Бечки цар 12. маја 1918. у Берлину је потписао обавезу да ће "неопозиво везати судбину свог царства за Немачку, без обзира на успех или неуспех немачког оружја".

ЗАНИМЉИВО је како су хрватски и словеначки политичари, чији су народи живели под аустроугарском чизмом, дочекали вести о намери сила Антанте да са политичке карте Европе избришу Хабзбуршку царевину, чиме су створени услови за рађање Југославије.

Доктор Анте Трумбић, председник Југословенског одбора у Лондону, нелегитимног политичког тела које није изабрано вољом народа, него инаугурисано одлуком председника српске владе Николе Пашића - захтевао је да се у новим околностима овај Одбор прогласи за "међународно признати орган који има овлашћење да представља Словенце, Хрвате и Србе који живе у Аустроугарској".

Непосредно пре завршетка рата, односно 19. октобра 1918. изабрали су политичко тело које су назвали Народно вијеће, које је одмах прогласило отцепљење Хрватске и Словеније од Беча и приступило формирању Државе Словенаца, Хрвата и Срба који живе на територији Аустроугарске. Без обзира на то што су на видело избиле дубоке разлике између представника Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба и српске владе у погледу будућег државног уређења Југославије, у Београду су отпочеле припреме за проглашење нове државе. Шта је био разлог да се на брзину и у веома неповољним околностима које су произилазиле из неусаглашених и крајње опречних ставова српских, хрватских и словеначких политичара приђе реализацији тог чина?

Узрок је паничан страх политичких првака у Загребу и Љубљани да ће се после пораза Немачке и Хабзбуршке монархије, Хрватска и Словенија наћи међу губитницима, према којима ће се државе победнице, а нарочито Италија, односити као према ратном плену. Хрватски историчар Петар Стрчић је то без увијања признао: "Управо брзи италијански продор на фронту... у тренуцима неочекиванога и пребрзог распада стољетне Хабзбуршке монархије, пресудно је утјецао на убрзање одлуке... да се одмах крене на пут уједињења са Краљевином Србијом, те да се без увјета прихвати стварање карађорђевићевске југословенске монархије."

ЗАБРИНУТИ ЗБОГ РАТНЕ ОДШТЕТЕ

НАЈТРЕЗВЕНИЈИ политичаре у Загребу и Љубљани највише је, у ствари, забрињавала чињеница да би Хрватска и Словенија као саставни делови Аустроугарске могле да буду, на предстојећој мировној конференцији проглашене као поражене стране, које би због тога морале да плате ратну одштету. Зато је у Народном вијећу било све више оних који су увиђали да би се хрватски и словеначки народ могао спасти од "тешких ратних последица" само ако би се ујединио са Србијом, која се налазила у табору победника. Врло је карактеристична у том погледу једна посланица Народног вијећа у којој се каже: "Ми нећемо бити побјеђени и морати платити ратне трошкове... него ћемо у братству са Србијом доспјети међу побједитеље."

Препоручујемо

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СКАНДАЛ СА УСТАВОМ: Како је краљ Александар умало остао без круне

07. 11. 2021. у 16:00

Друштво

0 0

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Хероје народ затрпао цвећем и сузама - Како је наша војска ослобађала Београд 1. новембра 1918. године

31. 10. 2021. у 12:33

Друштво

3 68

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ОД ЧЕГА ЈЕ ЖИВЕО ТИТО: Примао две плате и чак три дечја додатка

24. 10. 2021. у 16:00

Друштво

2 8

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЗАГРЕБ СВОЈАТА СРПСКУ ПРОШЛОСТ: Срби католици као скрајнута тема о којој наша јавност зна мало тога

26. 09. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације