УБИЦА РАЗВЕЗАО ЈЕЗИК: Суђење Љубинку Точиловцу за убиство адвоката пунило је новинске ступце тадашње Југославије
НОВОСТИ су 2004. године објавиле детаље са суђења Љубинку Точиловцу које се описивало као највеће од процеса против Драгољуба Драже Михајловића и Алојзија Степинца. Ово суђење поново је постало актуелно због серије "Бранилац" у којој су екранизовани најпознатији судски процеси у Србији и бившој Југославији.
ПРОЦЕС Љубинку Точиловцу и Љубици Сотировски и још двома оптуженим, Зори Ребић и Аксентију Белићу, који су одговарали зато што су знали, али нису пријавили злочин, био је тајан све до завршних речи оптужбе и одбране.
У јавност је, ипак, процурило да се Љубинко Точиловац брани ћутањем и седи као неми посматрач на оптуженичкој клупи.
Далеко више детаља било је познато кад је судија Мојсиловић 25. децембра поново отворио врата највеће суднице, број 75, у ондашњој Палати правде у Масариковој 2. Из завршне речи јавног тужиоца Јована Кеменеша било је јасно да су Љубица Сотировски, Зора Ребић и Аксентије Белић, код којих се, према оптужници, удовица састајала са првооптуженим, изменили исказе и да поричу оно што су раније признавали.
Није постојала ни сумња да је Точиловац откривен искључиво захваљујући Љубичином признању, што јој је признао и тужилац, али и објаснио да је она то учинила искључиво из страха и у часу, кад је Точиловац и њој запретио. Као мотив убиства, Кеменеш није признавао Точиловчеву љубомору према убијеном, већ - мржњу. По његовом мишљењу Точиловац је убио на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда.
ГУБЕРИНА ТРАЖИ СЛОБОДУ
БРАНИЛАЦ Вељко Губерина доказивао је пуна три и по сата да Точиловац није убио Сотировског, тачније речено, да за тако нешто нема доказа. У импресивној завршној речи, адвокат је побијао један по један исказ сведока, оценивши их као непоуздане, али оповргавајући и вредност материјалних доказа изнетих против оптуженог.
- Ниједан отисак не припада Точиловцу, па чак ни онај пронађен на металном предмету! Питам, коме припада тај отисак са металног предмета? - узвикнуо је бранилац.
Губерина је објаснио да је Точиловац признао убиство зато што је силно волео Љубицу и хтео да се представи као херој, који се за њу жртвовао. Адвокат је затражио ослобађајућу пресуду.
Други бранилац Драгољуб Поповић определио се за далеко реалнију варијанту и прећутно се сложио са тужиоцем да је Точиловац убица, затраживши преквалификацију дела у “обично убиство”.
Оптужени је, очигледно, био наклоњенији првом браниоцу, јер је избегао да каже да ли (не)је убио адвоката, већ је изговорио само следећу езоповску реченицу: ”Ја нисам крив за смрт Милорада Сотировског!”
Пресуда великог већа, која је изречена 28. децембра, прихватила је углавном све наводе оптужнице против Точиловца и одбила, због недостатка доказа, оптужбу против остало троје окривљених. Осуда је гласила “смрт”, али је најтежа казна одмах замењена са 20 година строгог затвора.
Ова пресуда није положила испит пред Врховним судом Србије, који је укинуо у октобру 1968. и цео предмет вратио Окружном суду у Београду на поновно суђење, потврђујући ослобађајућу пресуду Љубици Сотировски, Зори Ребић и Аксентију Белићу. Разлог за овакву коначну одлуку о Точиловцу било је уверење да су његова признања неистинита и нетачна. Виши суд је тражио и да се провери алиби оптуженог у време убиства. Точиловац је, наиме, одмах после хапшења, испричао да се тада налазио код родитеља, у Убу.
УБИЦА СВЕ ПОРИЧЕ
НА новом суђењу требало је да се провери и да ли је оптужени, који је тврдио да је, у критично време био на боловању, јер је имао хируршку интервенцију на нози, могао да обује ципелу преко завоја, или је морао да носи папучу и да ли је, при том, у таквом стању био способан да трчи. Најзад, требало је да се утврди и коме припадају спорни отисци на болцни, скривеној у ложишту каљеве пећи, у соби убијеног.
Треба рећи и да је Точиловац најзад проговорио, кад се појавио на седници Врховног суда, изговоривши неколико реченица:
- Ни крив, ни дужан, већ две године трунем у затвору. Ја нисам убио адвоката Сотировског. Нисам га ни познавао, нити имам било какве везе с тим делом. Савест ми је чиста. Не осећам се кривим. Свакоме могу мирно да погледам у очи.
Кад је једном проговорио, оптуженом се језик развезао и он је, на новом суђењу, које је почело 8. јануара 1969. надугачко и нашироко причао и о себи и о својој вези са Љубицом Сотировски. Точиловац је био изузетно речит, док је говорио о свом трновитом путу сеоског детета, које је дошло из Пожеге у велики град и уз тежак посао успео да заврши средњу економску школу и упише се на Високу комерцијалну школу.
У делу који је новом судском већу био далеко занимљивији, о вези са Љубицом и самом предмету оптужнице, оптужени је био далеко уздржанији, говорио је неодређено, нејасно и не сећајући се готово свих значајнијих детаља. Најчешће је све објашњавао случајношћу: случајно се срео и упознао са Љубицом, исто тако се и касније виђао са њом, а случајно је, готово годину дана након убиства, угледао у аутобусу.
- То што сам био љубавник његове жене, не мора да значи да сам убица покојног Милорада Сотировског - рекао је судији Драгославу Лукићу.
ПОТПИС НА ПРЕВАРУ
ГОВОРИО је опширно и о својим настојањима да, после убиства, дође у контакт са Љубицом, што му је коначно и успело посредством Зоре Ребић. У кратком раговору, Љубинко јој је, како је објаснио, изразио саучешће, а обоје су се тада заплакали.
- Она је то чинила због смрти мужа, а ја због ње - био је препун хвале о Љубичиним лепим особинама.
- Због чега сте се интересовали кога Љубица посећује, да нисте у њему видели појаву конкурента? - упитао је судија Лукић.
- Само сам је волео и никад нисам био љубоморан - одговорио је Точиловац, који није умео да објасни да ли је почео да је прати, кад је одбила да се даље виђају, а поготову кад је видео да се виђа са другим човеком.
Своју чувену реченицу “Љупка, убићу те!” након које је удовица претрнула и саопштила је доктору са којим је ишла улицом, а која је била главни разлог да га пријави полицији, Точиловац је приписао деци, док су се у близини играла лоптом. Неко од њих је, наводно, неком запретио: “Убићу те!”
Све оно што је, касније причао о убиству у полицији, оптужени је објаснио суду да је сазнао из - новина. Био је категоричан да је тада говорио само неистину. Оптужио је истрагу да је искористила то што је био љубавник супруге убијеног и нагласио да је постао жртва зато што се нашао у брачном троуглу са њих двоје. Записник о признању потписао је, јер су га у полицији убедили да је то по њега најбоље. А, желео је и да што пре изађе пред суд.
Точиловац је посебно оптужио иследнике, што нису проверили алиби који им је понудио. Он је негирао било какву своју везу са материјалним доказима, пронађеним на месту злочина, а у једном тренутку је узвикнуо:
- Питам се како је могућно да сам, како тврди истрага, убио Сотировског са три оруђа, са два ножа и ваљком, кад ја имам само две руке!
ВАЉАК И НОЖЕВИ
У ПРЕСУДИ ВСЈ, који је потврдио одлуку првостепеног суда, оцењено је да није важно да ли је оптужени, при извршењу дела, употребио сва три оруђа, како је сматрао вештак, или само једно (како је гласила прва пресуда Окружног суда), односно два (што је утврђено његовом другом пресудом):
“Оптужени је признао да је, после лишења живота адвоката Сотировског, нож који је употребио, бацио на под или на кауч, а избацио је из џепа и други нож и ваљак. Према томе, ако један нож и није употребљен, могло је његово сечиво доспети и у течну крв приликом тог бацања на под”.
Око употребе металног ваљка, ВСЈ је подсетио да су двојица вештака потврдила да је рана на слепоочници жртве одговарала опису овог ваљак. Тим ваљком је Сотировском задат први ударац, у тренутку кад се дизао са кауча, објаснио је овај суд зашто је нижи суд исправно закључио да се, у признању Точиловца, не може прихватити како се, наводно, само бранио од адвоката, који га је први напао.
Препоручујемо
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)