ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО ОПОМИЊЕ: Како смо дошли до тренутка да се питамо хоће ли Милош Ковић бити изабран у редовног професора?

"РАСПОН између светлости и живота невероватно је велик: светлост је блештава и лажна. Светлост је блештава и лажна" - болна је ова Хојзингина констатација; уосталом, рекао бих да је и нетачна, да је по среди унутрашња пројекција неразумевања потребе аристократске културе да свет види есхатолошким очима Преображења - сваки говор о светлости говори понешто и о говорнику. То, опет, не значи да лажних светлости нема и не може бити. Бљештавило које нас опчињава заиста постоји, пише отац Дарко Ристов Ђого.

Н. Скендерија

- Такав је, рецимо, за нас Србе Београд: било да јесмо или нисмо дуже времена живели у њему. Он нас привлачи бљештавилом које није лако објашњиво: већ деценијама ће свако дете из сваке српске земље сањати само то да оде у Београд, на студије или на живот. На пероднима железничке и аутобуске станице стоје читаве наше судбине уредно спаковане у студентски кофер - то место у коме је спаковано вековно постојање једне породице, залог некаквог светлијег живота онога који се са кофером јавља Београду. 

- Ми шаљемо децу подразумевајући да ће их Београд просветлити. И без обзира колико се судбина завршило губљењем и нестанком -  ми их и даље шаљемо. На Универзитет у Београду. Има универзитета и универзитета - и сам радим на једном. Али ми смо сви, макар не и формално, еманације те Високе школе коју су оснивали краљеви и краљевски лекари, јестествозналци, официри, инжењери, философи-одвећ-касни-метафизичари. Универзитет у Београду је светлост Београда. А ако је светлост у теби тама - колика је тек тама!

- Питам се како смо уопште дошли до овог тренутка. Да се питамо да ли ће Милош Ковић уопште имати прилику да буде изабран у звање редовног професора. Знам и могао бих себи да испричам сву трагичну историју затамњења и врлудавости светлости Бијелога Града и његовог Панепистимиона. Могао бих себи да набројим све сумњичаве погледе и отворене прогоне које је тај дивни, суздржани, господствени, хришћанствени, српски човек привукао на себе јер сталожено говорећи ником није остао дужан: бринуо је и брине тамо где је најлакше и најпробитачније ћутати. Није остао дужан онима који су нас убеђивали да је Косово "готова ствар". Није остао дужан свима који нас убеђују да се пред Немачком само пути и моли а Српство треба свести на три Мораве. Није остао дужан онима који деконструишу Завет, који убеђују студенте да смо и ми - као и "сви" - само нововековна политичка измишљотина са понешто прошлости: да придев "српски" из немањићких и котроманићких повеља за нас не терба да значи ништа. Није остао дужан никоме реч коју ми не умемо или не смемо да кажемо, истиче Ђого. 

Фото: Принтсцреен/Јутјуб/Портал ИСКРА

- Дугачак списак кривица, дугачак списак заслуга.

- Зато овај текст није спис о правним процедурама у (ре)избору Милоша Ковића. Милош Ковић је човек који је наш последњи уличносњењи аргумент када су у питању "процеси" везани за судбину Косова и Метохије. Последњи аргумент у једном човеку када су у питању заветно памћење и историјско знање српског народа. Они који му суде и пресуђују сигурно ће наћи "патриотске" саучеснике и неме посматраче: они ће нам показати своје књиге (које мало ко чита) и своје интервјуе у којима ништа нису рекли све говорећи о "српском питању". Милош је тренутно својеврсна колективна личност и симболички центар српског идентитетског бића. Његова борба има зато различите и међусобно испреплетане нивое: борба за достојанство Универзитета на коме се неће унапред одређивати да ли је нечији труд довољан за (ре)избор или не, борба за "благостојаније" једне мале Цркве - Вањине и Милошеве породице, Петра и Филипа, борба за могућност наших студената да поред демитологизатора и деконструкциониста српске историје чују и оно данас "друго" а некада - прво виђење историје свога народа. Борба да се зло и добро не помешају, одлучно "не" и онима који ће, сходно данашњем систему вредности, букати о патриотизму и академски стрељати најзначајнију симболичку фигуру савремене српске историјске свести. Борба да светлост Београда и београдског Универзитета не буде лажна и бљешатав светлост Мегалополиса-гутача свога народа већ светлост Жиже Памћења и Завета Стефана Високог. Да не живимо јесен српског народа већ знакове прољећа. 

За то се боримо. То што је све то спало на плећа Милоша Ковића - његов је заветни удио. Али и наш, закључује Ђоко. 

Препоручујемо

Друштво

2 11

ПОДРШКА КОВИЋУ И БОЈУ ЗА ИСТИНУ: Реаговање др Драгана Хамовића на дешавања на Филозофском факултету у Београду

29. 10. 2021. у 09:53

Колумне

2 11

МЕШЕТАРИ СА ФИЛОЗОФСКОГ: Хоће ли студенти учити “хашку” или праву историју?

29. 10. 2021. у 10:12

Друштво

6 15

ОПЕТ МЕ ПРОГАЊАЈУ "НАТО" ИСТОРИЧАРИ: Проф. Милош Ковић тврди да поједине колеге планирају да га избаце са факултета

27. 10. 2021. у 09:24

Друштво

4 25

КОВИЋ ДОБИО ЉУШИЋА НА СУДУ: Први основни суд у Београду одлучио

23. 09. 2021. у 19:31

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације