МЕСОПОТАМИЈА, НУЛТА ТАЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: На лицу места "Новости", у древним градовима Шанлиурфу, Мардин и Газијантеп, тик уз Сирију (ФОТО)

ПРЕД очима пуче пуста равница, ни налик на наше. Земља жута, прашњава, без травке и дрвета на видику.

Фото С. Видачковић

Високе температуре не дају семену да избије на површину и дочека стабло и плод, а киша мештанима чешће дође у сан него на њиве. Овде нема ничег, а учили су нас да је ту настала цивилизација. Месопотамија. И заиста, изгледа онако како је овде, на југоистоку Турске, зову: нулта тачка у времену.

Наша месопотамска авантура почела је на око 2.000 километара од Србије, у граду

Шанлијурфа, на југоистоку Турске. У Урфу, како је Турци зову, стигли смо после два лета, прво од Београда до Истанбула, онда до нашег града домаћина у северној Месопотамији.

Шанлиурфа има два милиона становника, богату историју, али је и даље непривлачна туристима, због тога што је од границе са Сиријом, где су раније били чести немири, дели једва 50 километара. Некад Едеса, данас Шанлијурфа привлачи многобројне исламске вернике. У самом центру налазе се старе камене куће са равним крововима, базари, уске улице са калдрмом, велики број џамија, прелепе градске фонтане и паркови, антички дворац... Укратко, музеј под отвореним небом.

Верници кажу да је Урфа, некадашња Едеса, град пророка, у ком су живели Аврам, Јован, Илија и Јаков. Једна од највећих и најлепших атракција је Аврамов базен, који се налази у близини Археолошког музеја. Језерце пуно шарана је поред џамије из 13. века, а легенда каже да је Аврам унео немир у краљевство проповедајући веру, те га је краљ Нимрод бацио у ватру. Међутим, Бог је ватру претворио у воду, а пламени угаљ у рибе. То је симболичан приказ борбе добра и зла, због ког се тамошњи житељи брину о рибама и хране их, те мисле да ће лоша судбина задесити оног ко убије ову животињу.

Атмосфера у овом граду је источњачка, опуштена, те иако Урфа има мноштво историјских знаменитости, нема оне западњачке неприступачности и опомена на сваком кораку. Један од таквих примера је античка некрополиса, у близини Аврамовог језера. Ту су удубљења у камену, из доба Римљана, где се налазе десетине гробова старих готово 2.000 година.

Међутим, на врху брда, на темељима некрополиса саграђано је насеље. Не елитно, са вилама и високим оградама, већ обичне куће где се веш суши на терасама, а деца јуре лопту по низбрдици, док туристи неколико метара испод гледају античке гробнице. И то ником не смета.

Људи у овом граду - Турци, Арапи и Курди - љубазни, гостољубиви, али и врло религиозни и конзервативни. Странце овде препознају на километар, а на улици готово да не можете срести жену која није покривена. Прекорне погледе тамошњих житељки и одмеравања од главе до пете добили смо због мало гласнијег смејања на улици и, вероватно, голих рамена. Иако звучи чудно, у овако религиозној средини, где чак и у хотелским собама постоји постоји серџада - простирка за молитву, а на аеродромима и у ресторанима и посебна просторија за клањање, пре смо нашли алкохол него турску кафу!

У продавницама на већини рафова стоји "нес кафа", која се служи и у хотелима, а на нашу молбу за турску кафу, углавном смо добили: "Јок! Чај?" Турска ракија подсећа на македонску мастику и грчки узо, разблажује се водом, па у чаши изгледа као шумећа таблета. Зову је још "млеко лавова", односно снажних људи. Иначе, алкохол се у овом крају не користи чак ни за дезинфекцију руку, за то служи колоњска вода разних арома.

Foto: Фото С. Видачковић

POGLEDAJ GALERIJU

Енглески слабо ко зна, али мештани су толико добронамерни, спремни и вољни да бесконачном пантомимом помогну и упуте на жељену локацију. Они мало вичнији, користе апликације за превод језика на телефону, па сналажење иде мало брже. Специјалитети које смо пробали у ресторанима националне кухиње махом су били базирани на месу.

Кувана јагњетина са пиринчем, печене љуте паприке, патлиџан пуњен млевеним месом, ћевапи... Тањири су били препуни свежег поврћа, салата необичних комбинација, попут јагода и парадајза, сосева, а уз свако јело служи се ајран, млечни напитак који је попут разводњеног и сланог јогурта. За десерт смо јели баклаве са пистаћима. Ово "зелено злато", како га Турци називају, ретка је врста која успева у овом поднебљу, поред кукуруза, памука и љутих паприка. Пистаће Урфа толико сматра драгоценим, да су им чак подигли споменик!

Пут нас је даље одвео на југ Турске, у град Мардин ког од Сирије дели око 10, а од Ирака око 35 километра. На Унесковој је листи светске баштине и по свему подсећа на медитерански градић, сем што нема море. У Мардину живе Арапи, Курди, Сиријци и Турци, прича се више од пет језика, и без обзира на различитости, овде сви лепо и заједно живе.

Људи нису толико конзервативни као у Урфи, жене се могу видети у ресторанима и без пратње мушкараца. Мештани живе од трговине, старих заната, угоститељства. Праве сапуне од маслиновог уља, бадема, магарећег млека, руже, који су изузетно јефтини и веома миришљави. Мардин је веома специфичан по изгледу, налази се на падини брда, одакле су куће грађене степенасто, тако да гледају на равнице Месопотамије, ка Сирији и Ираку.

Историју овог градића са милион становника обогатила је и чињеница да се налазио на некадашњем путу свиле. У уским, поплочаним улицама су тезге са свежим воћем, поврћем, тазе печеним хлебом, одећом, зачинима, сиревима, марамама, али и мале занатске радње.

Довољно је само погледати ка штанду, а продавац већ пакује зачине, или скида мараму и руком вас зове да вам умота главу, по арапски.

Шетња између камених кућа врло је пријатна када је напољу више од 35 степени, а ту су и џамије, цркве... Треба напоменути да је Мардин некада био седиште Сиријске православне цркве, иако се налази у регији где је ислам најдоминантнија религија. Изнад старог града налази се видиковац са ког се пружа нестваран поглед на цео Мардин, пуста поља Месопотамије, па је због тога атрактиван не само туристима, већ младенцима, али и филмаџијама.

Последњег дана наше авантуре упутили смо се у Халфети, једино место на свету где расту црне руже. Тајна њихове црне, односно тамноцрвене боје је у јединственом саставу земљишта који је карактеристичан за регион у ком се село налази, као и нивои подземних вода које долазе из реке Еуфрат, која протиче у околини села. У Халфетију руже цветају у пролеће, а током лета додатно потамне, па заиста делује да су црне.

Од Месопотамије смо се опростили у Газијантепу, граду бурне прошлости и најлибералнијем у овом делу Турске. Непрегледне плантаже пистаћа налазе на путу ка овом граду, одакле год се упутите. Локална храна сматра се толико добром да се прича да људи лете из Истанбула како би овде доручковали. Важи за родно место баклаве. Познати су и по производњи тепиха. Овај град је пример толеранције и прагматизма, примили су готово милион избеглица из Сирије. Важи за један од најстаријих непрестано насељених градова на свету. Према неким подацима, град је на месту данашњег Газијантепа постојао још пре 5.650 година. У преводу са арапског, "гази" значи "ратник", "освајач", "херој".

Посетили смо и тамошњи највећи светски музеј мозаика "Зеугма", који је отворен пре десет година. Све експонате пронашли су археолози на обалама Еуфрата, а најпопуларнији је остатак мозаика "Циганка", где се види део женског лица и очи са продорним погледом.

Неки се и даље расправљају да ли је на мозаику лице девојке или Александра Македонског.

Копије овог мозаика могу се наћи свуда и на свему у Газијантепу.

У овом граду, жене су слободније обучене него у Урфи, али једнако пристојно. Људи нису толико конзервативни, али су свуда опуштени. Из Газијантепа смо за успомену понели шарени ћилим, верујући да ће нас, попут оног чаробног, поново вратити на ову древну локацију.

Крстарење библијском реком

ПОСЕБАН доживљај било је крстарење древном реком Еуфрат, све до села Саваш, које је пре неколико година потопљено ради изградње бране. Пре потапања, Еуфрат је био три пута ужи него данас, а око 2.000 села и археолошких налазишта нестало је у водама библијске реке. Сада је минарет који вири из воде у Савашу права туристичка атракција, а кроз нестварно чисту и бистру воду може се видети и остатак џамије.

Налазишта стара 12.000 година

СТАРИЈА од египатских пирамида и британског Стоунхенџа, места где су ловци сакупљачи "постали" ратари, изградили прва села, научили да рукама обрађују пшеницу, да ложе ватру, из склоништа прешли у куће, подигли прва села, развили прва трговања... То су Камена брда, око Шанлијурфе. Ова богата археолошка налазишта стара готово 12.000 година, по мишљењу турских званичника "нулта су тачка цивилизације" и ускоро би могла да постану светска туристичка атракција. Локалитет Гобеклитепе, двадесетак километара од Шанлијурфе, откривен је 1963, а тек 1995. почела су прва истраживања.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације