СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, СРБИ ВАТИКАНУ ДАЛИ ЈЕДНОГ ПАПУ И ДВА СВЕЦА: Како је света столица канонизовала наше људе, католике из Боке Которске

МНОГИ знатижељници били би врло зачуђени када би пажљивим листањем хронологије Ватикана открили неке мање познате детаље из њихове историје.

ИСПОВЕДНИК Богдан Леополд Мандић, Фото Архива

Устаљено мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле II, нашло би се на озбиљном историјском испиту. Посебно чуђење изазивао би податак да је на челу римске курије био човек пореклом из Боке Которске - папа Сикст V.

Ко је био он и шта се зна о његовом пореклу? Постоји неколико теорија о његовом пореклу које се заснивају на историјским изворима: сведочењима барског надбискупа и примата српског Андрије Змајевића, у његовом чувеном делу "Љетопис црковни" (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491), као и на документима из ватиканског архива. Ове теорије разликују се само у неколико детаља - да ли се отац будућег папе у завичају презивао Папић или Шашић и да ли је његова породица припадала ширем братству Свилановића. Пре устоличења, папа Сикст звао се Фелиће Перети. Презиме Перети узео је Сикстов отац, по тадашњим обичајима да се фамилијарно име даје према месту рођења. Пошто је свет угледао у селу Бјелској Крушевици у Боки Которској, превео је име завичајног места на италијански - крушкица се на овом језику каже перета - и тако озваничио породично име.

Пророчанства Блаћена Озана, Фото Архива

КАКО се папин отац нашао у Италији? Крајем 15. века у залеђе Боке стиже турска армада, па се Сикстов отац склања у фрањевачки самостан у Котору, одакле га један италијански редовник одводи, под окриљем папске државе, у избеглиштво. Настанио се у месту Гротамаре, оженио Италијанком Маријаном, а 13. децембра 1521. рођен је њихов четврти син, који је назван Срећко (италијански Феличе). Сиромашна породица са много деце није могла да прехрани сва гладна уста, па је Срећков ујак, фрањевац Салваторе, одвео четрнаестогодишњег Феличеа у фрањевачки самостан у Монталту, где је и заређен.

Пола века касније, након смрти папе Гргура XIII, 24. априла 1585. изабран је за папу. Умро је у Риму, 24. августа 1590. године.

Андрија Змајевић, који је живео нешто доцније (Пераст 1624. - Паштровићи 1694), у својој хроници сведочи да папа Сикст V потиче "од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гдје и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични... " и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу.

ДОСТОЈАНСТВЕН Дон Нико Луковић, Фото Архива

Понтификат Сикста V трајао је пет година. Имао је јасну визију обнове Рима. Чим је преузео Свету столицу формирао је Ватиканску библиотеку, дао налог архитекти Доменику Фонтани да почне пресвођење куполе базилике Светог Петра, изградњу нових палата, поплочао 121 улицу, изградио око 10.000 метара нових улица... Обновом или доградњом античких водовода у дужини од тридесетак километара снабдео је Рим водом и подигао 27 јавних фонтана.

Обновио је и око 120 цркава. По ономе што је остало иза њега, Сикст V може се сматрати утемељивачем модерне концепције европског града. У сваком случају, Сикст V, био наш или не, кратко је, али славно паповао.

ПРИЧА о папи Сиксту V не би била потпуна ако се не објасни како га својатају, по обичају, и наше комшије Хрвати. За њих је "Феличе Перети био син једноставних земљорадника из крајева с јужног руба хрватског етничког простора".

- Вјероватно је из Крушчице у Боки Которској. Отац, Хрват, му се преселио у Италију гдје се оженио његовом мајком која је била Талијанка - указују Хрвати. Могли би се навести још неки примери са сличним тврдњама. Али једна чињеница је необорива - у Боки Которској и њеном залеђу не постоји ниједно село које се зове Крушчица. А у писаним историјским траговима нема документа који би оспорио сведочење Андрије Змајевића.

ВАТРЕН СРБИН Надбискуп Андрија Змајевић, Фото Архива

А ко је Андрија Змајевић? Његова породица је пореклом са Његуша. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. века, у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, где стичу нешто угледа и иметка.

Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успевају да пусте дубоке корене и да се пробију у прве редове угледника. Његов отац Никола, звани још Милутин, који се иначе оженио католкињом, до краја живота остао је православац. Имао је три сина. Андрија, најстарији, родио се 1624. Дозволио је да деца буду крштена по римокатоличком канону, али их је васпитавао у српском духу, а они ће то преносити на потомство.

Теолошке студије завршио је у Риму где је докторирао 1654. године. Одмах после студија заредио се и постао опат самостана Св. Јурија који се налазио прекопута Пераста. Потом је био викар у Будви, а 23. фебруара 1671, за надбискупа барског и примаса Србије папа Клемент X именовао је Змајевића. Андрија је столовао у Будви до смрти 1694, јер је Бар тада био под османском управом.

У свом литерарном раду испољавао је вишеструко интересовање према историји, култури и народу "краљевства Србије". Одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, са херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. О патријарху је писао да је "по старини земљак наш, драг пријатељ". Знао је црквенословенски језик и писао ћирилицом јер, како је говорио, "тим се писмом служи читава наша нација". За себе је говорио да је "ватрени католик и ватрени Србин". Био је један од најпросвећенијих људи свог времена.

ВИЗИОНАР Папа Сикст V, Фото Архива

Читав један век и три деценије пре Андрије Змајевића у Љешанској нахија, у селу Релезе, рођена је Јована - Јоше Ђујовић, прва католичка светица стасала у Боки Которској. Њен култ, о Блаженој Озани, поред Котора и целе Боке веома је присутан и у Далмацији. Родитељи су јој били православци. Са мајком је често ишла у Котор, на црногорски пазар. Оновремени извори је описују као ниску и пријатну особу, изузетно благе ћуди. У то време обичај је био да младе Црногорке долазе на службу у угледне которске фамилије. Јована је са 14 година постала слушкиња у дому судије и градског већника Леса Буће. Убрзо ће прећи на католичанство, а будући да је рођена на дан Св. Катарине, у новој вери узела је то име. После седам година послуживања у дому градског већника заредила се. Прича се да су се њена пророчанства испуњавала, па да је чак предвидела земљотрес 1563. Формализовање њеног култа десило се касно - процес је започео 1905, а окончан 1907. године. Ватикан је одлуку о њеној беатификацији донео три и по века од Озанине смрти, 20. децембра 1927. године.
У Херцег Новом, недалеко од тврђаве Форте Маре, на пола пута до некадашње железничке станице, на коју још једино подсећа кафић "Станица", налази се жута, троспратна, правоугаона зграда, која је чувена по томе што у њој живи чувени сликар Војо Станић. Али, у тој кући 12. маја 1866. родиће се један будући светац, католички. Био је једанаесто дете Петра Мандића и Драгице, рођене Царевић, православаца, и на крштењу добио је симболично име Богдан!

Према једном предању, Мандићи су пореклом из Босне, где су припадали ситном племству.

Но, доласком "Отоманске империје" избегли су у гудуре села Закучац, изнад Сплита. С камењара, између Мосора и мора, Мандићи потом долазе у Херцег Нови. Богданову животну стазу одредиће фрањевци који су у комшилуку имали омањи самостан. Под њиховим утицајем заређен је 1890. у Венецији под именом Леополд. Највећи део духовног службовања провео је у Падови, као један од најчувенијих католичких исповедника "па су га још за живота сматрали свецем". Тамо ће и преминути 30. јула 1942. године.

Блаженим је Богдана-Леополда Мандића прогласио папа Павао Шести, 2. маја 1976, а светим папа Иван Павао, 1983. Много је публикација написано о св. Леополду Мандићу, а у једном његовом запису се тврди: "...Моје је срце с ону страну мора и ја живим за свој народ. Молите блажену Госпу да ми испроси милост и да, кад испуним своје послање у Падови, могу понијети своје биједне кости међу свој народ и за добро њихових душа..."

ИДЕАЛИ КОСОВСКИХ ОРЛОВА

НЕОПРАВДАНО би било не споменути дон Ника Луковића који је јавно говорио о свом српском преклу. Рођен је 21. септембра 1887. у угледној поморској породици у Прчњу. Како је традиција налагала да жупник увек буде мештанин, дон Нико ће у свом родном месту бити на челу цркве од 1910. до смрти 1970. године. О његовом припадништву српском народу најбоље сведочи беседа коју је изговорио 1946. у Скупштини Црне Горе:

"Када су се косовски орлови угнездили у овим славним кршевима, засадили су на Ловћену, црногорском Парнасу, српски барјак, симбол јунаштва, витештва и слободе, где је пет векова слободно лепршао, ничим неокаљан, док су непријатељи нашега народа, почевши од азијатског душманина до фашистичког завојевача, 'о те крши зуб свој заман кршили', да га отму и растргају. Али поносни Црногорац као да је из Ловћена израстао, стоји својим гранитним ногама непомичан на крвавој стражи, чувајући слободу и светле идеале српства."

Рекао је још дон Нико да Црна Гора није само јуначко гнездо, "у њој се родила прва државна мисао код Срба, у 11. веку".

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Препоручујемо

Друштво

2 8

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЗАГРЕБ СВОЈАТА СРПСКУ ПРОШЛОСТ: Срби католици као скрајнута тема о којој наша јавност зна мало тога

26. 09. 2021. у 16:00

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - КАКО ЈЕ ГОВОРИО МИЛО: Црном Гором тече Зета, а ускоро и Неретва - Од комунисте, српског националисте, до монтенегрина

19. 09. 2021. у 13:00

Друштво

3 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Загреб наставља оно што су усташе почеле

12. 09. 2021. у 17:00

Познати

0 0

СИЛВАНА ЈАВНО О ПРЕЉУБИ: Сударила се колима са Радмилом и претукла његову љубавницу

01. 10. 2021. у 15:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације