ИСТОРИЈСКИ ЗАМОР ОД УСПОНА: Судбина српског народа у југословенској држави - 1918-1992. године

БИТНА разлика између историје српског народа пре 1918. и после тог периода историјски је замор од успона.

Друго заседање АВНОЈ-а реферат чита Тито, Фото Архива

До стварања југословенске државе, у којој је српски народ први пут остварио своје национално уједињење, национални покрет се полако пео ка свом коначном циљу. То је карактеристика борбе за државно уједињење сваког народа на европском простору, кад се постиже једна коначна тачка засићења (Sstutating point). У српском случају то прво време је било дуго доба офанзивности за остварење коначног циља уједињења.

После 1918. наступило је време дефанзивности, ради очувања онога што је постигнуто. У време успона, менталитет друштва обележава спремност на жртву, а у време изласка дух се окреће ка осећању узалудности отпора и претходно најављује спремност на компропис. Код неких других народа ова тачка засићења је била само промена метода, да се неуверљивост постигнутих остварења превазиђе употребом друкчијих начина.

Главни разлог што Срби после 1918, спуштају наниже своје далекозоре, није долазио од чињенице да је засићеност једном морала да дође, него због високе цене којом је плаћено уједињење 1918. године. У научној литератури постоје неујадначени подаци о губицима у току два светска рата. За Први рат се негде наводи да је Краљевина Србија изгубила 28% народа, 1.247.000 људи, од тога 56% мушког. Од 1.900.000 мртвих, на целом југословенском простору, на Србе је у Србији отпадало 65,63%. Ове разлике долазе и због друкчијег територијалног оквира у коме је мерење вршено.

У ЗВАНИЧНОЈ статистици, прављеној за Версајски мировни уговор 1919, прорачунато је да је у старим границама, без Косова, Метохије и Македоније, Србија изгубила 43% свог становништва, Црна Гора је изгубила 25%, Босна и Херцеговина 19%.

Срби су своје национално избављење најскупље платили. Овде је потребно урачунати и чињеницу да су се различити "културни појасеви", које је Јован Цвијић увео у науку 1902, после 1918. почели да уједначавају, па је победа цивилизацијских норми по европском искуству - свуда сем у муслиманским подручјима - довела до тога да је демографски развој био усаглашаван са начином развоја који се одвија приближно једнако у осталим деловима Европе. Другим речима, демографско опадање у последњим деценијама је добијало европске цивилизацијске импулсе, док је, у исто време, муслимански део доживљавао вртоглави успон карактеристичан за азијски простор.

ДВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ државе и српски народ у њима од 1918. до 1992. доживели су прво разарање у агонији унитарног јединства до 1941, а друго у агонији федеративног уједињења. Сама та разлика већ упућује на то да главни узрок пропасти не лежи у унутрашњим несугласицама, колико год да су биле болне и рушилачке, него у спољним ударима. Другим речима, српски народ је после 1918. изгубио своје старе савезнике, а нове није добио.

У обе Југославије, унитарној и федеративној, заједнички су били нестабилност постојања и агонија одржања. Основни и најдубљи разлог за то је губитак становништва у оба рата. Тај губитак основне, живе масе, која је подлога сваке историје, после 1945. није тачно установљен. У Првом светском рату тај број износи 1.900.000. Званични подаци југословенске државе после 1945. показује да број жртава у Другом светском рату није прелазио број из Првог светског рата, па се сматрало да износи око 1.700.000 људи.

* * * * * * *

ГЕНОЦИД У УСТАШКОЈ ДРЖАВИ

ЈУГОСЛАВИЈА је једина држава у свету која после светског рата 1945. није пребројала своје мртве. Није у питању само политички интерес власти да се број мртвих не установи егзактно и не спецификују убице и убијани, јер би обичним одузимањем било лако установити колики је број жртава политичког терора који је та сама власт вршила после 1944. и 1945, него и неспособност српске науке да то питање реши. Сматра се да је српски народ у покољу, који је извршен у Независној Држави Хрватској, изгубио око 750.000. људи. Али разлике у проценама крећу се од 1 до 35. Тешкоћа је и у томе што се тачно не зна колико је та хрватска држава имала становника. На дан њеног проглашења, 10. априла 1941, главни идеолошки лист католичке цркве "Хрватска смотра" објавио је да у тој држави има 3.788.000 католика и муслимана и 1.845.000 Срба. Нацистички координатор војних и цивилних власти на окупираном подручју Херман Нојбахер у својим успоменама 1956. оцењивао је да је 750.000 Срба било убијено у усташкој држави. Званична статистика је прављена по попису из 1931, па је било немогуће тачно одредити десетогодишњи каснији прираст.

Јован Скерлић, Фото Архива

ПРЕМА Владиним подацима, било јe укупно 6.500.000 становника, од чега 4.817.000 католика Хрвата, 1.845.000 Срба и 776.000 муслиманских Хрвата. Италијанска влада је имала прорачун о 6.600.000 укупног народа, од чега 2.000.000 Срба. По бројању немачког публицисте Адолфа Дреслера 1942, од 6.800.000 становника, на Србе је отпадало 2.300.000.

Члан усташке владе, Хаџијахић је 1943. написао да муслиманских Хрвата није било 776.000, како се званично тврди, него 915.000. Ту бројку је добио додајући податке исламске верске заједнице на попис становништва из 1931. По проценама Главног усташког стана, у Гатачком срезу је, по попису из 1931, било 15,742 становника (православних 61,92%, муслимана 32,72% и осталих 0,013%), а до 1941. се тај број попео на 19.500 житеља. Ако би се то узело као мерило прираста од пописа 1931. онда би и број Срба био до 300.000 већи, него што је хрватска службена статистика тврдила. Сам поглавник Павелић је немачком дипломати Везенмајеру саопштио да је у његовој држави у почетку Срба било 30% укупног народа, али да их је остало 12-15%. Немачки публициста Адолф Дреслер, на основу података званичних хрватских власти, 1942. је објавио да је 250.000 Срба протерано у Србију, али их је од 6.800.000 остало 30%, то јест око 2.300.000 људи.

Због ове какофоније података о тачном броју становника у хрватској држави, проценту Срба и оних који су побијени, немогуће је тачно навести у ком је степену српски народ демографски опао у Другом светском рату. Основно биће историје су живи људи и само народи који се репродукују - имају стабилну будућност. То је разлог да се мора закључити да је губитак живе силе народа био и основни мотив његове целе историје. Он се више није борио да постигне нешто више него је остварио до 1918, него само да уз све компромисе и одрицање очува оно што је постигао.

* * * * * * *

ДРЖАВЕ СУ ПОСТАЛЕ ЗАЈЕДНИЦА ЈЕДНЕ РЕЛИГИЈЕ

У ОВОМ раздобљу после уједињења 1918, што се тиче развоја српског становништва, сви пописи становништва показују да су до 1981. Срби као водећи народ у држави бројчано расли. Своју бројчану снагу почињу да губе после 1981, и то најпре изван Србије и на подручју Косова и Метохије. У југословенској држави (Краљевина СХС), према попису 1921. живело је 11.984.911 становника, од тога православних је било 46,67%, католика 39,29% и муслимана 11,22%. Такав однос остао је приближно исти и у пописима 1931. (укупно 13.934.083, од чега Срба 6.577.398). Ови бројеви нису сасвим егзактни јер је у Србе убрајано и православно становништво Македоније, а у Хрвате католици који су се још држали идентитета Шокаца и Буњеваца. Први попис становништва после Другог светског рата 1948. показао је поремећај ранијег прираста. Иако је за три године општи југословенски прираст од 1945. до 1948. био изузетно висок, он је показао поремећај ранијег мирнодопског развоја.

Управо због тог високог прираста у току три послератне године, отежано је израчунавање укупних жртава у току Другог светског рата. У пописима после 1961. до 1981. показало се да су Срби за десет година расли по два милиона становника. Од 20.504.516 становника Jугославије 1971, Срба је (са издвојеним Црногорцима) било 8.644.227. Ту треба додати чињеницу да је становништво изван Србије све више показивало тенденцију пресељавања у своју матичну републику. За две деценије, у периоду од 1961. до 1981, из Босне и Херцеговине се у Србију преселило 266.000 људи, или 13.500 годишње.

Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Фото Архива

ПОСЛЕ 1991. тај прираштај је повећан, па се 1992. рачунало да се доселило милион људи, а од 1992, до 1995. досељено је још 750.000. Под војничким и дипломатским притиском Сједињених Америчких Држава, чији је интерес била општа капа под којом се групишу и интереси западноевропских земаља, из Хрватске и са Косова и Метохије српско становништво је готово у целини очишћено. Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у години 1931. у попису 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0,91%. На Косову и Метохији је проценат Срба од 23,5% у 1961. спао на 10% у 1991. а отада су готово ишчезли.

Поред свих промена социјалних структура друштва и идеологије по којој је оно организовано у различитим облицима државе, још увек је у свим тим променама свега постојећег остајала непромењена само једна појава - религиозна нетолеранција, на основу које је текао неометани процес израстања религије као вододелнице нације.

Парламентарну демократију краљевине 1941. заменио је фашистички тоталитарни систем.

Њега је 1945. наследила држава "диктатуре пролетаријата", а ову, опет, 1992. амерички облик демократије, основан на једноверским друштвеним заједницама. Поред свих одвећ громких разлика идеологија, које су стајале иза овог смењивања типа државе, само је једно остало стално и непромењено - држава се све више сводила на заједницу једне религије.

* * * * * * * *

КОМУНИСТИ КАО КАТОЛИЧКИ АТЕИСТИ

ОСНОВНИ покретачки фактор у овом поразном развоју била је верска нетолеранција Католичке цркве. Она никада није прихватила југословенску државу као своју. Пре уједињења, 1. децембра 1918. године, католички бискупи Хрватске су објавили окружну посланицу свим верницима да поздрављају пропаст Хабзбуршке монархије, као одраз ослобођења од вековног ропства. Али то је ипак био поздрав држави коју је средином октобра 1918. прокламовао последњи хабзбуршки цар Карло, под именом Илирска краљевина, као једну од средњоевропских држава у заједничкој католичкој конфедерацији.

Делегација југословенске државе на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, Фото Архива

Уместо поздрава унитарној Југославији под српском православном династијом, уследио је захтев да се да пуна слобода "Хрватском католичком сениорату", како се тада називала мрежа организација Католичке акције. Српски писац Јован Скерлић, пошто је био сведок погубном погрому Срба у Загребу 1902, кад је улична руља рушила пред собом све што је српско, написао је да ће будућа Југославија и заједничка држава Срба и Хрвата моћи да постоји само у условима општег, подједнаког и свеобухватног слабљења духа верске несношљивости - или неће постојати. За осам деценија постојања југословенске државе десило се управо оно што је задавало страх Јовану Скерлићу 1902. Све велике силе које су разарале и утицале на организовање југословенске државе искориштавале су верску нетолеранцију као своје основно оружје.

КАТОЛИЧКА црква, за све то време, желела је да стабилизује границу свог поимања Европе на реци Дрини. У Првом светском рату, хабзбуршким властима није пошло за руком да етнички очисте Србе из долине реке Дрине. Велики геноцид 1941-1945. такође је промашио у том задатку, а етничка чишћења из Хрватске, Косова и Метохије и делова Босне и Херцеговине створила су границе које не изгледају трајне и уверљиве. Процес чишћења Срба са подручја западно од реке Дрине остаје питање наредних деценија. Све западне силе које су рушиле намеравану и упостављену југословенску државу, после 1878. имале су као главног балканског савезника хрватску Католичку цркву.

У томе је југословенски комунизам покушао да направи историјски заокрет, па је под теретом прихватања тог мотива као свог историјског циља сишао са позорнице историје и пропао. Остаје питање да ли је југословенски комунизам заиста био атеистички покрет, како се у почетку сам идентификовао? Један посланик француског парламента почетком XX века сам себе је идентификовао као католичког атеисту ("Ја сам атеиста, али католички").

Југословенско атеистичко искуство 1945-1992. показало је да се човек може потпуно ослободити само туђе религије. У једној анализи, коју су 1961. сачинили стручњаци југословенске Комунистичке партије по налогу Централног комитета, установљено је да је због религиозности из чланства странке избацивано просечно 2. 400 чланова годишње, највише у католичким деловима земље.

Фотографије:
Документација Кинотеке,
Стеван Крагујевић, документације: "Новости", "Борбе", Танјуга, Youtube, "Википедије", САНУ и Архива Југославије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације