ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЗАБРАНЕ ОМЕЂЕНЕ ГЕНОЦИДОМ: Невесели кроки историје цензуре и примене репресивних мера код Срба

ОД ПОЧЕТКА писане људске историје, од првих, речних цивилизација до данас, владајући кругови се ослањају на цензуру како би контролисали своје поданике и чували своју моћ.

Лазар Теодоровић и Владимир Ћоровић

Кроз историју су та искуства, која примењују државе, цркве и партије, све више богаћена, механизми цензуре су усавршавани, попримала су различите форме, од оних бруталних до прикривених, огрнутих плаштом ове или оне врсте, у новије време и мантрама "културе сећања" и "политичке коректности", које од појединаца и социјалних група захтевају да ћуте о ономе што им се одвија пред очима, да не виде оно што виде и не чују оно што чују.

Побуњеници против постојећег поретка, од древних времена до данас, они најопаснији, протеривани су, бацани лавовима или у тамнице, тровани, распињани на крсту, спаљивани на ломачама, страдали су у монтираним судским процесима, терани су у концентрационе логоре и ућуткивани на свакојаке друге начине.

Оно што се данас дешава на интернету, показује до које мере су дигиталне технологије отвориле доскора незамисливо широко поље у коме се цензуришу ставови појединаца, друштвених група и покрета отпора против кључних носилаца моћи. Као наличје те медаље, исти тај интернет и други дигитални медији пружају уточиште најлуђим манипулацијама, неистинама, лажним вестима, једном речју, постали су нека врста "сигурне куће" за цивилизацију лажи.

ПОСЕБНО важно поље интересовања ова цивилизација смешта у прошлост и намеће обавезу да се о њој не пише онако како се догодила, него да се и уз претње судским прогонима, сабија у Прокрустову постељу у којој за истину нема места.

Слично чувеном ватиканском "Индексу забрањених књига" који је први пут штампан 1557, мада је основа за његово доношење настала више од 1.000 година раније, јер је црквени сабор у Риму још 496. објавио попис под називом "Књиге исправне и неисправне".

Како је власт у СФР Југославији и Србији после 1945. користила претходна цензорска искуства, како их је обогаћивала и како се борила против неподобних критичара, на којим све пољима, поштовани читалац ће бити у прилици да сазна из овог и наредног броја Историјског додатка. Ове теме - забране, цензура, примена репресивних мера у култури и науци, у штампаним и другим медијима, одавно привлаче пажњу истраживача. Штампан је низ књига, на чијим је страницама оживљен један непознати или мало познати свет, описан је у њима живот који је изродио и епизоде које се данашњим, пре свега младим читаоцима, могу учинити скоро невероватним, тешко појмљивим, често бурлескним.

КАО ПРИМЕР наводимо чињеницу да је крајем 1980-их моћна партијска организација београдских комуниста забранила објављивање сабраних дела Слободана Јовановића, једног од несумњиво највећих ауторитета наше правне науке. Током 1990-их, упркос увођењу парламентарне демократије и упркос томе што није било забрана, врхунац репресије уследио је у брзометном, прекршајном кажњавању новинара на основу тадашњег закона о јавном информисању.

Колико се у овом домену мало тога променило показала је акција "Сабља", реализована 2003. у време ванредног стања због убиства Зорана Ђинђића, током које су забрањени и ликвидирани неки листови.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Драматична борба за слободу штампе

И ЗАИСТА, кнез Милош Обреновић је убрзо пошто је прва српска штампарија - Књажеско српска књигопечатнаја - стављена у погон 1. јануара 1831, већ 1832. прописао "Основанија, по коима Књежеско-Србска канцеларија у Сербии књиге цензурира". Како се из назива ове уредбе види, цензура се није тицала новина, пошто их тада у Србији није ни било.

Не баш славном улогом првог српског цензора могао је да се похвали Лазар Теодоровић, министар правосуђа и просвете, који је осим ових, на себе примио и цензорску дужност.

Димитрије Давидовић

Прилику да се искаже добио је 1834. пошто су 17. јануара те године у Крагујевцу почеле да излазе "Новине Србске". Њихов први уредник био је Димитрије Давидовић, кнежев секретар и личност од поверења, због чега је Милош сматрао да не треба подвргавати цензорском прегледу сваки број овог недељног листа, службеног гласила Кнежевине Србије. Променио је мишљење због једног текста о политици Француске и Енглеске према Порти.

Одбрана Димитрија Давидовића - да он није аутор спорног чланка, него да га је пренео из неког прашког листа, али без напомене где је изворно штампан - није помогла. Милош је одмах наредио да се за "Новине Србске" уведе специјална цензура, тако да доцније ниједан број овог недељника није пуштан у продају без претходне цензуре Лазара Теодоровића.

УТЕМЕЉИВАЧ српског новинарства, Земунац Димитрије Давидовић, писац првог српског Сретењског устава, пао је у велику немилост, а шикана над овим слободоумником који је у младости студирао медицину у Пешти и Бечу, али се посветио политици и новинарству, ишла је толико далеко, да му је чак запрећено и скидањем главе с рамена. Не чуди да је убрзо, дубоко разочаран, скончао 1838. у Смедереву, у сиромаштву и заборављен од свих.

Борба за слободу штампе у Србији била је драматична, дуго је важила одредба о цензури из 1841, да би тек 23. октобра 1870. на скупштини у Крагујевцу био усвојен Закон о штампи, по аустријском узору. То је подразумевало строги, стални надзор, суочење са законском претњом забрана, кумулативне кривице писца, уредника, издавача и штампара. Опасност да штампање буде обустављено непрекидно је висила над главом, растурање новина није било могуће пре него што то одобри полиција. Зато је Светозар Марковић упозоравао да "управо за слободу штампе није нужан никакав закон" и да "управо у свима земљама где постоји слободна штампа не постоји особит закон о штампи". Тек ће српски Устав из 1888. означити суштински продор, пошто је овим уставом, који је по оцени академика Јовичића, "на нивоу најбоље европске уставности", врло детаљно прописано да је "штампа слободна".

Васа Пелагић

ПОСЛЕ ПЕТ година и невеселих искустава, громки глас Васе Пелагића је 1893. тражио: "За штампу уређује се само једно правило, које важи за све чланове Србије, а то је ово: сваки уредник или власник новина и часописа мора примити исправку или одбрану и наштампати је на истом месту у свом листу где је напад наштампан био.

Да се укине сваки закон који кажњава за омаловажавање и опорочавање владе, власти итд. Јер због тога су безбројни насилници и себичњаци вршили свој ћеф, пунили џепове и чинили сва могућа неваљаства и варварства над подвласним народом." Крвава смена српских династија и доношење новог устава 1903, значили су увод и у изгласавање новог, либералног закона о штампи јануара 1904. године. Уследиће балкански ратови и Велики рат, југословенско уједињење 1918, а онда и обновљене борбе за слободу штампе и против цензуре. Једна од првих њених жртава била је "Црна књига" Владимира Ћоровића о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини у време Великог рата.

Чудним, али објашњивим стицајем, прва књига која је у Југославији забрањена после 1945. била је такође књига о геноциду, овога пута о усташком злочину почињеном у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима у концентрационом логору Јасеновац. Њен аутор био је преживели логораш Ђорђе Милиша. Али, о томе, у следећем броју Историјског додатка, такође, посвећеног забранама и цензури.

Препоручујемо

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРВАТСКА БАСТИОН НЕТОЛЕРАНЦИЈЕ: Стварање религијских држава проглашено победом демократије

14. 08. 2021. у 17:14

Друштво

1 10

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОМУНИСТА ИЛИ ПРИКРИВЕНИ КАТОЛИК: Учешће Ватикана у гашењу лампи у југословенској балканској биртији

12. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МЕЂУНАРОДНИ ФРОНТ ПРОТИВ СРБА: Расуло Југославије праћено је непоштовањем права и применом доктрине силе и уцена

13. 08. 2021. у 17:14

Друштво

3 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО РАЗАРА ДРЖАВУ КОЈУ ЈЕ СТВОРИО: Западне тајне службе давале су подршку сепаратистичким идејама

11. 08. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације