ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО РАЗАРА ДРЖАВУ КОЈУ ЈЕ СТВОРИО: Западне тајне службе давале су подршку сепаратистичким идејама

У МАРТУ 1962, британски амбасадор у Београду је послао извештај о томе да постоји расцеп у ужем југословенском вођству. Једна страна је захтевала промене у смислу претварања државе од федералне у конфедералну заједницу.

Авдо Хумо и Јосип Броз

Децентрализација је схватана као ојачавање републичке државности на рачун средишњих државних функција. Наравно, није било у питању лабављење личне власти маршала Тита, него лабављење духа пораста јединства у народној основи.

Сам Тито је у овом сукобу направио маневар, у смислу да је најпре давао отпор овом конфедералном захтеву, да би се, на крају, показало да му је он главни покровитељ. Едвард Кардељ је отишао у Лондон "на лечење". Мора да је дијагноза била ипак политичка, јер прво што је на повратку урадио била је посета Босни, обилажење муслиманских функционера, са идејом о признавању муслиманске нације као конститутивног дела државе. Главна подршка тој идеји је долазила од нове муслиманске интелигенције. Она је већ толико стасала да је вођство своје верске заједнице преузела из руку предратне земљишне властеле.

Слично се десило и са албанским друштвом на Косову, где је нова интелигенција борбу за независност из побуњених шума пребацила у учене књиге и установе владајуће партије. Другим речима, прелазак елитног типа национализма у његов масовни тип, и овде је зависио од неопходности да најмање једна трећина народа буде писмена, а да се обичан човек у селу и на варошкој улици интересује за уставна питања у држави. Опште бирачко право, као у Србији 1903, овде није постојало, али је природно надомештено високим политичким ангажманом обичних људи. То се није осећало док људи са врха државе нису отворили историјске капије том неминовном процесу.

ТРОЈИЦА ВОДЕЋИХ МУСЛИМАНСКИХ политичара - Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић, били су против овако исхитрене новотарије. Водећи књижевник Меша Селимовић је створио теорију о босанским муслиманима као "рукавцу велике реке". Нити српска река може да се отресе рукавца, нити он може да избегне судбину баруштине без ње. Само је мали број људи смео да чита памфлет Мустафе Мулалића под чудним насловом "М". Велико слово "М" је симбол муслиманске нације. Издао га је као уобичајени самиздат, куцан писаћом машином. Оптужио је марксистичку интелигенцију, која је отпала од најбоље религије на свету, ислама, због циљева који неће добро завршити.

Главне промене су дошле са уставом 1963. Устав је донет 7. априла 1963, држава је проглашена Социјалистичком Федеративном Републиком "добровољно уједињених и равноправних народа", одређена је дужина трајања председника државе. Иако Тито није проглашен за доживотног председника, што ће бити урађено тек новим уставом 1974, он је то неформално постао. Систем је усклађен са законодавством о радничком самоуправљању. Скупштина је била подељена у неколико посебних већа, а одатле одређена истоветност са системом аустријске Хришћанске сталешке државе из 1934. Остало је да се о томе размишља и истражује.

Према новом уставу из 1963, посланике пет различитих скупштинских већа делегира 400 локалних скупштина. Уведен је принцип ротације делегата, а замисао да се то односи и на политичке функционере имала је за последицу да се број установа повећавао пропорционално како је растао број оних који су отпадали на старом месту, а задржавани у пређашњем социјалном статусу. Порастао је број "титића", како су звали републичке моћнике, који из дворца на мору воде своју нацију.

* * * * * * * * * * * * *

Река незапослених плави границе

ПОСЛЕ промене устава из 1963. и ојачавања аутономије република, постао је видљив процес унутрашњег раздвајања нација у југословенској заједници. Већ на конгресу Комунистичке партије 1964, словеначки делегати (Стане Кавчич) говоре о потреби изградње националних економија. Придружио им се македонски представник. Први који се супротставио том предлогу био је Добрица Ћосић. Сматрао је да то води ка националним државама, управо стању које је историјски победило до 1990, у смислу унутрашњег растакања јединствене државе. Стручну експертизу, као јаку подршку тези Добрице Ћосића, дао је Хасан Бркић, тада ауторитет за економску политику и државно планирање. Нису били сами, но најхрабрији јесу, али одмах су ућуткани.

Устав из 1963. сам по себи, није био извор нарастајуће кризе после 1965. Она је дошла изван тог легалног круга. Најпре је маршал Тито направио још једну историјску импровизацију која ће земљу повести у странпутицу. Кад је председник Кенеди почео да ламентира о комунистичким земљама као заробљеним друштвима и његовој земљи као отвореном друштву, југословенски маршал је у једном говору ненадано изјавио да је и Југославија отворено друштво. У питању је била пракса издавања пасоша за путовање у иностранство.

Тито и Кардељ / Архива

ПОЛИЦИЈА ЈЕ ДОБИЛА наређење да слободније издаје пасоше за напуштање земље. У наредних неколико година број исељеника ће нарасти на 400.000 људи. До 1974. тај број је нарастао на 700.000 људи, највише у Немачкој. Тито је и сам одмах оценио да је то војска од неколико ратних армија, покушао да то заустави, па у томе, неким новим импровизацијама, није успео. Река незапосленог света је почела да плави југословенске границе. Одједном су градови остали без албанских сезонских радника који су носили угаљ, тестерисали дрва и правили мале услуге око пијаца. Србија први пут у историји постаје активно миграционо подручје, јер становништво почиње да се исељава, а не само усељава. Већина ових исељеника су били Хрвати и Албанци, барем у почетку. Одмах се осетила промена у деловању културних центара који су постојали уз југословенске амбасаде у иностранству. Поред њих, а све јачи од њих, постају центри које воде Католичка црква и вођство албанских кланова. Исељени свет постаје све политички отуђенији. Велики Импровизатор је оставио дилему - да ли је ово случајност, или смишљена ствар негде у тајној позадини?

ПОСЛЕ ПРЕКИДА ОДНОСА југословенских комуниста са совјетским блоком 1948, ојачала је америчка подршка стварању једне "Дунавске федерације". Владислав Марјановић је истражио како је тај територијални оквир најпре био насликао Ричард Кучера (Kutschera) у једном делу о "животном јединству дунавског простора". У тај оквир је убројао Аустрију, Чешку, Словачку, Мађарску, Румунију, Бугарску, Србију, Албанију, Хрватску, Македонију и Словенију. Амерички пројекти су ово везали за стару идеју "Intermarum-а". Њихов циљ је био да на овај начин, не само сузбијају комунизам него и превазиђу Версајски поредак после 1918.

Југославија је у ове пројекте све више улазила, али ће се главне тековине сагледати тек после 1969, када се подржава сарадња историчара (састанци у Могерсдорфу, најпре са представницима из Хрватске и Словеније) и покретање регионалне организације на бази покрајинских култура. Од идеје да се подручје "Алпе-Адрија" сматра једном таквом територијом сарадње 1972, она је постала реалност 1978. Марјановић вели да је стварање ове европске регије имало највећи значај, јер је први пут била створена једна регија коју су замислили западни политичари, а у њу су, са Хрватском и Словенијом, ушли и делови једне комунистичке земље. Први пут је идеја о "Региону Алпе-Адрија" била формулисана од стране немачког националног идеолога Фридруха Наумана, 1916.

* * * * * * * * * * * * *

Косово угрожава стабилност земље

ДРУГИ догађај, значајнији од Устава из 1963, било је претварање овог унутрашњег политичког питања, прерастање федерације у конфедерацију у спољнополитичко питање. Шеф странке Хришћанских социјалиста, коју је историјски почео Фридрих Науман у Немачкој, Ханс Дитрих Геншер (Gensher) и његов наследник Клаус Кинкел, били су узастопни шефови немачке обавештајне службе (Bundes Nachrischren Dienst). У том својству су већ обновљену мрежу нацистичких агената са југословенског простора, у снази од 100.000 људи, почели знатно да шире.

Немачки историчар Ерих Шмит-Еснбом у књизи о Кинкелу као "ратнику у сенци" (1995) описао је деловање ове установе у Југославији. Задатак је био, не само да се скупљају подаци о политичком развоју на југословенском подручју него и активно мешање у тај развој. Обавештајне службе Немачке, Аустрије, Сједињених Држава и Италије повезују се у давању подршке сепаратистичким тенденцијама у две католичке републике у Југославији. Један од челника ватиканског покрета "Крижари" из 1944, фрањевац Крунослав Драгановић, вратио се 1967. у Сарајево. Био је биљка у непријатељској средини, деловао је у кругу Католичке цркве, а касније су муслимански репортери (1999) истражили документа по којима испада да му је задатак био да ради на обнови Аустроугарске.

Ерих Шмит-Еснбом је описао како су поменуте западне обавештајне службе успоставиле контакте, најпре са хрватском и словеначком политичком емиграцијом у западним земљама, а затим са ужим кругом чланова Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и Словеније. Један од хрватских вођа из овог круга, Јосип Бољковац, касније је (1996) написао да је сам Тито давао подршку овој сарадњи са Немачком, иако је једно време 1972. то покушавао да прекине. Ово је, вероватно, јединствен случај у историји, да један шеф државе свесно одозго помаже разарање државе коју је сам створио.

Клаус Кинкел и Дитрих Геншер су били челни људи Немачке обавештајне службе

ПОДРУЧЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ је овим променама све више постајало главни политички проблем стабилности Републике Србије, а затим и целе Југославије. Постојао је висок наталитет албанског и уопште муслиманског становништва. Од 498.000, колико их је било по попису 1948, они су 1981. нарасли на заједницу од 1.227.000 људи. Укупно су сачињавали 68,5 одсто становништва покрајине према попису 1948, а 77,5 одсто према попису 1981. Број Срба је успорено растао. Од 172.000 у попису 1948. на 210.000 према попису 1981. Од 27,5 одсто укупне популације 1948, они су се смањили на мање од 15 одсто у попису 1981. Због азијатског демографског раста, покрајина се није могла економски боље развијати. Заостајање се запажа у подацима да је 1947. друштвени производ покрајине износио 49 одсто југословенског просека, а 1962. свега 33 одсто. Онако како је демографска експлозија расла, тако је богатство у просеку падало. Од 1963, уводи се један фонд, за развој заосталих области Југославије, по коме је развој Косова и Метохије покриван са око 65 одсто из савезних извора.

У политичком погледу постојала је тенденција чвршћег повезивања са сународницима у Албанији. Отворена су врата културној сарадњи. Стандардизовање албанског националног језика је усклађено са оним какав је постојао у Албанији. Како је тамо направљена измена, узимањем јужноалбанског дијалекта (Тоска) за основу, уместо средњоалбанског, гега дијалекта, какав је постојао раније, 1968. су и косовски Албанци прихватили ову промену. Слично као код босанских муслимана, тако и код косовских Албанаца почиње један нови национални препород, какав се код европских народа развијао после 1815.

* * * * * * * * * * * * *

Трговац оружјем мецена историчарима

ИСТОРИЈСКА наука и овде игра кључну улогу. Код босанских муслимана то је тежња да се корен идентитета открива у средњовековној богумилској јереси, за коју историјска наука није убеђена да је уопште постојала. Код албанских научника то је тежња да се данашњи албански народ позива на илирско порекло. Врши се ревизија средњовековних извора о средњовековној и античкој етничкој природи Босне и Косова.

И за Босну се намећу теорије да су постали од племена античког Рима Босона. У томе су одређени идеолози добили изузетно велики публицитет. Мухамед Хаџијахић, некадашњи функционер у хрватској сателитској влади 1941, Мухамед Филиповић, шеф идеолошке комисије Централног комитета комунистичке организације, у муслииманском случају су играли кључну улогу. Код Албанаца је Мухарем Церабегу, у једној књизи, коју су (1996) албански емигранти објавили и у Њујорку, доказивао да реч Косово долази од албанских речи које значе широко и високо (плато), да су речи Аристотел и Аполон албанске. Захваљујући финансијској подлози међународног трговца оружјем Зулфикарпашића, ове су теорије - посебно књигама британског историчара Ноела Малколма - добиле широки међународни одјек. Једно време су били идеолошка подлога америчке и западноевропске политике у југоисточној Европи.

У самој Албанији су објављивана дела сличног садржаја. Академија наука у Тирани 1986. објавила је дело Селами Пулаха на немачком језику о исконској аутономији Албанаца на Косову (Die Autochronie der Albaner in Kosova). Срби су на Косову, по тој теорији, од XII до XV века. У Босни су Срби такође досељеници од XV века.

Тито са Бранком Микулићем и Џемалом Бједићем у Сарајеву

ПОСЛЕ ОВИХ задоцнелих националних препорода, од времена распадања југословенске државе 1992, почињу покушаји да се одређене српске регије трансформишу у нове етничке просторе. Далеко више него албанска и босанска публицистика, ове регионалне варијанте (црногорска, војвођанска) добијају идеолошку, политичку и финансијску подршку од разних америчких невладиних организација. Идеолошки се све ослањају на дело Карла Дојча о изградњи нације (Karl W. Deursch: The Study of Nation-Building, 1962 ), са тезом о нацији као вештачкој творевини, која се може стварати и на синтетички начин. То се претворило у огромну публицистику свих западних земаља, која је у целини произвела широк морални и интелектуални назадак. Сви ови нови национални препороди су до краја оптерећени тврдњом песника Ивана Лалића да хрватски националисти замрачују свест о својој прошлости са три маније - митоманија, мегаломанија и клептоманија. Измишља се нависоко и нашироко, са убеђењем да здрав разум не постоји. Сви се ови нови и најновији вештачки национални препороди правдају чињеницом да је историја прихватила изнуђени мит да је граница католичке вере у јужнословенској прошлости била и исконска етничка граница хрватске нације.

МАРШАЛ СЕ ПРИБЛИЖАВА ВАТИКАНУ

ОСТАЛО ЈЕ ПОТПУНО неистражено питање Титовог покушаја да стабилизовање Југославије усклади са приближавањем Католичкој цркви. Од преговора 1966. до државне посете маршала Тита Ватикану 1971, америчка влада је подржавала преговоре и побољшање односа и обећавала политичку и финансијску помоћ. Остало је нејасно да ли је постигнут споразум по коме је требало да југословенске власти потискују успомене на одговорност цркве за злочине над српским народом 1941-1945. Српски историчар Милан Булајић (1992) истражио је расположиве југословенске изворе о томе и није нашао потврду за ту тврдњу: Ипак, неки страни историчари, као Авро Менхетн 1986. и Карлхајнц Дешнер 1981. то потврђују.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХЕГЕМОН ЈЕ БИО ПОЛИТБИРО ПАРТИЈЕ: Добрица Ћосић о разговору са људима из "Мрака" у Љубљани

15. 05. 2021. у 17:14

Друштво

4 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАМАГЉИВАЊЕ ОДЛУКЕ О ОТЦЕПЉЕЊУ: Шта је открила дебата о међунационалним односима две републике

14. 05. 2021. у 12:37

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАЈЕДНИЧКА ДРЖАВА ИСТОРИЈСКИ МРТВА: Словенци су имали две алтернативе: потпуна конфедерализација или - излазак из земље

13. 05. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ПРИВРЕМЕНА ТВОРЕВИНА: Кардељ наговестио да Срби и Словенци неће живети у истој земљи

12. 05. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације