ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ ЈЕ БИО НЕИЗБЕЖАН: Шта би било да је српска влада у целости прихватила ултиматум Аустроугарске?

АМЕРИЧКИ историчар Ремак можда није знао да је саветник и професор Бечког универзитета Фон Холд-Фернек израдио за Балхаус плац алтернативу ако Србија ипак прихвати услове: "Ако Србија прими све наше захтеве без протеста, ми бисмо могли одбити да није у одређеном року доказала да је извршила оне захтеве што је требало испунити 'одмах' или 'са свом брзином' и о чему је требало да нас 'без одлагања извести' као на пример распуштање 'Народне Одбране".

Фердинанд у Сарајеву

Сам министар Берхтолд је за тај случај имао свој план. Он је отправнику послова немачке амбасаде у Бечу 17. јула на директно питање - "Шта ако Србија прихвати ултиматум и не дође до ничега?", одговорио да ће онда Аустроугарска дати себи значајну слободу да изабере како ће провести своје захтеве. Претходно, Берхтолд је Столбергу изнео став да су захтеви у ултиматуму неприхватљиви за Србију.

Дакле, све би било урађено у складу са одлуком да се покрене рат против Србије, која је дефинитивно усвојена на састанку заједничке аустроугарске владе 19. јула 1914. године. Претходно, док још није било никаквог резултата истраге, према сведочењу министра Билинског Хајнриху Канеру 1917, заједничка аустроугарска влада имала је ту одлуку већ 3. јула, а 7. јула, после "бланко чека" Немaчке, на седници су размотрене смернице за рат. Седницу је водио министар Берхтолд:

"Јасно је да би оружани поход на Србију могао да изазове рат са Русијом. Али, с обзиром на то да Русија окупља државе Балкана око себе и покушава да их инструментализује против Монархије, ми морамо предухитрити противнике правовременим обрачуном са Србијом, и тако зауставити процес који је у пуном замаху."

Генерал Кробатин и аустријски премијер Штирк одбили су могућност решења кризе дипломатским путем. Једини који се још увек противио био је гроф Тиса. Сви су били свесни да се ратом против Србије иде и у рат против Русије.

АУСТРОУГАРСКИ дипломата високог ранга гроф Адалберт Штернберг, поводом књиге мемоара барона Фон Гизла (последњег аустроугарског посланика у Београду) и немачког генерала Штајница, објавио је на страницама Новог бечког журнала 1928. године (пренесено у часопису Ратник) следећи коментар о политици Бертхолда и Аустроугарске према Србији:

Министар спољних послова Бертхолд

"Али овај рат, који изгледаше неизбежан, да ли се он могао ипак избећи? Бертхолд се не упушта у ово питање. Он се извлачи испод њега на јефтин начин и просто полази са те тачке, да је она политика која је онда вођена била једино могућа. Међутим, баш то је оно у чему је министар спољних послова Балплаца био слеп. Светски рат је био избежан, да смо ми Балкан ценили друкчије него што смо чинили. Нису Срби били наши непријатељи, него смо ми били њихови. Како сам ја често разговарао са Пашићем у Маријенбаду и Карлсбаду, ја сам сазнавао како говоре наши противници. У економском погледу ми смо опколили Србију, спречили смо јој сваки излаз на море, бојкотовали њен извоз, тешко притискивали њихову браћу у Мађарској итд... Ми смо повредили витални живац Србије. Бертхолд не каже да ли се покушало ублажити мржња - која завладаше у Србији - мирољубивим духом на економском пољу, те да њој не остане рат као једино средство да спасе свој опстанак. Ми Србији нисмо оставили никакву другу наду за ослобођење, него само рат. Према томе, ми смо ти, који смо рат са Србијом учинили неизбежним. Ерентал је у толикој мери презирао Србију, да није чак ни вратио посету Пашићу коју му је овај учинио у Маријенбаду... Сам Бертхолд и цео остали свет знао је, да су саме одредбе овог ултиматума значиле што и објава рата. Подсећам у томе погледу на једно писмо грофа Тисе упућено цару 1. јула 1914. У њему се вели: "Тек после аудијенције имађах прилике да говорим са грофом Бертхолдом и сазнам о његовој намери да се једном рашчисте рачуни са Србијом" и Тиса опомиње против тога. Али била је ту једна личност силнија од Тисе, први велики шамбелан, који је тада имао у свему слободан приступ на Балплацу и који је утицао у пресудном смислу на Берхтолда."

ДРУГИ аустроугарски дипломата, један из уске групе која је утицала на формирање вањске политике последњих година пред рат, барон Леополд фон Андријан-Вербург (Leopold von Andrian-Werburg), започиње своја сећања на Јулску кризу 1914. тврдњом: "Ми смо започели рат, не Немци и још мање Антанта - колико ја знам".

Барон је у том тренутку био генерални конзул Аустроугарске у Варшави, али на одмору у Бечу. Већ 9. јула био је у Министарству где га је гроф Хојош упознао са намерама да се испровоцира рат на Балкану. О Хојошовим намерама сведочи и ондашњи историчар и уставни правник др Јозеф Редлих (Josef Redlich) који је оставио белешке о њиховом разговору у дневнику 15. јула 1914:

"Беч је одлучан да има рат, ... он [Хојош] је додао 'ако то и води у светски рат, нама је свеједно јер Немачка подупире корак". Бивши војни аташе на Цетињу и припадник аустроугарског Генералштаба Густав Хубка је у свом есеју између два рата разоткрио, противно мемоарима генерала Конрада и службеној историји, да је "аустроугарска војна догма била да рат против Србије значи и рат против Русије".

Секретар у Министарству иностраних послова у Берлину Цимерман предочио је 5. јула Александру Хојошу, приликом давања "бланко чека" да: "Вероватноћа европског рата износи 90 посто, ако Аустрија предузме кораке против Србије". Цео немачки политички и војни врх је стајао на истом становишту да ће у том случају доћи до рата са Русијом и Француском, а можда и са Енглеском. Рицлер, сарадник Бетман-Холвега је у свом дневнику 7. јула записао: "Акција против Србије могла би да доведе до светског рата".

Конрад фон Хецендорф испраћа цара Вилхелма II

Да у јулу 1914. године није било све до Србије, сматрао је и баварски посланик у Бечу:

"Под Обреновићима није постојала мржња Срба (према Монархији). Њу су посејали самостални (мађарски) аграрци; да се она развије учинила је аустријска индустрија својом експлоатацијом, а да постане велика заслужна је покондирена политика Балхаусплаца."

Аустроугарска је по сваку цену желела рат. Атентат у Сарајеву је дочекала као добар повод да се обрачуна са јужним суседом за кога је држала да је у том тренутку војно неспреман и да ће она пре руске интервенције у краткој "казненој експедицији" потврдити свој легитимитет велике силе и пред супарницима и пред савезницима, а највише пред домаћим становништвом. Генерал Конрад, начелник Генералштаба, коначно је "добио" свој давно жељени рат.

Препоручујемо

Политика

0 1

ПОТРЕСНА ПОРУКА СРПСКОГ МИНИСТРА: Неко твој ти је запалио свећу - Бог да ти душу прости (ФОТО)

15. 07. 2021. у 18:43

Србија

0 0

КРУШЕВАЦ ОБЕЛЕЖАВА ДАН СТРАДАЊА РОДОЉУБА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Жртве злочина из 1916. године нису заборављене (ФОТО)

14. 07. 2021. у 14:24

Друштво

1 3

ОБНАВЉАЈУ ДОМ ОКА СОКОЛОВОГ: У Калетинцу код Гаџиног Хана ниче кућа Драгутина Матића, чувеног извиђача

09. 07. 2021. у 12:00

Култура

1 9

ВОДИЧ ДО ХУМКИ СРПСКИХ РАТНИКА: Вишегодишње истраживање Љиљане Танасијевић преточено у књигу "Чувари историје, од Кајмакчалана до Битоља"

16. 06. 2021. у 10:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације