ХАШКИ СУД НЕЋЕ ИЗДРЖАТИ ТЕСТ ВРЕМЕНА: Појединачне епизоде насиља, као што су злочини и масакри, саме по себи не чине геноцид

ПРЕМА дефиницији УН, геноцид означава дјела почињена са намјером да се у потпуности или дјелимично уништи национална, етничка, расна или вјерска група као таква.

Састанак Независне комисије

Сам појам геноцид, који је сковао Рафаел Лемкин, признат је од Генералне скупштине Уједињених нација 1948. године, а дефинисан је Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида 1951. Појам геноцид је потекао из времена извршења Холокауста током Другог свјетског рата, да би га касније, као најтежи облик злочина против човјечности, санкционисале УН, Женевска конценција и Међународни суд правде. Једном скован, ретроактивно је брзо додијељен одређеним историјским догађајима, попут турског протјеривања Јермена током Првог свјетског рата или расељавања америчких Индијанаца са простора Сједињених Америчких Држава. Поред тога, данас велики број научника без дилеме говори и о геноциду над Србима у НДХ, на чијој територији је такође извршен Холокауст и геноцид над Ромима. Једноставније речено, то је термин који се повезује са намјерним процесом истребљења, и у том смислу, сам по себи не подлијеже појединачним преступницима осим ако нису дио споразума који његује такве планове. Чак и тада, било који манифест који промовише истребљење људске групе или њене културе без сумње би укључивао више појединаца.

Све радње које се не уклапају у ову дефиницију морају бити пресуђене као друге врсте ратних злочина. Сходно томе, појединачне епизоде насиља, као што су злочини или маскари, саме по себи не чине геноцид, без обзира на број жртава. То је посебно случај током оружаних сукоба када се масовно насиље сматра војном нужношћу. Јасно је да је злоупотреба етикете геноцид у политичке сврхе или сврхе подстицања међуетничке или било какве друге мржње несавјесна.

КАДА СЕ ГОВОРИ о геноциду у контексту дешавања у сребреничкој регији и пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) неоспорно треба критички посматрати чињеницу да је Трибунал имао сувише ограничен поглед на догађаје из јула 1995, иако нема назнака да судије нису поступале изузетно професионално и непристрасно. Међутим, МКСЈ није расправљао о разним мотивима попут оног да је и српска страна понудила размијену Сребренице и Жепе за територију под контролом Срба у и око Сарајева, није се осврнуо ни на константну војну пријетњу коју је представљала 28. дивизија Армије Републике Босне и Херцеговине која је била стационирана у Сребреници у тренутку демилитаризације од 1993. Уједно, ни о мотивацији за масакар није се довољно расправљало, већ је само приказано да је Војска Републике Српске слиједила јасну војну директиву да "очисти" то подручје од војне пријетње оличене у хрватској и муслиманској офанзиви.

Наиме, чињеница је да је постојао план Војске Републике Српске да преузме контролу над територијом саме енклаве Сребреница, али логичан закључак је да је таква акција била од војног значаја из више разлога. Већ је речено да је то подручје било под контролом наоружаних бригада 28. дивизије Армије Републике БиХ чије је сједиште било у Сребреници, стога је јасно да су снаге Војске РС сматрале да треба да имају контролу над истим. Стално је постојала пријетња од наоружане 28. дивизије под командом Насера Орића, а јасно је да те трупе нису само постизале војне успјехе већ су починиле и ратне злочине над српским становништвом у њиховим селима. Управо су Директиве 7 и 7/1 ВРС донијете због пријетећих напада од стране хрватских и муслиманских снага. Најзад, анализирајући Директиве постаје јасно да је напад на енклаву био заснован на војној нужности, односно да је главни циљ био потпуно физичко одвајање Сребренице од Жепе чиме се требало спријечити појединачно комуницирање између ових енклава. Кориштени метод гранатирања како би цивили напустили то подручје прије него што се догоди велики напад открива да није постојала намјера да се заробе и убију Муслимани. Да је уистину постојала демилитаризована енклава Сребреница под заштитом Уједињених нација, како је и требало бити, таква ситуација одговарала би руководству Војске Републике Српске, с обзиром на чињеницу да би им то омогућило распоређивање војника на неком другом фронту и засигурно не би планирали акцију заузимања Сребренице.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПЛАНОВИ ЗА МАСАКР НИСУ ПОСТОЈАЛИ

МЕЂУНАРОДНИ кривични суд за бившу Југославију, поред тога је сматарао да је у Сребреници, без обзира на њену малу величину, био смјештен значајан дио укупне муслиманске популације Босне и Херцеговине и да је постојала посебна намјера да се уништи заштићена група Муслимана као таква. Израз "значајан дио" тумачи се тако да се на неоправдан начин разводњава његово оригинално значење. Према Рафаелу Лемкину и дефиницији геноцида, дјелимично уништење мора бити суштинске природе, у том смислу да утиче на цјелину, с обзиром на то да се Женевска конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида односи само на дјела која су масовних размјера. Правник који се међу првима бавио дефиницијом геноцида Нехемаја Робинсон такође је имао овакав став, објашњавајући да извршилац геноцида мора имати намјеру да уништи значајан број појединаца који су дио циљане групе. Тако да се слободно може констатовати да не постоји разлог зашто би се Конвенција тумачила на било који други начин. Ако имамо све ово у виду, услов из члана 2 Конвенције није испуњен јер број цивила и војника убијених у Сребреници није могао утицати на укупно муслиманско становништво у Босни и Херцеговини у смислу њиховог преживљавања...

Ратко Младић и Радован Караџић

ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ је у неколико наврата саопштила своју одлуку о нападу и уништењу енклава, почев од 8. марта 1995. године, три мјесеца прије самог напада. Свијет је у тишини прихватио и очекивао војно уништење енклава Сребреница и Жепа, као што је детаљно описано у самом Извјештају. Стога, тих мјесеци Сребреница више није била симбол присуства Муслимана у том региону, али је постала симбол незаинтересованости свијета за њихово даље постојање. Јасно је да се у очима руковоства Војске РС, као и остатка свијета, становништво Сребренице никако није могло сматрати репрезентативним или чак значајним дијелом муслиманског народа у Босни, а самим тиме није могла постојати ни намјера да се уништи значајан дио заштићене групе Муслимана. Свијет је поново открио своју савјест тек након откривања масакара. Међутим, Трибунал не може повезати напад на Сребреницу и исељавање муслиманског становништва са масакрима који су услиједили над заробљеним припадницима војне колоне и војно способним мушкарцима који су остали у Поточарима, јер такви планови за масакр нису постојали прије пада енклаве и формирања колоне.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ СТРАХОТА

НАКОН темељне истраге Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, закључује се да се у Сребреници није догодио нити појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште. Иако Комисија не сматра убиства која су се догодила око Сребренице геноцидом, она уважава чињеницу да су хиљаде људи (углавном ратних заробљеника) убијене на најстрашнији начин и да одговорне за ове гнусне злочине треба казнити.

Налази Трибунала о геноциду неће издржати тест времена јер је Комисија увјерена да се злочини у Сребреници не могу сматрати геноцидом... У ширем смислу, од пресудног значаја за превенцију будућих геноцида је да се појам геноцида као злочина над злочинима не смије разводнити. Ако би се тај термин тако олако користио, као у случају догађаја у Сребреници током јула 1995. године, на крају би постао бесмислен. Ако се такво правно разумијевање оствари у будућности, наводи о геноциду постали би редовни сапутници сваке војске и заједнички за све сукобе и што је најважније носили би са собом мале посљедице.

Истовремено, оружани сукоби нису организовани спортови за гледаоце са јасним побједницима и губитницима. То су сложени догађаји са трајним психолошким импликацијама за све преживјеле. Више је него јасно да је становништо ове регије као и цијеле Босне и Херцеговине, без обзира на своју припадност, доживјело велику трагедију и нову трауму која се често надовезује на трауме из претходних ратова. Посљедице ратих страхота су присутне код припадника свих страна у сукобу. Неопходно је изналазити начине да се те трауме адекватно третирају а друштву враћа узајамно повјерење и будуће помирење између осталог и кроз примјену ресторативне правде.

Обележје муслиманских жртава у Доњој Каменици / Жртве муслиманског терора у Кравици

... У ТОМ ЦИЉУ, фокус мора бити на самим "дјелима за која се оптужени терети", а не на појединачним оптужницама са инхерентном пристрасношћу која се повезује са селективним пресуђивањем тужилаштва. Геополитичке, расне/етничке и/или вјерске пристрасности знатно се могу умањити усредсређивањем на догађаје за које се може подићи оптужница, а не само на појединачне оптуженике. Ово нуди бољу процјену правне етике, која је изостала током многих адверсаријалних поступака. Штавише, исход поступка ресторативне социјалне правде није поновно оптуживање или ослобађање од одговорности, већ представљање свих релевантних чињеница, укључујући и заједничке страхоте рата, посебно грађанских ратова. У складу с њим истрага треба да се прошири на спољне (посредничке) силе којима је сукоб смишљено погодовао тако што су често директно или индиректно погоршавали факторе који су продужавали трајање сукоба. Изнад свега, сви одрживи напори за обнављање социјалне правде морају да укључују све државе које су чиниле бившу Југославију.

Извјештај који се овдје подноси резултат је марљивог и интензивног рада независне Комисије, у трајању од отприлике године и по, а чији чланови су били објективни експерти, представници седам земаља, који су жарко жељели да дођу до историјских чињеница и чисто историјске истине. Нико од чланова Комисије није имао предрасуде ни према једној од страна из конфликта, нити је и један имао неке конкретне идеје у вези са природом и позадином конфликта.

НАЛАЗИ ПРЕДСТАВЉЕНИ у Извјештају ојачали су мишљење Комисије да је било њено право и дужност да поново истражи питања са различитих аспеката и да је научни приступ Комисије допринио бољем разумијевању догађаја, историјског и политичког контекста и јачине доказа предочених судовима.

До сада је било широко прихваћено тумачење да убиство 8.000 муслиманских мушкараца наликује геноцидним злочинима које су починили нацисти, систематски одвајавши Јевреје и друге мањине од остатка становништва, да би их потом убили. Налази Комисије показују да се злочин такве природе није догодио. Штавише, Комисија је утврдила да су муслиманске снаге 28. дивизије Армије Републике БиХ унутар Сребренице формирале војну колону са више од 12.000 припадника војске која се пробила кроз формације српске војске и кренула према муслиманској територији. Напади на ову колону, који су проузроковали смрт приближно четири до пет хиљада припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ, могу се сматрати легитимним војним акцијама. Међутим, погубљење 2.500-3.000 војних затвореника, укључујући неколико стотина мушких цивила из базе Поточари, поред неколико стотина размијењених војника, представља ратни злочин. Комисија не сумња у злочиначку природу ових убистава.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

САКРИВАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ДЕТАЉА

НЕ може се утврдити, међутим, да су та убиства почињена са било којом другом намјером, осим да се елиминише војна пријетња у периоду након војног напада хрватских и муслиманских снага на српску територију (операција "Олуја"). Што се тиче постојања посебне намере да се уништи заштићена група, налази МКСЈ нису коначни. Комисија није успела да идентификује нити један случај у којем су судије МКСЈ-а расправљале о било којем другом мотиву за убиство, осим о геноциду. Вијећа МКСЈ нису ниједном расправљала о чињеници да су Срби претрпили геноцид који су починили Хрвати уз помоћ Муслимана током Другог свјетског рата и да су Срби у више од 150 насеља у и око сребреничке регије претрпили бруталне нападе и етничко чишћење од стране муслиманских снага у 1992. и 1993, па чак и 1995. Протумачила је масакре у сребреничкој регији као отворену поруку послату свим муслиманима у Босни да их чека иста судбина. Комисија је показала да нема доказа о таквој намјери.

Имајући у виду разноликост различитих контекста, постало је јасно да се не може дати тачан број различитих начина смрти; стога смо покушали да дамо што тачније процјене. Комисија сматра да се, у складу са свим чињеницама из њеног истраживања, појам "геноцид" не може корисити за описивање тих трагичних догађаја.

КОМИСИЈА ЈЕ СВЈЕСНА да су раније комисије дошле до другачијих закључака, међутим, само су чињенице биле те које су диктирале резултате Извјештаја који се овдје подноси, те се из тог разлога може констатовати да сви чланови коначне резултате сматрају чврстим, објективним, тачним са историјског аспекта, те прецизном анализом. Комисија је уложила све напоре и енергију како би дошла до историјских чињеница. Чланови Комисије интензивно су радили на истраживању трагичних догађаја и аутентичној анализи истих.

Представници Унпрофора покушавају да умире народ у Сребреници

Комисија се састојала од различитих експерата из више земаља који су представљали разне културе и менталитете. Природно је, из тог разлога, да су током њеног рада, чланови имали неке расправе и дилеме. Ипак, Извјештај су таквог какав јесте потписали сви њени чланови, који се у потпуности слажу са финалним закључцима истог. Извјештај представља циљ чланова Комисије да разоткрију чињенице иза конфликта у Сребреници и склоне параван који је сакривао неке од историјских детаља у вези са тим истим конфликтом. Извјештај је један пристојан и аутентичан документ без предрасуда у њему.

Завршни Извјештај Комисије требао би помоћи у суочавању с прошлошћу, доведе до јачања повјерења и толеранције међу народима Босне и Херцеговине и олакша коначно помирење и суживот свих садашњих и будућих генерација. Комисија није имала за циљ да маргинализује или умањи патњу било којег народа; управо супротно, њени чланови изразили су своје најдубље поштовање и саосјећање са свим жртвама из свих културних и етничких група које су трагично изгубиле живот у разарањима током грађанског рата у Босни и Херцеговини. Комисија је настојала да до истине дође објективним испитивањем чињеница у вези са догађајима из оружаног сукоба на овом подручју и примјеном неселективног поступка ресторативне правде, вјерујући да се само на тај начин може патња људи смјестити у контекст и на крају довести до помирења и дијалога.

Препоручујемо

Друштво

8 25

МЕЂУНАРОДНИ СТРУЧЊАЦИ ДОКАЗАЛИ: Ово је истина о Сребреници

22. 07. 2021. у 07:16

Колумне

1 4

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈСТОРСКО РЕШЕТО: Грајфова комисија потврдила да је хашка правда омеђена политиком

23. 07. 2021. у 10:24

Политика

0 26

ИЗВЕШТАЈ ГИДЕОНА ГРАЈФА: У Сребреници није било геноцида, настрадало 3.500 Бошњака, као и више од 2.000 Срба

12. 06. 2021. у 08:00

Република Српска

0 3

ДОДИК О ГРАЈФОВОМ ИЗВЕШТАЈУ: То је завршена прича, испред Сребренице не може да стоји реч - геноцид

22. 07. 2021. у 16:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације