СЛЕПИ МАРАТОНАЦ СВИМА ЗА ПОНОС: Марко Марјановић (33) истрчао своју прву међународну трку, "Два града", у Сарајеву и Источном Сарајеву

ЗА Марка Марјановића (33) из Београда, који је слеп од рођења, нема препрека. У недељу је у Сарајеву истрчао свој трећи маратон у животу и први међународни, и одушевио Сарајлије. Маратон "Два града", који пролази кроз Сарајево и Источно Сарајево, организовало је удружење "Дечки у плавом".

Марко Марјановић (у средини) са Оливером Миливојевић и Александром Ковачевићем / Фото И. Маринковић

Друштво су му правили пријатељи и тркачи Оливера Миливојевић, Александар Ковачевић и Љиљана Латиновић.

- Трка је била одлична, време нас је послужило. Није било врело. Део стазе је ишао кроз шуму. Ништа од свега овога не бих постигао да немам тако добру екипу - рекао нам је Марко одмах после трке.

Право са циља његова екипа обишла је стару православну цркву Светих арханђела Михаила и Гаврила, код Башчаршије.

Марко је, иначе, професор руског језика и књижевности и бави се превођењем. Од најранијег детињства је самосталан. Рођен је у Коцељеви, али је већ са осам година дошао у Београд, где је уписао специјализовану школу за слепу и слабовиду децу "Вељко Рамадановић". Првих месец дана, сам у непознатом граду, често је плакао. Али то га је на неки начин очеличило. Толико да је пре четири године сам путовао у Москву, на тенковски биатлон!

- Одувек сам волео трчање, само нисам имао екипу са којом бих трчао. Није то само да неко са тобом истрчи трку, потребно је и много заједничких тренинга. Покушао сам 2015. и 2016, али сам задобио повреду колена, па сам морао да паузирам. Бавио сам се разним спортовима: пливањем, џудом, ишао сам у теретану - каже Марко.

Додаје да особе са хендикепом често имају проблем ако желе нешто озбиљније у животу да ураде на било ком пољу. Наилазе на скептицизам, отпоре, недостатак подршке, питања "Где ти то можеш?" И кад постигну неки успех, верује се да их је неко прогурао. Али, он се на то не осврће.

- Раније нисам веровао да бих могао да трчим ни пет, а камоли 42 километра. На првом тренингу на Ади Циганлији од напора ме је болео стомак, страшно сам се заморио. Али није било одустајања.

После опоравка од повреда, 2018. поново почиње да трчи са другарицом, пошто се претходни партнер за трчање одселио у Америку. Прво лето уз редовне тренинге било му је напорно, али је научио колико је битно да буде психолошки растерећен. Вредно је вежбао од маја до септембра и истрчао прво 10 километара, у јулу, за мање од сата, а онда и први полумаратон: 21 километар за мање од два сата! Каже да то касније није успео да понови.

Први маратон, Београдски, трчао је у априлу 2019.

- Имао сам трему јер током зиме није било много тренинга. Прошао сам боље него што сам мислио, са малом упалом мишића, али без грчева. Давали су ми скупе чоколадице на окрепним станицама, али видео сам да ми шећер не прија, јер ми енергија брзо спласне. Пред трку ми највише одговара парченце хлеба и мало сланине или бурек са месом. Домаћи кајмак најбоље диже електролите - каже Марко.

Он је први тркач без вида који је истрчао Београдски маратон. На следећем, виртуелном, прошле године, у време короне, чак је спустио лично време. Од тада је маштао о трци у Сарајеву.

- Одувек ме је нешто привлачило том граду, проучавао сам његову историју, топографију - каже Марко.

Оливера, која је раније живела у главном граду БиХ, каже:

- Да га је човек питао би ли више волео да иде у Њујорк или Сарајево, рекао би Сарајево! Има архетипску босанску душу!

Марко нема великих жеља, а неке мање већ су му се испуниле. Рецимо, да лети змајем. Следећа је да - скаче падобраном.

АУДИО-РОМАНИ

ПОШТО у Србији нема руских књига на Брајевој азбуци, Марко махом слуша аудио-романе. Велики је љубитељ "Тихог Дона" Шолохова и "Идиота" Достојевског. Од домаћих писаца неприкосновен му је Андрић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације