ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АУТЕНТИЧНА УСТАНИЧКА ТРАДИЦИЈА: Српски народ није оклевао - устао је против окупације своје земље

СЕДНИЦА ПОЛИТБИРОА ЦК КПЈ од 4. јула 1941. претходили су директива Коминтерне од 1. јула 1941. и Стаљинов говор од 3. јула.

Foto arhiva Novosti

После 5. јула 1941. појавио се проглас ПК КПЈ за Србију, у коме се српски народ позива на борбу против окупатора, јер је питање "бити или не бити". Српски народ није смео да оклева, морао се сетити своје славне прошлости и не слушати "кукавице и малодушнике" који су позивали на чекање; комунисти су тражили да се стане на страну "непобедиве словенске Русије", на чијем је челу "велики син руског народа - Стаљин".

У окружници ПК КПЈ за Србију почетком јула 1941. истицало се да је куцнуо час када су комунисти дужни да поведу отворену борбу против окупатора, да се организују партизански одреди, у залеђу непријатеља распирују партизанске борбе, потпаљују ратне фабрике и складишта, руше железнице и телефонско-телеграфска мрежа, уништавају аеродроми, организује сељаштво за скривање жита у шуми. (...)

Убрзавање акција било је условљено захтевима Коминтерне, говором Стаљина и одлуком ЦК КПЈ од 4. јула 1941. године да борбе отпочну. Совјетски Савез био је у рату и руководство КПЈ је сматрало да не сме бити одлагања акција против фашистичких сила. Истовремено се говори о стварању националноослободилачког народног покрета.

Устанак у Србији је био усмерен, организован, септембра-октобра у порасту, карактеристичан по нарастању борачке масе и укрупњавању одреда.

У Србији је 7. јула 1941. у месту Бела Црква, где су комунисти намеравали да одрже збор који су ометали жандарми употребљено ватрено оружје, у селу Завлачи, срез рађевски (...) Датум српског устанка - 7. јул 1941 - мање је одређен историјским значајем догађаја који се збио тог дана у Белој Цркви, селу Рађевине, а далеко више чињеницом што је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ, означити предност комуниста, те при томе још и комунисте - Шпанца.

Партизани у Богатићу, септембра 1941. године

ЗНАЧАЈНИ ВОЈНИ догађај збио се 31. августа, када је независни војночетнички одред потпуковника Веселина Мисите заузео Лозницу, заробио 93 Немца и том приликом погинуо, или почетком и половином септембра када се западна Србија са Шумадијом нашла у устаничком замаху. Мада је Мисита стајао на челу независног војночетничког одреда, појављује се као изасланик пуковника Михаиловића.

Остаје чињеница да је на Лозници дошло до најозбиљнијег сукоба између четника и Немаца. Борба за Лозницу је највећи оружани сукоб са Немцима до тада у Југославији и прва велика победа над нацистичким окупатором у Другом светском рату - оп. ур.).

Догађај од 7. јула 1941. у Завлачи, Бела Црква, неупоредив је, успутно речено, са народним устанком 13. јула 1941. у Црној Гори, када је против окупације, најблаже у Европи, устало против италијанске империје 30.000 Црногораца, што представља јединствен феномен у поробљеној Европи. (...)

Драгољуб Јовановић је био незадовољан "партизанским начинима" у Србији, под којима је подразумевао оно што су комунисти називали "левичарењем": ношење црвених застава, петокраких звезда и других сличних знамења. Јовановић је замерао и изразу "партизан". Жалио је што је, иначе "симпатични" Жикица Јовановић, убио српског жандарма јер је такав почетак наговештавао "да ће се главна борба водити између самих Југословена, чак највише између Срба и Срба". (...)

Комунистичке групе су почетком јула 1941. пресекле телеграфско-телефонске везе на прузи Ниш - Лесковац; у Београду је 4. јула пресечен главни вод Београдске радио-станице; ударне групе у Београду извршиле су "мноштво демонстративних и саботажних акција" (паљење штампе, запаљена је гаража "Пришић", пресецане ПТТ везе, паљени немачки камиони, изазван пожар у гаражи "Форд" у Гробљанској улици, паљени вагони са сеном на железничкој станици итд.).

Министарство унутрашњих послова Милана Аћимовића регистровало је у јулу 220 саботажа. Нападане су полицијске и жандармеријске патроле, сеоске општине и среска начелства, железничке пруге, а 22. јула 1941. ослобођено је среско место Ваљевска Каменица. Феликс Бендер известио је 22. јула 1941. Министарство иностраних послова да разне групе "одлучних комуниста у јачини од око 60-100 људи који, делом добро наоружани ... предузимају терористичка дела према српском становништву, одводе или убијају српске чиновнике, врше саботаже" итд. Бендер нападе на немачке војнике наводи као појединачне случајеве (убиство једног немачког натпоручника код Тополе; убијено је, каже, и осам немачких војника - пионира; нападани су возови и камиони, извршено неколико саботажа на војним објектима).

 

Жикица Јовановић Шпанац

Немачки представник саопштава да је српска жандармерија нанела губитке комунистима, али да их је и сама претрпела. (...)

ПРВИ ПАРТИЗАНИ били су искључиво комунисти, чланови СКОЈ-а, симпатизери КПЈ, углавном радници, студенти и ђаци. Партизанске групе почињу да се формирају одмах после напада Немачке на СССР. Главни организатори су партијска руководства - окружни и срески комитети. До средине августа у Србији је образован 21 одред. Од краја јуна 1941. до краја августа 1941. међу тим групама и одредима помињу се: Ваљевски, група партизана на Гочу, Посавско-космајски, Први шумадијски, Други шумадијски, Ужички, Бољевачки, Чачански, Мачвански, Копаонички, Расински, Поморавски, Краљевачки, Посавски, Озренски, Пожаревачки, Топлички, Крагујевачки, Заглавски (Тимочки), Кукавички (Лесковачки), Крајински и Врањски партизански одред. (...)

У стварању слободне територије у западној Србији учествовало је 13 партизанских одреда који су од неколико десетина људи нарасли у велике војне формације: Ужички НОП одред на 2.500, Чачански на 3.000, Крагујевачки на 1.500 бораца. Партизански одреди имали су тада око 25.000 бораца. Ни у партизанским нити у четничким одредима сељаци нису били расположени да се одвајају од свог родног краја. Нагло нарасли партизански одреди брзо су се осипали приликом војних неуспеха, знајући преко ноћи да се преполове или чак сведу са 1.000 на 150 бораца. (...)

Четници нису намеравали да отпочињу непријатељства с Немцима и Италијанима, али ни с комунистима, као што се види из Наређења команданта четничких одреда Југословенске војске од 9. септембра 1941. године. Требало је сачувати народ, припремати се и наоружавати, чекајући повољан тренутак...

Официрска организација за заштиту народа Црне Горе предвиђала је крајем 1941. устанак у строго одређеним случајевима: десанта савезника или југословенских трупа, спуштања савезничких или југословенских падобранаца ради заједничке акције, наглог слома окупатора; ако савезничке и југословенске трупе не буду стигле да заведу ред, да узму власт у своје руке; указаног момента за општи устанак народа; самоодбране српског народа у Херцеговини, изазване прогоном Срба од "хрватске државе".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ОДУПРЕТИ СЕ ИЛИ НЕСТАТИ, ТРЕЋЕГ НИЈЕ БИЛО

ИСТОРИЧАРИ И ПОЛИТИЧКИ писци анализирају устанак и са становишта колико је био организован или спонтан. У свим аутентичним покретима народа тешко је раздвојити елементе организованости и спонтаности, те истиснути спонтаност као пратећу појаву сваког устанка. Стихијни елемент појављује се у виду изненадног прихватања борбе или изливања стихије када је борба већ покренута.

Познато је колико су у 13-јулском устанку покрет народа и борбе превазишле замишљене циљеве, размере и начин борбе. Извори показују да је организатор настојао да учврсти и стабилизује и војну и политичку организацију, обезбеди команду и поштовање наређења, учврсти утицај у народу. Милован Ђилас је изричит да је народ "преплавио наше водство" и "премашио предвиђање" комуниста. (...)

Насупрот поступном и организованом припремању устанка у Србији, где су идеолошко--политички различите снаге антиокупаторске борбе имале два сасвим различита приступа, а на другој страни устанку у Црној Гори као јединственом југословенском и европском феномену, у Хрватској и Босни - у оквиру НДХ - српски народ нашао се егзистенцијално угрожен од клерофашистичког режима који је користећи слом југословенске државе, окупацију и Хитлерову подршку ишао на стварање национално чисте католичке државе на Балкану. Одупрети се или нестати, треће алтернативе није било. Тај отпор, устанци и њихов ток нису били линеарни и равномерни у разним регијама НДХ у којима су живели Срби. (...)

Ваљевски партизански одред

МАСОВНИ УСТАНАК у Лици 27. јула 1941. године избио је под утицајем из Дрвара, ширећи се у три правца: према Далмацији, подручју Грачац - Госпић и Доњи Лапац - Удбина - Кореница. Од 28. до 30. јула 1941. устанак је захватио читаву Книнску Крајину и делове Буковице, као и Врлику из Цетинске Крајине. (...)

Устанци српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини откривали су аутентичну устаничку традицију, одбрамбену снагу народа осуђеног на смрт од усташа, трајност када су већ једном избили.

Свако посустајање могло је значити егзистенцијалну угроженост. Независна Држава Хрватска на почетку свог постојања суочена је са снажним устанцима у Босанској--крајини, Лици, на Кордуну и Банији, на Романији, Мајевици и Озрену, у Херцеговини. Сви ти устанци скоро истовремено су избили и потресли и онако слабе темеље клерофашистичке државе. Српски народ плебисцитарно је својом борбом одбацио усташку власт и њихову државну творевину. Показало се да је хрватску државу немогуће конституисати против воље српског народа, поготову после његове осуде на смрт.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ОГРОМНА ПОЛИТИЧКА И ИДЕОЛОШКА ПРОВАЛИЈА

ИЗДАЈА КОСТЕ ПЕЋАНЦА и његова сарадња са присталицама Љотића требало је да се искористи, њеним разоткривањем ("раскринкавањем"), за успешније повезивање одреда са народом. Почетком септембра партијска руководства су усмеравана да се сарадња с четницима, свуда где четници желе и пристану, успостави што пре. Битно је било проширити устанак као народни.

ПК КПЈ за Србију у Прогласу српском народу, поводом стварања владе Милана Недића, од 5. септембра, обраћао се посебно српским официрима и четницима. Колико је Партија нападала Недића, Љотића и Пећанца, толико је захтевала стварање војних савеза са "поштеним четницима" који желе да се боре против окупатора. ПК КПЈ за Србију је 16. октобра 1941. тражио да се пређе преко чињенице што намере четника нису јасне и да се они прихватају ради стварања чврстог фронта против окупатора, уочавајући да и ширина "народног устанка" утиче на четнике да се и они активирају и траже сарадњу с народнослободилачким покретом.

У Билтену Главног штаба НОПОЈ од 10. августа 1941. партизански одреди означени су за борбене одреде народа Југославије, у којима би требало да се боре сви родољуби независно од политичког уверења. Према томе, они се нису третирали као одреди ниједне партије или групе, па ни КПЈ, иако су у суштини били под руководством комуниста који су се налазили и у првим борбеним редовима. Новостворена фактичка коалиција између СССР-а и Велике Британије утицала је и на схватање о партизанским одредима као одредима народа.

Ратко Митровић у ослобођеном Чачку 1941. године

КП ЈУГОСЛАВИЈЕ усаглашавала је своју линију у започетој борби новим односима у светској антифашистичкој коалицији, која је искључивала комунистичку радикализацију борбе у смислу отвореног револуционарног освајања власти.

Од основне замисли освајања власти није се ниједног тренутка одустало у врху руководства КПЈ у току целог рата, али је она спровођена у стратешкој форми народноослободилачке борбе као најадекватнија форма у југословенским условима и створеној светској антифашистичкој коалицији. (...Из предратног периода задржавале су се резерве грађанских првака према комунистима, али и комуниста према грађанским вођама. КПЈ у Србији 1941. није успела да на своју страну привуче ниједног истакнутијег грађанског првака. (...)

Четничке снаге под вођством Драже Михаиловића осећале су да им супарнички народноослободилачки покрет, који су називали комунистичким због руководеће улоге КПЈ у његовој структури, доводи у питање лични, национални, друштвени и међународни престиж, а на другој страни, да између два покрета на сцени постоји огромна политичка и идеолошка провалија. Михаиловићев покрет имао је јачу традицију, упориште у Србији, легитимитет настављача рата; наступао је у име краља, стекао међународну подршку. Михаиловић је уласком у владу јануара 1942. уздигао лични ауторитет, легализовао своју позицију и добио међународну тачку ослонца, али је, на другој страни, тиме суштински себи одузео могућност самосталног деловања. Са првобитно прихваћеном стратегијом ишчекивања, као и многи европски покрети отпора (антантизам), Михаиловић је рано постао зависан од Британаца, као и емигрантска влада, чак и у пословима радио-везе захваљујући британској контроли. Уместо самосталног вође на челу четничког покрета, претворио се у вођу који је зависио од воље страног чиниоца. У упоређењу са народноослободилачким покретом, у том погледу није било разлике формално гледано, јер је и Тито као Михаиловићев супарник зависио од Москве, одржавао с њом тајне везе, примао инструкције, директиве и обавештења. Живео је, за разлику од Михаиловића, мада и овај није био од тога имун, од илузија да ће се рат завршити муњевитим сломом Вермахта на границама СССР-а и започети светска револуција која ће изазвати слом капиталистичког света.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

РАТ У РАТУ - ПРИПРЕМЕ ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ ВЛАСТИ

ТИТОВИМ забражђивањем улево, практично одустајањем од суспензије тзв. друге етапе (или социјалне револуције), а на другој страни постојањем другог покрета отпора под Дражом Михаиловићем који се изјашњавао за легитимног настављача континуитета Југословенске војске, браниоца монархизма и статус кво, носиоца дијаметрално другачије националне политике и стратегије ишчекивања, онемогућено је постизање модус вивенди на антиокупаторској, антифашистичкој основи. Милован Ђилас је у томе изричит: "Наше припреме против окупатора биле су истовремено и припреме против снага старог поретка". Стога у Југославији, па и у Црној Гори, није могло ни доћи до паралелних антифашистичких покрета. Шта више, дошло је до особеног грађанског рата ("рата у рату", "револуционарног рата"), најпре на тлу западне Србије и Шумадије у јесен 1941, са трајним последицама за сав српски простор у Југославији, и у Словенији, укључујући интернационализацију југословенског питања.

СТРАТЕШКА ОРИЈЕНТАЦИЈА ЧЕТНИКА

СТРАТЕШКА оријентација четника измењена је под новим околностима: мрежа партизанских одреда прекрила је Србију јула - августа; осећало се да партизанска страна појачава отпор окупатору и његовим сарадницима и да у народу постоји борбено расположење; партизани су поседали вароши које су немачке посадне јединице у западној Србији напуштале. Почело је поседање појединих вароши. Слава носиоца антиокупаторског покрета није смела припасти комунистима. То поготову нису могли дозволити официри које је народ од Априлског рата називао "свиленим", јер би њихов углед до краја био доведен у питање. Професионалци нису могли дозволити да борбом руководе голобради младићи, лаици из редова радника, студената и сељака. Борба коју су форсирали комунисти била је исувише велики изазов, који се није смео пропустити, иако није одговарао Михаиловићевим схватањима о начину остваривања отпора у окупираној Србији. (...)

Препоручујемо

Србија

0 0

ЖРТВЕ ФАШИЗМА НЕ СМЕЈУ ДА БУДУ ЗАБОРАВЉЕНЕ: Суботичани не заборављају Дан борца

04. 07. 2021. у 16:30

Регион

0 11

ЗАНИМЉИВО ОТКРИЋЕ У РУСКИМ АРХИВИМА: Како су Хитлерови агенти плаћали Степинца

03. 07. 2021. у 08:00

Република Српска

0 5

ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА! Мештани зверски убијени од усташке руке јуна 1941.

01. 07. 2021. у 06:45

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АТАК НА ОЧУВАЊЕ ПАМЋЕЊА: Србија и Русија на мети званичних верзија држава ЕУ о уласку у Први и Други светски рат

01. 07. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације