ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕРЕТ ИДЕОЛОШКОГ ЖРВЊА: Све велике силе у ратном сукобу у Србији су гледале чвор југословенског питања

ТЕМА О СРБИЈИ 1939-1945. једна је од најсложенијих из најновије историје. Колико до јуче, лаицима је могло изгледати да је о њој све речено, захваљујући поплави политичких оцена, пригодничарским и публицистичким списима, неумереном слављеништву и захукталој пропаганди која је настојала да овековечи победнике.

Дража Михаиловић

У неупоредиво мањој научној историографској продукцији били смо, такође, далеко од стварног покретања и разумевања неких кључних и контроверзних проблема. На другој страни, ова се тема данас отвара у једном времену када је све узбуркано, када свуда око нас ври, када се покрећу многа нова питања око 1941, па и око 1918. године, смисла Југославије и "партизанског југословенства".

Враћамо се, дакле, разматрању устаничке године и рата у целини у часу када све раније вредности долазе под удар преиспитивања: догађаји, личности, покрети, идеологије, националне концепције, смисао савезништва и колаборације.

Криза и слом тзв. реалног социјализма пред нашим очима направили су праву пустош у ранијим схватањима. Подсећамо на речи Михаила С. Горбачова, изговорене марта 1988. у Београду, да ће све оно што се збива у СССР-у имати значај и за друге земље. Распао се и систем међународних односа познат као кримски, особито значајан за југословенски међународни положај.

Јосип Броз Тито

Наша, југословенска криза упућује на уочавање неких особености у односу на остале земље тзв. реалног социјализма, одређених друкчијим развитком Југославије у Другом светском рату, сукобом 1948. и чињеницом да она није била део лагерске заједнице социјалистичких држава. Можемо ли, међутим, заборавити и чињеницу да је Југославија рано осетила кризу, коју, поред свих спољних ознака мирног живота, није могла да премости од почетка шездесетих година?

ЗАР ЈОСИП БРОЗ ТИТО није на Брионском пленуму јуна 1966, када се обрачунао са Александром Ранковићем, рекао да је и наша криза дуга скоро једну деценију? Нису ли се од тада земљом прелили таласи национализма, кулминирајући у Цестној афери, МАСПОК-у и албанским побунама 1968. и 1981. године?

На разним кривинама нашег развитка отпадале су хиљаде комуниста, било означених за ибеовце, ђиласовце, ранковићевце, националисте, либерале итд. Утопија самоуправне идеологије и праксе, са својим најступиднијим постулатима - договорном економијом и кооперативним федерализмом - доживела је у наше време потпун слом.

Историчар Михаил Н. Покровски је истицао да је истина сагледива тек када се заобиђе планински завијутак и иза њега пукну видици, што преведено на историографски језик значи да су објективно завршени процеси и наступиле последице.

Наука може почивати само на плурализму мишљења, на схватању о антилинеарности историјског процеса, једном речју на критичком мишљењу. Једнопартијски систем је увелико ометао развој друштвених наука, а посебно историографије. Научна историографија одбацује забрављеност извора и табуисаност тема, неприкосновеност личности - твораца историје. Код нас је глорификација личности, међутим, била доведена до митоманских размера. Могла је постојати само монументална историја. Као да је свет почињао од нас, од 1941. године.

Краљевина је отписивана као друштво без икаквих вредности, бар у политичкој литератури. Сећамо се једног драгог колеге с Универзитета у Новом Саду, који се резигнирано питао: "Докле ће Краљевина бити посматрана искључиво као држава у којој су жандари јели људе?" (...)

ПЛУРАЛИЗАМ ГЛЕДИШТА није сметња већ претпоставка за стваралачки развој сваке науке, па и историјске, под условом да се у трагању за истином коректно примени методологија. Тешко је, понекад немогуће, доћи до јединствених и уједначених мишљења, али у хуманистичкој науци томе не треба ни тежити.

Искуство историографије о Југославији у Другом светском рату као да нам пре говори о негацији науке преовлађивањем једнообразних тумачења него о њеном успону у концепцијском смислу.

Једнопартијска власт је у нас трајала 45 година, више него дуго, без преседана за демократске земље, власт без икакве стварне контроле: парламентарне, финансијске, судске итд.

Стога тек сада откривамо неке зачетке будућих криза (питање стратегије ћутања у случају геноцида, сепаратизам албанских комуниста који су 1941. стигли из Албаније, различита мерила приликом обликовања федералних јединица, позадину финансијских трансакција, тајних нагодби врха, потмуле фракцијске борбе у одавно нејединственом руководству итд.). (...)

* * * * * * * * * * * * * * *

РАЗДВОЈИТИ СЕМЕ ОД КУКОЉА

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦЕ устанка народа Југославије пада у времену које одликује постојање две прилично опречне литературе о догађајима који су 1941. делили Србију. За нас то није необична појава, најмање трагична, већ израз протеклог времена, измењене историјске ситуације, досегнутости слободе расправе, развоја историографије. Чак и када се те литературе драстично не слажу, најмање постоји разлог за узбуђивање. Штавише, знак су да се и у историографији "нешто креће".

Сукоби гледишта - под условом да се политички не функционализују - могу само доводити до расплитања проблема у историографији, кроз мирну, разложну расправу, без повећања температуре. Научна расправа треба да раздвоји семе од кукоља, одстрани плеву, открије суштину историјског збивања.

Једнострана и осиромашена политичка и научна свест о минулој епохи само је накратко могла одложити размишљање о нашој недавној прошлости у рационално-критичким категоријама. Све што је идеолошки жрвањ мрвио и истискивао, деформисао и сумњичио скоро 50 година почело је да се пропушта кроз филтер критичке валоризације. Није реч о насилној или исфорсираној ревизији историје већ нормалном преиспитивању, као резултат завршених историјских процеса једне епохе. (...)

Има ли ишта горе од сужених оптика историје, којих изгледа да не недостаје и у нашем времену? Рецимо, једне, опште распрострањене која није успела да у социјалистичком реформизму последњих 40 година увиди ограничености које су омогућавале, чак и олакшавале, одржавање ауторитарне владавине.

Архива

Или, схватања да је наша криза рођена у савременом раздобљу игнорисањем да је распадање Југославије старо преко 30 година, чија су спољна обележја изражена у националистичким плимама, националним економијама, схватању о Југославији као транзитној станици, претварању интернационалиста у националисте, растакању Југославије екстремном децентрализацијом која је водила уобличавању републичких држава и омогућавала националне хомогенизације вишенационалног друштва, деградирању једних народа на рачун уздизања других, чак и оних квалификованих као националне мањине (народности).

ПОСЕБНУ ОПАСНОСТ представља освајање фатализма којему је наруку ишао злосретни последњи југословенски рат кога су се ужасавали и они који га водили, народи око нас, европска и светска јавност. Као да су се откинуле неке мрачне снаге које желе да се узајамно униште, посеју мржњу за вечита времена, оставе за собом рушевине и трајно трауматизирају свести. Као несумњиву жртву видимо српски народ, још угроженији него што је био у прошлом рату.

Са свим уважавањима реалности изражене у годинама и деценијама тоталитаризма и ћутања о српском егзистенцијалном питању, смемо ли се данас препустити фатализму да је трајни етнички сукоб наша судбина 21. века? Зар не морамо најзад схватити да цивилизацијски ход не можемо увек почињати из почетка? Ако прихватимо модел мишљења о неизбежности етничких сукобљавања, онда ћемо изнова почињати и наново се стропоштавати у провалију давнопревазиђених времена. Наравно, ако преживимо! (...)

За закључак о неравномерности народноослободилачке борбе у Србији морају се узети релевантни критеријуми. Наиме, устанак у Србији посматран у процесу јули - септембар 1941. означио је континуитет са 27. мартом 1941, а Србија је од лета 1944. трајни војно-економски полигон за довршавање ослобођења осталих делова Југославије... Српски војник је у саставу јединица НОВЈ, као и у Првом светском рату, допро на крајњи северозапад, на тромеђу Југославије, Италије и Аустрије.

Од расплета у Србији 1944. године зависило је и међународно признање Југославије. Све велике силе у ратном сукобу - Немачка, на једној страни, а СССР, Велика Британија и САД на другој - у Србији су гледале чвор југословенског питања. На том истом тлу, у Србији, интернационализовано је 1941. југословенско питање, као резултат сукоба два покрета отпора различитих националних и идеолошких циљева изражених и у њиховим дијаметрално различитим стратегијама у току прошлог рата. (...)

Препоручујемо

Регион

0 11

ЗАНИМЉИВО ОТКРИЋЕ У РУСКИМ АРХИВИМА: Како су Хитлерови агенти плаћали Степинца

03. 07. 2021. у 08:00

Република Српска

0 5

ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА! Мештани зверски убијени од усташке руке јуна 1941.

01. 07. 2021. у 06:45

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕЛИКЕ СИЛЕ БИ ДА БУДУ НЕВИНЕ: Нова историографија „слушкиња моћи“ изврће прошлост као прљаву чарапу

04. 07. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДНЕВНОПОЛИТИЧКИ АРГУМЕНТИ: Тврдње са страница ревизионистичких књига преко ноћи су прихватили политичари

03. 07. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације