ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЛАС КРИТИКЕ ПРОТИВ МОЋИ: Дилема истраживача - како слику о дисидентима сместити у чврсти рам историјске науке
ИСТОРИЈА дисидентства у Југославији, а то значи и у Србији, првенствено у Бограду као епицентру интелектуалног и политичког отпора власти успостављеној после 1945. године, несумњиво је занимљива и привлачна, али до данас недовољно истражена тема о једној етапи наше не тако давне прошлости.
Током неколико деценија, до почетка деведесетих и краха СФР Југославије, у околностима Хладног рата, дисидентство је мењало и садржај и форме испољавања, на неки начин је пратило низ трансформација политичког система и промена места и улоге руководеће и водеће - како се говорило - субјективне снаге друштва, оличене у Савезу комуниста.
Упркос томе што је дисидентство било присутно, а дисидентске акције, појединачне или колективне, привлачиле већу или мању пажњу власти и производиле различите последице, укључујући и кривичне прогоне дисидената, академска историографија до данас није овом феномену приступила целовито, с јасно дефинисаних методолошких полазишта. На основу њих би, између осталог, локално дисидентство било могуће сагледати у његовим специфичним (републичко-националним) испољавањима, али и кроз посебности у односу на шири међународни план у коме је доминирала логика Хладног рата.
Изнети став не значи да пред знатижељником нема ваљане литературе чије би консултовање омогућило релативно успешну реконструкцију овог феномена. Објављен је низ ауторских књига, зборника, чланака у часописима и у штампи, у којима се директно или посредно говори о дисидентима и дисидентству у Србији и Југославији. Тај фонд богате и непосредна, мемоарска сведочења, која омогућују да се добије целовитија, нијансирана слика о вишедеценијском, дисидентском отпору власти и различитим видовима те борбе.
Да би слика о дисидентима заиста била смештена у чврсти рам историјске науке, нужно је обарање једне велике препреке - треба отворити архиве тајних служби који су и данас под бравом, недоступни истраживачима. Будући да су дисиденти и њихове активности били под сталним надзором тајних служби, да су били праћени, прислушкивани, излагани већим или мањим невољама, саслушавани, неки од њих и кажњавани затвором, отварање тајних архивских фондова и докумената било би од велике важности. Несумњиво би то дало подстрек низу данас младих истраживача да по дубини и ширини истраже феномен дисидентства, да прецизније осветле унутрашње сагласности, разлике, али и супротности у том типу друштвене и политичке акције, па и да реконструишу биографије водећих српских и југословенских дисидената.
КАДА ГРАЂА из тајних архива буде доступна истраживачима - с великом сигурношћу се то може рећи - биће и одређених изненађења, пошто ће постати јасно ко је изворно заступао позиције одвећ широко дефинисане као дисидентске, а ко је био "дисидент" произведен у лабораторијама тајних служби, пошто нема сумње да је међу њима било и таквих. Тек тада ће бити јасно ко је дизао аутентични, непатворени глас критике против кључних носилаца друштвене моћи, против дубоког јаза који раздваја високо узнета начела политичке организације друштва од стварности, од реалног људског живота, а ко је о томе извештавао "тамо где треба".
Уосталом, и претпостављена изненађења која вребају из тајних архива допринеће да се прецизније одреди и сам појам дисидента и дисидентства. Важност тог питања, има томе већ осам година, нагласио је Александар В. Милетић из Института за новију историју Србије, указујући на више узрока који доприносе широком и разноликом поимању и дефинисању феномена дисидентства.
Најчешће су ти узроци политичке, вредносне и моралне, али и личне природе, због чега овај Милетић наглашава да треба узети "у обзир профил самих истраживача и аутора, јер су многи од њих и сами некада припадали свету дисидената или су, бар, себе тако доживљавали".
УКАЗУЈУЋИ на тешкоће које проистичу из политичких околности, овај аутор наглашава да се оне односе пре свега на време и место, на околности унутар којих се приступа анализи дисидентства. Тако су теме о дисидентима на Западу карактеристичне за период Хладног рата и познатих, оштрих војнополитичких, блоковских подела, док је на Истоку расправа о дисидентству започета после рушења Берлинског зида и окончања Хладног рата, после увођења вишепартијског система у дојучерашње државе реалног социјализма.
Наведени, као и низ других разлога, утичу на проблем дефинисања и прецизног одређивања дисидентства, али су "најважнији елементи" из којих дефинисање извире и због којих се бројне дефиниције разликују "временски, друштвени и идеолошки контекст, као и начин деловања и степен страдања дисидената".
На овом месту Милетић подсећа да "већина аутора појаву и деловање дисидената везује за временски контекст Хладног рата" и зато упозорава да се "услед веома раширене употребе овог термина, која је и данас актуелна, а очигледно ће бити и у будућности, поставља питање знатно ширег временског дефинисања дисидентства, односно његово одређивање као феномена 20. века присутног како у периоду пре, тако и после Хладног рата, све до данашњице и као појаве која ће нас, вероватно, пратити и у будућности".
Такође, Милетић, упозорава: "Прво, пошто највећи број истраживача стоји иза становишта да су дисиденти појава тоталитарних идеолошких система социјализма (комунизма), питање је да ли дисидентство може наћи и у, такође тоталитарним, системима нацизма, фашизма или у неким другим диктатурама и тоталитарним друштвима, као на пример у извесним теократијама или војним диктатурама? Друго, да ли дисидентство везујемо само за државне оквире тоталитарних и ауторитарних система или их можемо пронаћи и у системима парламентарних демократија? Треће, да ли се ова појава везује искључиво за државне системе или не?"
МИЛЕТИЋ указује и на чињеницу да поједини аутори идентификују дисидентство "и у међудржавним односима", те као пример наводи став Тодора Куљића да је Јосип Броз Тито, као неприкосновени вођа социјалистичке Југославије, "током Хладног рата био дисидент у односу на Источни блок". Осим тога, има и мишљења да дисидентство постоји и "у различитим врстама система и организација, независно од државног контекста, као што су партије и политички покрети, затим, религије и идеолошки системи или општеприхваћени системи вредности (постојање идеолошко-интелектуалног и вредносног дисидентства)."
Овај аутор отвара још једно питање, подсећајући на термин "дисидентски покрет": "да ли је дисидентство индивидуална или колективна (групна) појава? Да ли има политичку или само идеолошко-интелектуалну конотацију? Да ли се изједначава са политичком опозицијом или је пре свега моралан чин појединаца".
У сваком случају дисидентство се смешта у шире координате 20. века, али превасходно у период Хладног рата, када су тако означавани борци за људска права и грађанске слободе, на првом месту за слободу говора, у Совјетском Савезу и у државама реалног социјализма.
У политичком животу, дисидент се одваја од партије којој је до јуче припадао, или га она отклања од себе, али не само то - у свом јавном, друштвеном ангажману, постаје њен оштар критичар и противник, такође и противник режима који та партија оличава, поготово у државно-политичким системима у којима царује једнопартијски монопол.
Такав појединац није спреман да олако прихвати колектив и његове регуле, него се у сопственој духовној отворености и будности, окренут скепси, вођен налозима истине и правде, окреће против догми идеологије и политике и тако самог себе смешта у рам јеретика, у блажој форми - дисидента. Упркос томе што тако отвара простор у коме ће га власт прогласити за опасност, за штеточину, непријатеља режима, чак за издајника.
УКРАЈИНА ДОБИЈА ЗАБРАНУ 20 ГОДИНА! Трампов предлог: "Ако им се не свиђа, имамо и другу варијанту"
ИАКО ће у Овални кабинет Беле куће ући тек за два и по месеца, већ су почеле анализе може ли Доналд Трамп испунити предизборна обећања и донети мир Украјини и Блиском истоку. Према писању "Вол стрит џорнала", који се позива на изворе блиске Трампу, саветници новоизабраног председника нуде замрзавање рата дуж прве линије, консолидацију окупираних територија за Русију, демилитаризовану зону и заустављање интеграције Кијева у НАТО на 20 година.
08. 11. 2024. у 09:02
ПУТИН ЗАПУШИО УСТА ЗАПАДУ: Његове речи о Олимпијским играма парају уши
ВЛАДИМИР путин говорио је Олимпијским играма које су пре неколико месеци одржане у Паризу
08. 11. 2024. у 18:34
УДАРИО НА ПОЛИЦИЈУ: Како је умро Ромео Савић, Кнелетов друг - у ноћи кад је Александар убијен сумња се да му је оставио поруку у хотелу
"ОТИМАО сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца и 'индијанаца', понижавао их и малтретирао! Често сам то чинио због других. После ме је то много коштало."
08. 11. 2024. у 19:44
Коментари (0)