ПОРУКА МЛАДИМА: ЧУВАЈТЕ СРБИЈУ! Надежда Лукић (99), једна од ретких живих партизанки, старост у Руњанима проводи заборављена

УПРКОС свему што је преживела у животном веку, Надежда Нада Лукић (99) је разборита, витална и крепка, како воли да каже, "млада партизанка", једна од малобројних живих, не само у Јадру и њеном завичају Љигу, већ у читавој Србији. Нажалост, старост проводи у Руњанима код Лознице, од многих заборављена.

Фото В. Митрић

Обрадовала ју је посета екипе "Новости" и интересовање које је за њу показао Живота Исаковић, председник ГО СУБНОР у Лозници. Каже, срце јој заигра, и данас, посебно када дођу важни датуми из историје Другог светског рата, попут 6. априла, 25. маја, предстојећих Дана борца и Дана устанка...

- Увек се сетим наше младалачке борбе за слободу, јер је она нешто најузвишеније, најлепше и најдрагоценије у човековом животу - прича нам тетка Нада, која је пензију дочекала као службеница лозничке болнице, једна од најомиљенијих.

- У ту борбу кренула сам из мог љишког краја. Најпре сам ишла по селима и прикупљала храну, обућу и одећу за партизане, а касније сам била при штабу и носила поверљиви материјал. У једној улици, у то доба, су били четници, у другој партизани, а ја сам имала задатак да од партизана носим четницима поверљива документа. По селима сам носила летке и организовала митинге позивајући омладину у партизане.

КАСНИЈЕ, четници су је хапсили, јер су знали да је на "партизанској вези". Прво су је држали у Љигу, потом у Горњем Милановцу, где је била у ћелији са женом Милана Благојевића - Персом, са Олгом Јаковљевић, сестрама Олгом и Зринком Петровић...

- Из Милановца сам изашла захваљујући једном пилоту који је становао близу наше куће - сећа се наша саговорница.

- Кад је чуо да сам у затвору, дошао је баш кад су нас саслушавали. Један полицајац је подигао руку да ме удари, а он није дао. Касније ми је слао храну у ћелију. Не знам како се звао пилот, али он ме је сигурно извадио из ћелије. Враћам се у Љиг, али сам морала да се јављам. Врло брзо ме опет ухапсе и пошаљу за Крагујевац, у логор Метино брдо. Мој ујак је имао друга који је радио у истом том немачком логору. Успео је некако да га измоли да ме пусте напоље. Тражили су сто потписа и ја сам их добила из Љига, да ме пусте да сам ја добра. Ујак је био запослен у служби да би спасавао Србе. Одатле одлазим за Београд, где сам радила код једне жене.

Фото Приватна архива

ЈЕДНОГ дана, у Београду, Нада сусреће Персу Благојевић, другарицу из ћелије, која ју је упозорила да јој не прилази - јер су је пратили гестаповци.

- Једног дана се договоримо да се окупимо и одемо у село Ватин, у Средњобанатски округ - присећа се наша саговорница.

- Једну ноћ по вагонима се распоредимо једно по једно и правимо се да спавамо када наиђе контрола, јер нисмо имали документа. Када смо чули да смо дошли до станице Ватин поискакали смо.

Ту нас је сачекао један човек из Горњег Милановца који је радио код једног доктора, ту у Ватину. Он нам је био веза за Румунију, да будемо прикључени Црвеној армији.

Руси су лепо дочекали српске партизане. Ја сам почела да шијем одела, кошуље и шињеле за војнике. Припадала сам Другом украјинском воду.

Ишли смо до краја... Ослобођење смо дочекали испред Прага. Ту је дочекана слобода, мислим 15. маја 1945. године. Кренули смо назад у једном камиону и на траци смо написали "Партизани из Југославије". Чеси нас срдачно испратили. Месец дана смо путовали и дошли до Суботице.

СВОГ животног сапутника, из чувене партизанске фамилије Лукић из Руњана, упознала је у Београду. Привукао ју је, вели, јер је био добар и пажљив према њој и што је у њој препознао људску доброту, коју су преносили и на своју децу. Нада је, нажалост, остала и без мужа и без сина Драгана. Данас је посвећена унучадима.

ПОЖРТВОВАНОСТ Многи млади људи положили животе у Другом светском рату у борби против фашиста, Фото Википедија

- Младима поручујем, из свег срца, да чувају нашу Србију - закључује Нада Лукић.

- Боли ме чињеница да толико много младих одлази у иностранство, тражећи тамо пријатеље, а не у својој земљи. Какви смо да смо, своји смо, и у добру и у злу. Мене су неки у Лозници, граду где сам провела највећи део живота, посвећена хуманизму, неки називали дошљакињом, јер сам из Љига. Нисам замерала тим несретницима... Живот увек треба и мора да иде даље и да људи позитивно мисле и о себи и о другима, да нарочито чувају друге од себе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације