ФЕЉТОН - РЕФЕРЕНДУМ ЗАПОЧЕО РАТ: Циљ Муслимана и Хрвата је био да се одвоје од Југославије

СРЕДИНОМ 1991. постало је болно јасно да је Социјалистичка Република Босна и Херцеговина била у дубокој уставној и политичкој кризи. Сваки непристрасни посматрач могао је јасно да види да је пропадао тај уставни и политички консензус који је заједно држао "Југославију у малом".

Убиство Николе Гардовића симболизовало будућу судбину Срба / Фото из извештаја независне међнародне комисије

Док је предсједник РБиХ Алија Изетбеговић, заједно са представницима Хрвата, радио на међународном признању и суверенитету РБиХ, српски представници недвосмислено су се противили таквом начину дјеловања. Њихов кључни политички циљ био је да остану унутар Југославије или да направе аранжман за унутрашњу трансформацију РБиХ на основу етничког састава земље. Вјеровали су да ће то спријечити муслиманско-хрватску већину у етничкој и друштвеној доминацији, у доношењу једностраних одлука, на штету њихових националних интереса. Посланици СДА и ХДЗ су 15. октобра 1991. године, у недостатку 72 српска посланика, усвојили Меморандум о суверенитету БиХ, што је био знак намјере да се одвоје од Југославије.

ПРЕМА америчком стручњаку за југословенска уставна питања Роберту Хајдену: "Поступања заступника СДА и ХДЗ у вези са усвајањем Меморандума била су супротна и слову и духу Устава Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, који је тада био важећи. Одредба Меморандума која је требало да прогласи једноставну парламентарну већину која обавезује политику и политичке актере у Републици била је контрадикторна са Амандманом 70 Устава, а тиме и неваљана."

Иако српски представници у државним органима Босне и Херцеговине нису поднијели оставку у октобру 1991. године, одбацили су ваљаност одлука оних органа који нису испунили уставне услове упућивања Савјету за питања успостављања равноправности народа и нације. Како се Босна и Херцеговина кретала према међународном признању, међуетничке тензије су биле у порасту широм земље. Референдум о независности Босне и Херцеговине у марту 1992. године може се сматрати крајњим кораком у распуштању политичког консензуса који је омогућио да босанска држава буде могућа. "Референдум" је био крајње сумњиве законитости, а инсистирање на његовом одржавању, на наговор Европске уније, уништило је све покушаје постизања политичког рјешења унутар парламента СРБиХ (Hayden, 2002).

ДАТУМ референдума о независности АРБиХ уопштено се сматра даном почетка грађанског рата. У Сарајеву, 1. марта 1992. године, злочинац и агент РБиХ СДБ Рамиз Делалић Ћело и група других, напали су српску свадбену поворку, убивши оца младожење Николу Гардовића и повриједивши свештеника Српске православне цркве. Нападачи су покушали да отму српску заставу коју је носио младожењин брат, знајући да је српски обичај да се на вјенчањима носи државна застава. Када је отац покушао да заштити свог сина, нападачи су отворили ватру. У контексту референдума о независности, овај напад је симболизовао будућу судбину српског народа у Босни и Херцеговини. Овај напад је покренуо међуетничке оружане сукобе широм Босне и Херцеговине (International Court of Justice, 1995, стр. 61).

Убиство је заједница босанских Срба доживјела као политички и етнички мотивисано и имало је вјерски елемент, јер је почињено испред православне цркве. Опште је мишљење да се овај злочин догодио само зато што су предсједник СРБиХ Алија Изетбеговић и Министарство унутрашњих послова, којим доминира СДА, затворили очи пред етнички мотивисаним злочинима над Србима. Многи су зацементирали идеју да Муслимани не подлијежу истим законима као и остало становништво.

УБИСТВО је изазвало страх у заједници босанских Срба и снажне тензије међу етничким групама у граду. Људи више нису вјеровали властима МУП-а или сарајевској полицији. Почели су се самоорганизовати у групе и постављати барикаде како би спријечили да паравојне групе СДА и обични злочинци нападну становништво Срба у Сарајеву.

Српске барикаде су прво постављене на мосту Врбања и раскрсницама улица Војводе Путника и Братства и јединства. За неколико сати, "Зелене беретке" поставиле су своје барикаде на Врацама, Лапишници, Загребачкој улици, Сокољу, Мојмилу, Златишту, Васином Хану, Вијећници. Према ријечима генерала АРБиХ Вахида Каравелића, у Сарајеву је постављено укупно 36 барикада СДС-а и СДА. Барикаде су парализовале јавни превоз у граду, а наоружане паравојне јединице контролисале су кретање становништва, провјеравајући идентитет људи. Град је ефективно постао подијељен између Срба и Муслимана.

ГЕНЕРАЛ ЈНА Аксентијевић напоменуо је да је ЈНА имала мировни мандат и покушала је да спријечи међуетничке сукобе: "Наш задатак је био по сваку цијену да спријечимо оружане сукобе супротстављених страна и створимо услове политичарима да ријеше кризу. Чињеница је да су наша Команда и генерал Кукањац много пута уклањали са барикада бијесне масе људи и паравојних формација свих етничких група. Организовали смо два састанка Караџића, Изетбеговића и Кљуића..."

Под притиском ЈНА генерал Милутин Кукањац, Радован Караџић и Алија Изетбеговић постигли су споразум о уклањању барикада и стављању кризних подручја под контролу мјешовитих патрола ЈНА и МУП-а. У ноћи 3. марта 1992, наоружани борци "Патриотске лиге" поново су поставили барикаде у дијелу града гдје су чинили већину, прије свега у Старом Граду и Добрињи. То се догодило упркос обећању Алије Изетбеговића да блокаде неће бити. Било је неколико убистава и Срба и Муслимана. "Патриотска лига" и вјероватно ХОС отворили су ватру на штаб ЈНА II Војне области у Сарајеву 12. марта 1992. године. Штаб је поново нападнут 23. марта.

АЛИЈА Изетбеговић прогласио је 4. априла мобилизацију Територијалне одбране. Такође је затражио да ЈНА врати Територијалној одбрани РБиХ оружје које је било смјештено у складиштима ЈНА. Чланови српског предсједништва Биљана Плавшић и Никола Кољевић успротивили су се мобилизацији, али муслимански и хрватски чланови Предсједништва, који су чинили већину, ипак су усвојили ову одлуку. Плавшић и Кољевић су поднијели оставке у знак протеста, чинећи досадашње Предсједништво нелегитимним у очима огромне већине српског народа (Efendić, 1998, стр. 116). Истог дана, предсједник Народне скупштине БиХ Момчило Крајишник позвао је Алију Изетбеговића и тражио да престане са мобилизацијом, јер ће "Срби ову мобилизацију схватити као мобилизацију Муслимана и Хрвата против Срба, а обични народ ће то схватити као објаву рата". Алија Изетбеговић је одговорио: "Прекасно је. Ништа не могу да учиним" (Крајишник, 2011, стр. 354).

СУТРА: ПОЛИЦИЈА ПУЦА НА ДЕМОНСТРАНТЕ

Препоручујемо

Регион

0 15

У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 3.000 СРБА, ДВЕ ТРЕЋИНЕ ЦИВИЛИ: Извештај независне међународне комисије - Изетбеговић отворио 211 логора!

16. 04. 2021. у 09:00

Република Српска

0 2

ЗАТАШКАВАНА СИСТЕМАТСКА ЛИКВИДАЦИЈА СРБА: Којић – У Сарајеву утврђено убиство 6.264 цивила и војника РС

01. 03. 2021. у 10:25

Колумне

0 0

ИСПЛАКАНИ ОКЕАН ЈОШ НИЈЕ ПРЕСУШИО: У БиХ се заклињу у мултиетничност, а најтежи пакао рата прошли су сарајевски Срби

17. 04. 2021. у 12:00

Регион

0 3

ДРАЖИ ИМ ФАШИСТИ И ЗЛОЧИНЦИ ОД ТЕСЛЕ И ПУПИНА: У Сарајеву остају за Србе увредљиве плоче и називи улица (ФОТО)

13. 04. 2021. у 07:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације