ФЕЉТОН - БИТНО ЈЕ ДА СЕ ИГРА С ДУШОМ: Чубурац Слободан Пива Ивковић, човек који је обогатио кошарку

ПОЛА моје улице и пола Чубуре и Крста бавило се голубарством.

Фото: Из књиге "Чубурци крсташи"

Били су то све сами страствени голубари: браћа Родић, Ђока Дрвар, Луле, Сима Глиста, Тома Кобилски, Чеда Михајловић, Воја Косем. Они који су се од свих њих издвајали били су браћа Слободан Пива и Душан Дуда Ивковић.

Они су тада становали у Улици кнеза Иве од Семберије, али су се с родитељима касније преселили у улицу изнад ове, Подрињску, данас Улицу Радивоја Кораћа. Њихова кућа налазила се прекопута стадиона Радничког.

Сваки од њих био је прича за себе, о њима би се роман могао написати. Имали су много заједничког, што се каже, личе брат брату. А опет, и један и други имали су своју индивидуалност. Братски су делили наслеђену доброту, природну бистрину, част и поштење, несебичност и многе друге врлине.

У коренима шире породице Ивковић одвајкада је постојала љубав према голубовима. Ту љубав наследили су од свога прадеде. Дуда је сакупљао податке за последње три генерације своје породице, које се нарочито истичу као страсни голубари. Његова и Пивина бака по мајци, Олга Мандић, и Ђука Мандић, мајка Николе Тесле, биле су сестре, а сви знају да је наш велики научни геније увек уз себе имао и голубове, чак и када је у Америци у старости живео у хотелу.

РОЂЕНИ брат њихове мајке, Миленко Пеурача, агроном и професор универзитета, написао је и издао бројне књиге и публикације о голубарству. Није био одгајивач, али се бавио укрштањем и стварањем нових раса на научној основи.

Кошаркашка браћа са Чубуре била су трећа генерација голубара по линији Мандића. У свом раном детињству Пива је почео да сакупља голубове и улази у све тајне голубарства. У исто време, и Дуда је као дете, поред свог старијег брата, имао своје прве голубове. Заслуге за то и највећи утицај на браћу у дечачком добу имала су тројица голубара. Пре свих Лука Босанац, атлетичар, маратонац и репрезентативац из Кајмакчаланске улице бр. 13, затим Мића Ђорђевић из Дравске бр. 6, секретар Првог београдског голубарског друштва и голубарска легенда; а као трећи - лидер међу њима, Славољуб Миладиновић из Кајмакчаланске бр. 49.

ИСПИСУЈУЋИ странице овог фељтона намера ми је била да освежим траг који је Пива оставио у нашој кошарци, јер се данас о томе мало зна. Његови резултати, његово кошаркашко стваралаштво, достојни су сваког поштовања. Био је даровит играч, јединствена кошаркашка личност. Целог себе је за живота посветио кошаркашкој уметности. Био је интелигентан, луцидан, духовит, умео је да створи позитивну атмосферу, да се забавља и да га забављају, са смислом и љубављу према музици, сликарству и поезији. А све то почива, односно израста из његове исконске доброте, чије је порекло у његовом богатом генетском наслеђу.

Насупрот општем схватању кошаркашке игре, Пива је веровао да се кошарка, осим талентом и тренинзима, игра и душом. Када је 1972. године у Њујорку посматрао завршне утакмице америчке професионалне лиге, тренер тадашње америчке олимпијске екипе Џим Таџер упитао га је: "Како ви то учите играче импровизацији?"

НАИМЕ, на светском првенству у Бразилу, Џим Таџер је уочио да су наши напади веома успешни, па је затражио тајм-аут, после којег је изменио игру свог тима, верујући да ће тако зауставити наше нападе. Али, није успео. Тек после изгубљене утакмице схватио је да није ствар у тактици, већ у нечем другом. Пива му је на то одговорио:

"Ми смо мала земља у односу на вас и немамо те услове као ви. Али уз таленат и тренинг, ту разлику надокнађујемо тако што играмо душом!"

Почео је да тренира у свом Радничком са непуних шеснаест година, заједно са својим школским друговима Љубом Бојићем Кадијом, Сијом Николићем, Буцом и Батом Ђорђевићем. Тренирали су и играли по читав дан, па су тако обележили једно време, када је свако од дечака са Крста гајио велику љубав према клубу коме је припадао. Било је то неко време другачије од данашњег, безбрижно и опуштено, испуњено правим другарством.

ИГРАЛО се из љубави према клубу који волиш, а не за неки новац, било колики. Такви су били и тренери. Онај који је веома заслужан за Пивину каријеру, и као играча и касније тренера, био је Бора Ценић. И он је био Крсташ, из оног дела Црвеног крста који је припадао Врачару. Бора Ценић је говорио да је Пива Ивковић био један од његових омиљених играча и најзанимљивијих кошаркаша.

Пива Ивковић је кошаркашку тренерску школу бриљантно завршио. Положио је четрнаест испита са највишим оценама код професора Аце Николића. Бора Станковић, који је тада водио ОКК Београд, проценио је да је Пива таленат и да може да постане врхунски тренер, па га је довео у ОКК Београд и представио га на стадиону, у Улици Здравка Челара, као новог тренера. Међутим, врло брзо долази до неразумевања између Пиве и технике ОКК Београд, па се Пива вратио у Раднички.

ЊЕГОВ брат Дуда Ивковић присећао се: Та 1971. била је година када је Пива отишао у Америку на усавршавање. То је било оно време када се у Београду, изненада и ниоткуда, појавила страшна епидемија великих богиња. У то време ми треба да играмо утакмицу у Задру, и то баш 25. децембра, на католички Божић, а ја водим екипу. Све време утакмице публика нас је гађала неким свећама и све време скандирала:

"Шкопите, Шкопите!"

Нисам знао шта та реч значи, али се вероватно односила на те богиње...

Када се Пива вратио из Америке, причао ми је: "Нећеш ми веровати! У авиону за Београд нигде никог, само чувени аутомобилски ас Џеки Стјуарт и ја!"

Толики је страх био у свету од те епидемије.

Вративши се у Београд, Пива је донео све те новине из америчке кошарке и убрзо створио онај чувени кошаркашки тим који су сви звали "романтичари", а који осваја државно првенство у сезони 1972/1973, са првом петорком: Милун Маровић, Мирољуб Дамјановић, Драган Ивковић, Драгослав Ражњатовић и Срећко Јарић. Колико је то био велики резултат, довољно је ако кажем да су у тадашњи кошаркашким екипама у Југославији играли: Кићановић и Далипагић у Партизану, Славнић, Капичић, Вучиновић и Симоновић у Звезди, Делибашић у Босни, Тврдић, Сканси и Шолман у Југопластици, обашка љубљанска Олимпија и Задар. У таквој фантастичној конкуренцији Раднички осваја првенство Југославије.

СУТРА: Велики Душан са Црвеног крста

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације