ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ РОК И ЏЕЗ САМУРАЈ: Не може да се вежба да будеш духовит или паметан

ДУШАН Прелевић Преле рођен је 11. новембра 1948. године у Београду. Од рођења је живео на Црвеном крсту, испод Београдског драмског позоришта, у Улици Веле Нигринове.

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Као и сви дечаци са Крста, играо је фудбал и био врло талентован. Дружио се с најмлађим братом од тројице Спасојевића, који га је одвео да "пикају" фудбал у Булбулдерцу. Најстарији Спасојевић, под надимком Бобек, био му је идол, који је касније прешао у ФК Партизан и играо за први тим. Преле је касније мало играо фудбал и у Црвеној звезди, а хокеј у Партизану.

Када се са Чубуре преселио у центар, у Влајковићеву улицу, почео је да се бави музиком. У његово време правило је било да ухвати гитару и свира рокенрол. У почетку није свирао гитару, али је певушио, и постао је певач. Одмалена је имао проблема са грлом, па је морао да бира песме певача са сличним гласом. Онда је почео доста успешно и приближно да имитира познате певаче као што су Реј Чарлс, Луј Армстронг, Сем Кук и Чак Бери. Рокенрол је био Прелетов животни пут.

Први наступ имао је у марту 1965. године, у Дому културе "Браћа Стаменковић", где је отпевао три песме.

ПЕВАО је у разним рок саставима - од "Оркана", преко "Силуета", Томија Совиља, све до "Корни групе", где се задржао кратко. Са њима је снимио и само једну нумеру - "Човек и пас". Тада је уследила његова солистичка каријера, која је кулминирала у рок опери "Коса", у Атељеу 212.

Када је опера "Коса" стигла до самог краја, до композиције Let the sunshinе in , крај није био изрежиран и није се знало каква ће бити реакција публике. Преле је у тренутку решио "енигму" на себи својствен оригиналан начин: сишао је са бине у публику, до првог реда, прву девојку на коју је наишао ухватио је за руку и повео је са собом на бину, где су се налазили сви извођачи ове опере, њих четрдесетак, онако лако обучени, боси и полуголи.

Када су Саша Радојчић и његов бенд засвирали, сви су почели да ђускају. Истог тренутка, сва публика из сале нашла се на бини. Почела је игранка која је трајала до после поноћи.

Прелетов кафански друг, такође београдска легенда, Богдан Тирнанић, назвао је Прелета првоборцем шанк-линије. Душан и Преле били су два различита човека. Преле је био неко ко ће, с разлогом или без њега, ући у кафану и некога гађати пикслом, док је Душан, како му и име каже, био душа од човека. Ако је ико и грешио и радио праве ствари у животу, то је био он. Имао је две нарави; трезну и пијану. Колико је то истина најбоље је рекла његова мајка Анка: "Преле се мене плашио кад је трезан, а ја њега кад је пијан."

"УЛИЦА на Црвеном крсту у којој сам одрастао била је мој велики универзитет... Један од течних каменова спотицања у мом животу било је пиће, али се не жалим. То је био мој избор... Кафану сам носио као судбину, у џепу... Узео сам од живота оно најгоре, а дао сам му оно најбоље", само су неке од Прелетових мисли. А ово је о њему рекао Момо Капор: "У време када се рађала Прелетова легенда, сви су се у Београду познавали и седели у истим кафанама. У то време се често могао чути узвик: 'Иде Преле!', као казнена експедиција.

Прзница, изазивач туча, пијанац, човек који се тетура од стола до стола, али врхунски уметник, Преле је исписао своју личну легенду."

О себи је говорио овако:

Ако ја у овом граду познајем стотинак људи, како је могуће да пре три дана прођем Кнез Михаиловом улицом и не сретнем никога кога познајем? Макар да сам срео неког с ким не говорим. Како је могуће да више немаш с ким да седнеш у кафану, да чујеш нешто што не знаш, да упознаш неког типа који, рецимо, ноћу пише сјајне песме, а преко дана се спрема да се побије ако неко опсује или ухвати за дупе неку женску док пролази. У овом граду било је таквих људи. Сада нема ни таквих људи, ни таквих кафана. Сада нема ни таквих људи који су рођени на Крсту и Булбулдеру, а знају сваку улицу на Дорћолу - мрзим људе који се труде да испадну духовити, људе који посежу за штосовима, а увек нешто крију. Не можеш да вежбаш да будеш духовит или паметан. То је питање километраже. Ја то знам, јер сам Београђанин, а Београд је много духовит град. Трпи свакакве.

КАДА више није желео да пева, говорио је:

Ја сам се од музике давно опростио на моју срећу и на радост мојих непријатеља. Када сам схватио да то није више мој ниво, да не могу да се дружим с лудацима, отишао сам у пензију.

Ко данас може да стане поред мене на бину? Може само Стјепко Гут и још три-четири музичара. И то је све.

Душан Прелевић почео је да пише са 38 година, сасвим случајно, да звуком писаће машине отера тишину која је настала између две љубавне везе. Последњих десетак година живота објављивао је приче у "Дуги", "Књижевним новинама", и на Радио Београду 202. Написао је три књиге приповедака и сценарио за филм "Последњи круг у Монци". Написао је и други део истог наслова, који није реализован.

"Први пут смо се видели "на бум"", рећи ће редитељ Петровић, који је реализовао кратак играни филм "Мирис формалина", снимљен према Прелетовим новелама. "Када сам му показао прву верзију сценарија, тај сусрет је углавном протекао у ћутању. Преле ме је позвао сутрадан и рекао: "Мали, безобразан си, али имаш муда, дођи да почнемо." Од тада се запамтило наше познанство и скоро сваког дана сам био код њега. Био ми је ментор, у смислу како треба живети и опходити се према људима."

ЈОШ ПОКОЈНИ "деда", како смо га звали, рекао ми је: "Ти и ја никада нећемо написати роман." "Зашто?", питао сам га помало љутито. "Немамо дупе за то! Мораш сваког дана по десет сати да седиш за машином. Овако, кратку причу саставиш зачас. Три-четири шлајфне и готово." Био је у праву. Ипак, објавио је "Како је умро Баш Челик", "Воз за једну битангу", заједно са Миланом Оклопчићем и Богданом Тирнанићем, али је приредио и једну монографију, "Њим самим", у којој су белешке Зорана Радмиловића. На предлог Матије Бећковића и Велимира Лукића примљен је у Удружење књижевника Србије.

Мени то уопште није требало, нити сам ја тражио. Данас видим како се неки, као, стиде и излазе из Удружења. Не знам шта им смета. Као, неће да буду писци у таквом удружењу. Ја хоћу, боли ме курац. Додуше, ја никад у то удружење нисам ни ушао, а једино сам проводио време у кафани која се зове "Клуб књижевника".

Био је последњи самурај своје генерације. Умро је 29. јула 2007. године. "И кад будем стар, и када ми се буду смејали иза леђа, и када будем сед, неће ми моћи ништа. Јер увек ми остаје рокенрол." Ово је Прелетов текст из "Књижевних новина", 1985. године.

СУТРА: Кувар у боксерским рукавицама

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ: Дара Ружић остала је запамћена као права дама

08. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАЈСКУПЉА ВИОЛИНА НА ЧУБУРИ: Свирало се на инструменту мајстора из Кремоне

06. 04. 2021. у 18:00 >> 16:02

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ПРВЕ БЕОГРАДСКЕ ДИСКОТЕКЕ: Прва дискотека отворена је у сутерену куће Јеврема Грујића

05. 04. 2021. у 19:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЗ МАДЕРЕ - НЕМА КАРИЈЕРЕ: Дух Чубуре се осећао и у "бермудском троуглу"

04. 04. 2021. у 19:49

Фељтон

0 3

ЧИТУЉА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ: "Потковица" је постала незаобилазно стециште глумаца, адвоката, спортиста, свих виђенијих људи

03. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАЈМАЊИ КЕЛНЕР НА СВЕТУ: Легендарни Миша, висок тек нешго више од метра, облегао је око столова као кобац и тако зарадио надимак

02. 04. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације