ФЕЉТОН - ЧУБУРЦИ ПОКОРАВАЈУ БЕОГРАД: У вину је истина и зато му се одушевљено препуштамо

ЈЕДНА од познатијих чубурских кафана "Кикевац" је била подигнута између Првог и Друтог светскот рата на локацији двеју улица, Приштинске (данас Макензијева) и Престолонаследника Петра (од 1946. Максима Горког).

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Са својом пространом салом и великом баштом нудила је гостима забаву до касних ноћних сати. У "Кикевцу" је својевремено свирао Властимир Павловић Царевац и певала Софка, са својим мужем Пајом Циганином и њетовим оркестром.

О пореклу имена ове кафане 2016. добили смо веродостојно сведочанство преко друштвених мрежа. Њу је пре стотинак година отворио син Србина досељеника из Велеса у Старој Србији (однедавно Северној Македонији), Димитрије Арсић (Мита Мераклија), и дао јој име "Кичево" а на табли написао "Кикево", по македонски. Тај податак саопштио је праунук Мите Мераклије, Аца. А Мита је, осим "Кикевца", отворио још и оближњу кафану "Чубура".

"КИКЕВАЦ" је био омиљена кафана Аце Ђорђевића, званог Аца Струга, и Анђелка Башића Башкета, потоњег утледног стоматолога, тада једног од водећих фудбалера Обилића. Он ће се касније прославити на турниру на Ташмајдану, где ће Чубурци "покорити Беотрад", на којем ће у конкуренцији Шекуларца, Милоша Милутиновића и других великих звезда бити проглашен за најбољег играча. Природно је онда да су се у "Кикевцу" окупљали и друти фудбалери Обилића - Цвеле Радојчић, Тенто Радовановић, Ристић Чокалија, Моша Петровић, Радослав Кунић Куна...

Аци Струги дугујемо сећање на то да је у "Кикевац" повремено навраћао култни професор породичног права и социолотије породице на Правном факултету, Марко Младеновић.
Будимир Буда Копривица, стари Чубурац, са 20 година одлази у печалбу, прво у Париз, а касније за Немачку. У међувремену се оженио и са супругом и уштеђевином са великом жељом враћа се на Чубуру.

КАКО би надокнадио нестанак култне кафане "Кикевац", сазидао је кафану поред једне велике липе, преко пута места где је некада био "Кикевац". Желео је да јој да име "Мали Кикевац". Од те намере га је одвратио песник Либеро Маркони, који постаде њен кум, наденувши јој име "Чубурска липа". То име и кафану и данас чувају понеки Либерови стихови или слика. Ова кафана, иако је била млада, постала је и биће запамћена као чувар старог чубурског духа.

Посебно је избила на глас по тамбурашима и хармоникашима. Мој школски друг Мики Новчић, звани Мики Нос, често је доносио своју хармонику и свирао нам и певао песме по жељи, најчешће "Стани, стани, Ибар водо", "Кад ће сванут" рујна зора", "Јутрос ми је ружа процветала". Ту је долазио и чубурски доајен и боем Бранислав Бата Богдановић и често певао песму коју је сам компоновао, "Изађи из моје чаше". Када је основано Удружење музичара народне и забавне музике на Чубури, Бата је са осталим музичарима из свот удружења - Данетом клавиристом, Љиљаном Костић, Момчилом Моцом Глођајићем и Бошком Васићем и њетовим оркестром - певао у Скадарлији.

ПЕСМА "Изађи из моје чаше" била је омиљена песма нашет покојног друга Милана Ракочевића Рафа.

Стални гости "Чубурске липе", од њених првих дана, били су пре свих глумац Данило Бата Стојковић, који је био и први комшија - становао је преко пута кафане, Михаило Хаџи-Михаиловић, Родољуб Роћко Ранковић, Војкан Марјановић, Миле Радовановић Тенто, Милан Ракочевић Раф, сликар и писац Момо Капор, Михајло Мика Хаџи Михајловић са својим друштвом из "гранда" и мноти други познати Чубурци.

Средином деведесетих наши златни кошаркаши су ту прослављали своје велике победе, заједно са легендарним тренерима Душаном Дудом и Слободаном Пивом Ивковићем, Жељком Обрадовићем, Кићановићем и осталима, све до 2000. тодине, када су своје прославе преселили на балкон Старог двора.

О РУШЕЊУ "Чубурске липе", последње кафане на Чубури, сазнали смо на Сретење, 15. фебруара 2018, из листа "Политика", у напису под насловом "Рушење успомена - реквијем за Чубуру".

Потписник текста Милош Лазић у уводном делу наводи: Вест о затварању и рушењу "Чубурске липе" затекла ме је у Жаркову, где већ четврт века сањам да се једног дана вратим некадашњој распеваној периферији, чијим су сеновитим уличицама и веселим кафанама промицале успомене. Маштао сам да се поново скрасим на Чубури моје младости.

Док пишем ове редове, новокомпоновани Београђани дошли ниоткуд, потпуно равнодушни према старом делу Чубуре, без стида и срама завршили су посао са последњом кафаном на Чубури - "Чубурском липом". Бржи су, нећу стићи да досањам.

КАФАНА "Каленић" није била позната само по томе што се тамо добро јело и пило или зато што се прекопута ње налазила највећа пијаца у граду, задужбина добротвора Влајка Каленића, већ зато што и у њој Либеро Маркони говорио своје монологе.

Мирослав Цветковић, рођени Чубурац, век и по провео је у тој кафани и ништа се није могло десити у њој а да Цвеле то не зна. Знао је Македонку Емилију Станишевску, која је поседовала "салвету" на којој је Либеро Маркони записао: "Хвала Богу што у овој кафани није истакнут натпис 'Не служимо пијане госте'". А кога би онда овде служили, кад трезнима та услуга и не треба? Љубитељи добре капљице били су и остали једина економска база сваке кафане, па и ове, свакако. Да је по трезвењацима, кафане не би биле кафане, него посластичарнице! Кафане не опстају захваљујући трезним гостима, или онима што пију лимунаду, него збот оних друтих... Хоћу да кажем - захваљујући нама, рекао би Либеро Маркони, нама који знамо да је у вину истина и зато му се одушевљено препуштамо.

МНОГИ догађаји из наше младости, све што је вредно, одигравали су се у кафани прекопута Каленић пијаце. Какви су то дани били, присећа се Зоран Христић: Кад мене питају: "Где си, Зоране, одрастао?", ја као из топа одговарам: "У 'Каленићу'!" Ту сам добио прве часове из онога што се зове школа живота.

Гости у кафани били су сељаци са пијаце, занатлије, трговци, доктори, адвокати, боеми...

Стални гости били су људи из суседних улица, Крунске, Молерове, Кичевске, Хаџи-Проданове, Милешевске и, наравно, и ми голобради дечаци из Четрнаесте београдске гимназије. Сви гости су се углавном познавали. Свако је имао свој сто, своју столицу.

Долазило је и старије друштво, они преко 60 година, такозвани маторци "Каленића" и истински кафански доајени. Они су уживали у јелу, а то иде с годинама. Када престану да те интересују жене, када ти се огади политика, ти си онда знатижељан и гледаш само на клопу, гладан као курјак. За столом код самог улаза, седели су Растислав Јовић Кекец, Слободан Ивковић Пива, а са леве стране Јован Јуришић - Јоца Пацов, браћа Родић, содаџије из Нишке улице.

СУТРА: Најмањи келнер на свету

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУЗИЧКИ ЦАР ОТВАРА КАФАНУ: У "Млаву" се долазило на шкембиће у сафту без динара у џепу

31. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ЛАМЕНТ НАД СТАРИМ КАФАНАМА: Са њима нису из сећања нестали и људи који су чинили њихову душу

29. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦЕПАЧИ ДЛАКЕ НА ЧЕТИРИ ДЕЛА: Најлепша међу улицама била је Крунска, крцата зградама ондашњих политичара, генерала и трговаца

28. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУБУРА КАО ЗВЕЗДА ЗОРЊАЧА: Београд су до темеља 44 пута рушиле разне војске

27. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПЛАТАН СВЕДОК БОЕМСКОГ ЖИВОТА: Београд се немарно понашао према чубурским кафанама

30. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАЈСКА БАШТА ДЕСПОТА СТЕФАНА: Врачар од чудесних вилењачких прича до најелитније београдске општине

26. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације