ФЕЉТОН - ЧУБУРА КАО ЗВЕЗДА ЗОРЊАЧА: Београд су до темеља 44 пута рушиле разне војске

ПОЧЕТКОМ 19. века, на Врачарском пољу, а нарочито на његовом западном делу, почеле су да се подижу куће са баштама и виноградима.

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Да помогну у том зидању, у Београд су стизали многи Немци, Аустријанци, српске занатлије. Усељени у кућерке дуж Чубурског потока, ови су странци брзо стекли и своју кафану, која се, можда, звала "Немачки цар".

Ту кафану је саградио неко са смислом за шалу, над самом "врачарском јамом", односно, над "Вучићевом рупом", која је претворена у подрум. Немачке занатлије су се ту окупљале, како бележи Бранислав Нушић, на породична посела, пили вино из огромних кригли и плесали брзу шкотску игру. Убрзо је ова кафана давана под закуп онима који су долазили у Београд. Ниједан од старих трговаца и власника других кафана није хтео ни да чује за ту баксуз-кафану; беху задовољни што се у њој окупљају само странци. Јер, Врачарцима који су пролазили близу те јаме чинило се да чују јауке који долазе из њене дубине. Дуго се веровало да се у тој јами, мамљена зовом зла, стиче и чува јека свеколиког људског бола наталоженог на Врачару током столећа.

У ДРУГОЈ половини 19. века на Врачарском пољу, уз касарне, један Шкот, Мекензи, подиже високе куће с балконима, и тај део града бива по њему погрешно назван Енглезовац. И ту, где је била Црква Светог Николе коју подиже деспот Стефан, освештана је 1895. године мала Црква Светог Саве, која је, касније, 1914. и 1915, одолела страховитим бомбардовањима Београда и Врачара.

А онда су уследили ратови - бугарски, два балканска, Први светски, назван Велики рат, а за њим и Други, исти такав. Ниједан није мимоишао Београд, као ни они из давних времена.

До темеља су га 44 пута рушиле војске разних царевина, отимајући се за то најлепше место у Европи, на ушћу две велике реке, с монументалном тврђавом на брегу, а он поново ницаше, као феникс из пепела. Можда је био у праву велики војвода Живојин Мишић, који је, тражећи од војводе Путника недељу дана да одмори војску пред Колубарску битку, на његову примедбу да ће за то време пасти престоница, одговорио: "Ту је, војводо, одавно требало правити пограничну караулу, а не престоницу."

ИПАК, Београд је и поред толиких рана на свом лицу остао српски престони град све до данас, поносан на време које је надживео.

За Другог светског рата бомбардовали су га и непријатељи и пријатељи, а богами и ослободиоци - када се морала освајати слобода. И опет стаде да ниче из пепела, све док се над њим поново не надвише тамни облаци који нам стизаху од браће са Истока. Јер после много векова, из ко зна каквих све разбожених крајева, стигли су на Врачар комунисти, с намером да разбоже сав тај побожни свет. У започет Светосавски храм уселили су гаражу Градског саобраћајног предузећа.

Како су нас године, једна за другом, полако удаљавале од рата, у престоници почеше да ничу места која су тек стасале младиће привлачила као магнет: сала за игранке, биоскоп, кошаркашки терен, боксерски ринг. Када је на Црвеном крсту основан боксерски клуб, а касније и Кошаркашки клуб Раднички, младићи са Крста похрлили су у њих у таласима. Када је отваран Дом културе "Божидар Аџија" и у њему засвирао оркестар "Динамо", убрзо је постао култно место младих Крсташа. Кулминација је био биоскоп "Авала", а нешто касније и Београдско драмско позориште.

У СВИМ биоскопима све до 1948. године су се приказивали искључиво совјетски филмови.

Међу њима велики историјски спектакли Петар Велики, Петар и Катарина, Кутузов, Пугачов, па филмови с тематиком из Октобарске револуције - "Крстарица Потемкин", "Лењину октобру", "Чапајев", дивно снимљене бајке "По Штукиној заповести", "Буратино" и "Камени цвет", онда филмови из Отаџбинског рата - "Чкалов", "Зоја Осмодејанскаја" и "Лењинград", да би на крају стизали и филмови о изградњи комунизма, какав је био филм "Легенда о земљи Сибирској", па чак и први совјетски музички филм, "Пастир Костја". Међутим, један филм је напречац освојио све клинце у земљи. Био је то филм "Тимур" и његова чета, снимљен по истоименом роману, совјетском бестселеру, који је написао отац данас славног Никите Михалкова. Клинци су полудели!

Многи становници Врачара и Чубуре данас немају ни времена, а ни повода, да ослушкују, ту, под њиховим ногама, духове чубурске земље, оплођене силним људским страдањем. И не треба можда да ослушкују, јер (док) има (оних) других који и чују и памте.

ДЕО ВРАЧАРА који се налази између Каленић пијаце, Неимара, Јужног булевара, Војислава Илића, Жичке и Булевара краља Александра чувен је по свом препознатљивом и необичном имену Чубура. Она би се могла поделити на "горњу" и "доњу". Горњи, раван део, гравитира према Каленић пијаци и Булевару краља Александра, а доња Чубура смештена је на падини између Неимара и Улице Војислава Илића.

Где год да сам одлазио, носио сам са собом књигу о Чубури, од које се никад нисам раздвајао. Знао сам је готово целу напамет!

Када уморни путник стане на златни Врачарски брег и погледа око себе - пред њим свуда пукне Чубура, као звезда Зорњача. Сваки велеград, неки његов део, варош, варошица или село, чине људи и оно што се види да су они урадили и иза себе оставили. Оно што се не види голим оком, то је душа која лебди свуда около, неухватљива, смештена у сећању. Да није сећања, изгубила би се и душа и људи у неумитном забораву. Сигуран сам да ће Чубура сачувати своју душу, док су за незаборав сачувани њени људи, као њено највеће богатство, а увек ће се наћи они који ће сећање претворити у незаборав.

МНОГО је данашњих Чубураца који немају никакво сазнање зашто Чубура носи то име, ко је био кум и како се одржало до данас.

Све до 1880. године овај део Београда био је пуста пољана, све док се ту није доселила група Рома са Дорћола, поред већ постојећих неколико српских кућа. Ти су се Срби бавили земљорадњом, а Роми углавном свирањем и гатањем. И једни и други су имали само један проблем - није било чесме, па нису имали воду за пиће, јер је вода у Чубурском потоку, који је текао испод Кршевите ћуприје, била увек мутна.

Један Ром, шетајући пољем, наиђе на извор који је избијао на месту где данас почиње Јужни булевар. Извор му се учинио погодан, па се досетио како да га "каптира". Он са комшијама докотрља једно велико буре, извадише му дно и допола га закопаше у извор. Тако су Чубурци добили прву бистру воду за пиће, која се преливала преко препуног бурета и сливала у поток. Чудесни Врачар...

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАЈСКА БАШТА ДЕСПОТА СТЕФАНА: Врачар од чудесних вилењачких прича до најелитније београдске општине

26. 03. 2021. у 18:00

Београд

3 6

ОПЕТ РАЗБИЈЕНА КОРОНА ЖУРКА НА ВРАЧАРУ: Веселили се уз живу музику, сви кажњени!

19. 03. 2021. у 22:38

Београд

2 13

СЛИКЕ СА ЛЕВЕ ОБАЛЕ САВЕ: Како је некада изгледао Београд преко "моста" (ФОТО)

06. 01. 2021. у 21:20

Београд

0 1

ВАЖНО МЕСТО У ПРЕДРАТНОМ БЕОГРАДУ: Овако је некада изгледало место где се данас налазе "Вечерње новости" (ФОТО)

07. 01. 2021. у 08:00

Београд

1 0

ЗАБОРАВ "ПРОГУТАО" СПОМЕН ПАРК: Парк пријатељства некада као један од "заштитних знакова" Београда

31. 12. 2020. у 13:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације