Фељтон

ФЕЉТОН - ПРЕЗИР ПРЕМА ИДЕАЛИМА ПРЕДАКА: Како су неокомунисти понизили Црногорце нудећи им "европске вредности"

Веселин Матовић

22. 03. 2021. у 18:00

НИКО и никада није толико понизио Црногорце као онај коме је пало на памет да им почетком 21. вијека "утемељује идентитет".

ФЕЉТОН - ПРЕЗИР ПРЕМА ИДЕАЛИМА ПРЕДАКА: Како су неокомунисти понизили Црногорце нудећи им европске вредности

И да их, умјесто чувара Његошевог етичког кодекса, "сердаревића" и "кољеновића", учини поклоницима златног телета и сљедбеницима ововремених карго-култова. Ако је идентитет оно што појединца или неку друштвену групу, племе или народ, чини оним што они јесу, оно по чему се идентификују, тј. распознају међу другима, једном ријечју - лик или образ нечији, значи ли то да Црногорци до почетка 21. в., нијесу имали ни лика ни образа? Или су се, са својим историјским, културним и духовним насљеђем, насталим у српско-православном цивилизацијском простору, показали недостојним етичких и естетских мјерила скупине неокомунистичких грабљиваца (наводних демократа и социјалиста), који су заумили да их, тако незнавене, зарад њихове националне еманципације и просвјећења, и уз помоћ својих евроамеричких навигатора, преведу у нови цивилизацијски круг, нудећи им, умјесто њихових историјских идентитетских матрица, флоскулу "европске вриједности"? И да им, прије те иницијације, преименују језик, замијене писмо, преидентификују културно насљеђе, презначе цркву, у ствари - да им испразне њихово име црногорско, "ускрснуло с косовске гробнице", и сведу на страначко опредјељење? И да се онда, у ту празнину усели презир према свему за шта су се њихови преци борили и чему су тежили.

ТАКО уподобљени и еманциповани, новопројављени Црногорци, установиће своју "обећану" земљу, као још једну антисрпску и антиправославну испоставу на Балкану, у којој ће, ради сигурности њеног интегритета и суверенитета, бити непожељна вјерска настава у школама, а озакоњени истополни бракови; цензурисан Његош у читанкама, а озваничена химна са стиховима усташе Секуле Дрљевића; неподобна тробојка, застава краља Николе, а полиција обучена у америчке униформе; сумњиво славити Светог Саву, а прихватљиво протежирати "Ноћ вјештица"...

И обоготвориће они ту своју вјечну слободицу, и рађаће се у њој и умирати, све једнако кликујући Viva vero Montenegro! Све у складу са њиховом новом духовном и културном профилацијом.

Статусно питање Срба

СМАТРАЈУЋИ, да је црногорско идентитетско питање прије свега статусно питање Срба (као конститутивног народа) и да се оно може ријешити само рушењем постојећег режима, тј. њиховим преузимањем власти, српске политичке странке и организације које су их слиједиле, као основу својих програма истакле су борбу за угрожена права Срба у Црној Гори (па и неке које нијесу имале српски предзнак у својим именима).

Зато се политичка конфронтација између власти и опозиције свела на ривалство између наводно два народа и представљана као међунационални сукоб, што је узроковало поистовјећивање идентитетског (тј. националног) са страначким опредјељењем, односно мобилизацију гласачког тијела искључиво по том основу. (Тако је, упрезањем у изборни процес идентитетских питања, и језичко питање, као ефектан мобилизацијски агенс, пренесено из културно-научног простора у страначке ровове, са малим изгледима да се икада више отуда избави.)

На таквој концепцији, смишљеној, прво да подијели Црну Гору не само духовно, етички, културолошки и политички, него, прије свега, на два међусобно супротстављена народа - Србе, који су јој се жестоко опирали (бранећи управо изворишни дух Црногорства), и Црногорце који су је одушевљено прихватили, а затим, злоупотребом државног апарата, српски фактор сведе на статус егзотичне националне мањине, осуђене на нестајање, опстајао је одлазећи режим скоро три деценије.

ЊЕНУ одбрану, као највиши државни интерес, заправо - као одбрану с муком стеченог суверенитета Црне Горе, режим је све вријеме користио као оправдање не само за бескомпромисан обрачун са својим противницима, а то су, прије свих, били заступници српско-православног духовног, културног и језичког идентитета Црне Горе (означени као непријатељи државе), него и за сва своја непочинства. Она му је била заклон за безграничне злоупотребе државног апарата и његових институција - судства, правосуђа, образовања, полиције, медија, итд. Зато су и све девијације и све болести црногорског друштва: пљачка друштвене имовине, корупција, криминал, итд., добрим дијелом посљедице ове најотровније амбиције која се икада појавила на овим просторима. Као таква, зломислена и злонамјерна, она је безмало три деценије Црну Гору држала у рововима.

Нажалост, на њен отров није могла остати имуна ни друга, српска страна. Изложена све јачим притисцима режима - нескривеној дискриминацији на свим пољима, изолацији из државних институција и медијској сатанизацији, - приступила је, борећи се за опстанак, оснивању српских културних и других националних институција. То је, свакако, била разумљива појава, али је носила и одређене опасности. Прије свега, упућивалa je на модел понашања и организовања мањинских народа.

И ЗАИСТА, не може се рећи да се идеја о прихватању статуса националне мањине, који би зауставио његову даљу дискриминацију од стране државног апарата, није запатила у српским организацијама, иако је ниједна од њих није никада јавно прокламовала.

Такав вид дјеловања водио је у замку нехотичног прихватања концепције о националној подјели, до стереотипа "ми и они", понекад и у инаћење и враћање истом мјером - "ако ми брат каже да није Србин, онда и ја, бели, нијесам Црногорац". Заправо, увлачио је српску страну у туђу, подметнуту, игру, па и у извјестан вид самоизолације и озлојеђености, чиме су многи њени аргументи, ма колико били утемељени, постали рањиви.

Напокон, слиједећи страначку перцепцију црногорске идентитетске конфузије, српска страна је, непринципијелним нагодбама око имена језика, изaшла у сусрет режимском становишту о црногорској језичкој и културној посебности.

ПРИ ТОМЕ је изван њеног видокруга остао огроман број грађана, који су се декларисали као Црногорци, али се нијесу одрекли имена српског језика. Иако је таква њихова идентификација битно нарушавала концепцију националног раслојавања Црне Горе, страначка ускогрудост, која је арбитрирала у српском културно-политичком табору, видјела их је само као присталице владајућих странака и своје политичке противнике. Та искључивост водила је (таква је макар била перцепција грађана) страначком посвојењу имена српског језика, па и СПЦ, што је значајно утицала на смањење броја заступника српског језичког идентитета (20% за 10 година).

Па ипак, на посљедњем попису становништва, 2011. нешто више од 28% грађана Црне Горе изјаснило се да су Срби, а да им је матерњи језик српски преко 43%. Значи, најмање 15%, од укупног становништва, које се национално изјаснило као Црногорци, није се одрекло свог српског језичког идентитета, а видним учешћем у протестним литијама, поводом Закона о слободи вјероисповијести, показало је и припадност СПЦ. Не треба занемарити ни да се тада, 2,03% грађана изјаснило за српскохрватски, а чак 3,99% није хтјело да се изјасни о имену свог матерњег језика.

СУТРА: Нација постала страначко питање

19. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 46

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09