ПРОТИВУДАР КОД ЛЕСКОВЦА: Немци и Бугари су спречени да српску војску опколе у долини Топлице и Јабланице

ИСТОГ дана, када су у Рашкој српски престолонаследник, влада и Врховна команда потврдили јединство у намери да "остану без резерве уз савезнике", у Лондону је сер Едвард Греј, министар спољних послова Велике Британије, објашњавао једном службенику француске амбасаде зашто је његова влада изгубила занимање за судбину Србије.

Фото Архив Београда

Пошто је Немачка успоставила територијални додир са Турском, Британци су очекивали да ће Турци и Немци са новом снагом ударити по њиховом Колонијалном царству. У Цариграду су већ најављивали велики напад на Суецки канал. Пораз у Египту неминовно би се одразио и на стање у Индији. Греј је тврдио да су, уколико је требало евакуисати потучене британске дивизије са Галипоља, оне биле најпотребније у Египту. У условима угрожености њеног Царства, Британија није хтела да троши своје снаге на Србију.

Из Петрограда су стизала обећања. На седници владе 6. новембра у Рашкој, под председништвом регента, прочитана је лична порука цара Николаја II за регента Александра и Врховну команду. Разматране су и вести Лонткијевића и Спалајковића о прикупљању руских трупа у Бесарабији. Краљ Петар, обавештен о царевој поруци, написао је, међутим, у свом дневнику: "Говори стрпљења до почетка новембра!!! Лако је њима говорити, али нама храна недостаје!"

И РУСИЈА је, наиме, имала своје шире, стратешке интересе. У плановима који су разрађивани у руској Врховној команди, десант на Бугарску требало је да буде само део веће и значајније операције, освајања Цариграда, као столетног циља руске државе. Генерал Шчербачев, главнокомандујући Седме армије која се прикупљала у Бесарабији, није раздвајао напад на Бугарску од десанта на Цариград. Борби са аустро-немачким трупама у Србији придавао је трећеразредан значај.

Најгора разочарања тек су почињала. После завршетка седнице владе у Рашкој 4. новембра, војвода Путник обавестио је генерала Сараја да је образовао оперативну групу за пробој кроз Качанички теснац ка Скопљу и затражио од њега хитно садејство. Требало је да Французи, нападом ка Велесу и Скопљу, привуку пажњу и снаге непријатеља, док би се Срби пробили кроз Качаник.

ГЕНЕРАЛ Морис Сарај и генерал Жозеф Жофр овога пута су били спремни да крену ка Србима. Од 1. до 10. новембра у Солуну се искрцавала 122. француска дивизија, чији је долазак Сарај толико ишчекивао. Он је њене делове, онако како су стизали, пребацивао на фронт код Криволака, где су се већ налазиле јединице 57. дивизије. На фронту према Струмици имао је 156. дивизију.

Офанзива француске Источне армије почела је 3. новембра. Сарај је 156. дивизији наредио да се пробија у правцу Струмице, да би одбила непријатеља што даље од пруге и спречила долазак бугарских појачања на македонски фронт. Код Криволака, 57. и 122. дивизија требало је да нападом ка Велесу угрозе бок бугарске Друге армије, која је напредовала правцем Велес - Прилеп - Битољ. Ирци из британске Десете дивизије остали су у одбрани, између Дојранског језера и Вардара, према Струмици.

У ОСАМ дана борбе, до 11. новембра, 156. дивизија успела је да заузме село Костурино, а 57. и 122. дивизија Градско и манастир Св. архангела. Бугарска Друга армија је потом успешно одбијала све њихове даље нападе. Французи су одустали од директног пута ка Велесу долином Вардара и одлучили да га нападну из правца Прилепа.

Влада Аристида Бријана донела је, међутим, 11. новембра, по Србе поразну одлуку. Сарају је наређено да, због непријатељства Грчке, двосмисленог става Румуније и одлагања руске помоћи обустави офанзиву и припреми трупе за повратак у Солун. Нови грчки премијер Стефан Скулудис је 9. новембра запретио француском посланику у Атини да ће грчке трупе разоружати и интернирати све српске, француске и британске трупе које из северне Македоније буду прешле на грчко тло. Девет грчких дивизија заиста се концентрисало у околини Солуна, источно од Струме и у Лерину.

ЗА време напредовања Француза ка северу, од 3. до 11. новембра, српска војска, наиме, није кренула у пробој ка југу. Она је тек 5. и 6. новембра завршила запоседање обала Западне и Јужне Мораве. Фон Макензен је, међутим, 5. новембра издао својим трупама нову директиву, којом је наредио брже гоњење непријатеља. Фон Галвицова Једанаеста армија и Бојаџијевљева Прва армија, која је надирала ка Прокупљу и Лесковцу, имале су задатак да пресеку пут ка југу Треће армије и Тимочке војске и да их заробе. Трећа армија Кевеша фон Кевешхазе требало је да се пробије у долину Ибра, а Друга армија Тодорова на Косово, чиме би главнина српских снага била одсечена од Косова и заробљена на подручју између Западне и Јужне Мораве.

У исто време, генерал Ерих фон Факенхајн је директивом од 11. новембра наредио коначно уништење српске војске. Тако су привремено заустављени сукоби између њега и Конрада фон Хецендорфа, али и неслагања са Фон Макензеном и Бугарима, поводом циљева операција у Србији. Фалкенхајн је, наиме, рачунајући да је циљ постигнут потискивањем Срба далеко од Дунава, између Јужне и Западне Мораве, хтео да са српског фронта повуче већину од једанаест ангажованих немачких дивизија и да их употреби на другим фронтовима. Начелник немачког генералштаба је ипак попустио, па је са српског фронта повукао само четири дивизије. После уништења Срба на Косову, требало је победити Французе и Британце у Македонији.

СРБИ су агресивније наступање непријатеља осетили већ сутрадан после Макензенове директиве, 6. новембра. Немци су тога дана почели да прелазе Западну и Јужну Мораву.

Тада је немачка Једанаеста армија успела да се, код Кривог вира, споји са бугарском Првом армијом. Потом је заузела Крушевац и успела да чак угрози позадину српских армија у долини Јужне Мораве. У исто време, Прва дивизија бугарске Прве армије неочекивано је заузела Лесковац и запретила да ће, долином Јабланице, да крене ка Приштини и пресече одступницу српској Другој армији ка Косову. У редовима бранилаца појавила се паника.

Док су се измешане трупе дивизија Друге армије у нереду повлачиле, на борбеним положајима у рејону Лозишта 9. новембра појавили су се краљ Петар, војвода Степа и пуковник Љубомир Милић, командант Моравске дивизије другог позива. Милић је добио наређење да, заједно са Тимочком дивизијом првог позива и Шумадијском другог позива, потисне Бугаре назад, ка Лесковцу и Хисару. Задатак је извршен брзим противнападом, 11. и 12. новембра. Бугари су одбачени чак око 25 километара. Лесковачким противударом непријатељ је спречен да Србе опколи у долини Топлице и Јабланице и да српкој Другој армији пресече одступницу према Косову. Њиме је означен коначан неуспех Макензеновог покушаја да Србе победи на подручју између Западне и Јуже Мораве и да заустави њихов пробој ка југу.

СУТРА: Појавио се четврти непријатељ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

БОРБЕНИ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН: Улазак Бугара у Качаник зауставио је Мишићеву офанзиву

09. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

УЗ САВЕЗНИКЕ - ОДАНО И ВЕРНО: Србија, иако се нашла у врло тешком положају, одбила је сепаратни мир са непријатељем

08. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПОВЛАЧЕЊЕ НА ДВЕ МОРАВЕ: Страх савезника да Србија не потпише сепаратни мир

07. 03. 2021. у 05:00

Фељтон

0 1

МЛАДИ РЕГРУТИ КРЕЋУ НА ПУТ: Немци су одводили у ропство и мушко и женско становништво

05. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

У БОРБУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧОВЕКА: Дечаци, да би сачували животе, слати су за војском

04. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФРАНЦУСКА КОМАНДА СЕ КОЛЕБА: На дан напада Бугара Британци се усмеравају ка Египту

03. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације