ФРАНЦУСКА КОМАНДА СЕ КОЛЕБА: На дан напада Бугара Британци се усмеравају ка Египту

ГЕНЕРАЛ Морис Сарај је хтео да своје снаге концентрише на подручју Пирот - Скопље - Велес и да наступа ка Софији, док би му један британски корпус чувао десно крило.

Фото Архив Београда

Дан пошто је стигао у Солун, упутио је телеграм главнокомандујућем српске војске, регенту Александру Карађорђевићу:

"У тренутку када примам овлашћење да наредим првим одредима мојих трупа да пређу српску границу, дозвољавам себи да вам кажем да је француска Источна војска срећна да се бори заједно са јуначком српском војском, од главнокомандујућег генерала до обичног војника. Знаћемо да се боримо до последње снаге да бисмо осигурали заједничку победу наших армија."

Одговор регента Александра био је, такође, пун лепих речи, али и очекивања. Истог дана када је у Солун стигао регентов телеграм, 14. октобра, Сарај је из Крагујевца примио и молбу војводе Путника да своје трупе што пре упути у Ниш. Главнокомандујући Источне армије је, међутим, у том тренутку на располагању имао само једну, 156. дивизију генерала Бајуа, која ни сама још није била довољно покретна. Британска Десета дивизија и даље није примала из Сарајева наређења.

ГЕНЕРАЛ Жозеф Жофр је, како смо видели, већ био закључио да је дејства француске војске, уместо покрета ка Нишу, требало ограничити на заштиту комуникације Солун - Скопље. Тако су мислили и француска влада и министар рата Александар Милеран. Његова прва наређења Сарају од 3. и 12. октобра била су уопштена и сводила су се на то да генерал "осигура железничку пругу између Солуна и Србије". Тиме није одлучено да ли ће се напредовати до Ђевђелије, Скопља, Ниша или Пирота. Наређења издата Сарају 15. октобра била су нешто одређенија. Његове трупе требало је да "постепено поседну, водећи рачуна да никад не буду одсечене од своје поморске базе, сектор који се простире од Солуна до Скопља". Посредством пуковника Пјера Фурнијеа о овим наређењима 15. октобра је обавештена и српска Врховна команда.

Истог дана у коме су Бугари напали Србију, а Британци преусмерили своје дивизије од Солуна ка Египту, српску границу прешли и Французи. Бајуов 176. пук кренуо је ка Струмици. Потом ће на север, ка Демир капији и Криволаку, бити слати батаљони, онако како буду пристизали у Солун. Све поновљене молбе војводе Радомира Путника, министра војног Радомира Бојовића и генерала Дамњана Поповића, да Французи хитно стигну до Ниша, Скопља или бар до Велеса, остале су без одзива; Сарај је такво растезање својих комуникација сматрао сувише ризичним. Тек 19. и 20. октобра он ће у Криволак послати четири батаљона из састава 11. бригаде. У том тренутку на територији Србије имао је девет батаљона. Дан уочи пада Скопља одбио је позив да хитно пошаље трупе у овај град, уз образложење да је у том тренутку трпео прејаке нападе Бугара.

ПОЧЕВШИ од 17. октобра, када је већ постало сасвим јасно да се Французи неће пробити ни до Велеса, и да ће за пристизање њихових појачања бити потребне седмице, пуковник Пјер Фурније је уверавао пуковника Живка Павловића да се из српских снага у западној и северозападној Србији морају издвојити две до три дивизије, које би биле послате у пробој ка југу, да би одбраниле Качаник, ослободиле Скопље и кренуле у сусрет Сарају. То је било потпуно супротно од онога што је Србима, како смо видели, истог дана поручивао Киченер, који је захтевао упорну одбрану северних граница.

У својим мемоарима, Жофр ће пресецање комуникација у Врању и Скопљу објашњавати Путниковом упорном одбраном севера и занемаривањем јужног фронта. Баш Жофр је, међутим, 19. октобра уверавао српског војног аташеа да је за Србе најважнија одбрана на северу, да ће француске трупе бранити линију Солун - Скопље, да ће се можда пробити до Ниша, као и да ће, постепено, прећи у напад ка Бугарској. Аташе је Путнику овако пренео Жофрове речи:

"Од те линије Солун - Скопље, савезничке трупе имају да направе фронт ка Бугарској и да постепено крећу ка бугарској граници, ово је почетак рада. Српске се трупе морају на северу држати за добитак времена, док не дође довољно савезничких трупа. Може се послати један одред наших трупа до Ниша, као веза између ваше војске и савезничке."

ФРАНЦУЗИ неће стићи ни до Велеса ни до Скопља, чак ни када се између Струмице и Криволака батаљонима 156. дивизије буду придружили и они из 57. дивизије. Истог дана, 23. октобра, у Крагујевцу, пуковник Пјер Фурније је коначно добио прилику за дужи разговор са војводом Радомиром Путником. Поновио му је да се значајнија француска помоћ могла очекивати тек за неколико седмица, али и то под условом да српска војска сама спречи опкољавање које јој је претило са југа. Војвода Путник је, међутим, настављао да тврди да српска војска мора да се брани на северу. Фурније је разумео да Путник није хтео да непријатељу препусти стару, предкумановску Србију, али и да је од Савезника захтевао испуњење обећања и обавеза:

"Поред мојих инсистирања, нисам могао да приволим маршала за моја схватања. Он упорно хоће да настави до краја одбрану на територији Старе Србије и сматра да је наша дужност да дођемо и да га помажемо."

Пуковник Пјер Фурније био је, у Крагујевцу, у сталном контакту са британским војним аташеом, пуковником Џорџом Филипсом. Сада је и Филипс тврдио да су Срби погрешили јер нису бранили долину Вардара.

ВОЈВОДА Путник је тог 23. октобра примио и вест да му ни руска војска, до даљег, неће доћи у помоћ. У Петроград су, наиме, скоро свакодневно стизале молбе за помоћ из српске Врховне команде и владе, преко српског војног аташеа пуковника Лонткијевића и посланика Мирослава Спалајковића. Очекивало се и да би Русија могла да подстакне Савезнике да из Солуна коначно помогну Србији. Савезници су, међутим, од Русије тражили војну помоћ за Србију, убеђујући је, чак, да је српски фронт био од подједнаке важности као онај на Западу.

На захтев цара Николаја II у Бесарабији се, наиме, заиста прикупљала руска Седма армија, састављена од четири корпуса и две коњичке дивизије. Цар је, у одговору на молбе регента Александра, обећао њен брзи напад на Бугарску, уколико јој Британија пошаље обећано наоружање и муницију, и ако јој Румунија дозволи пролаз преко своје територије. На Балкан је могла да стигне само преко Румуније или десантом на црноморску обалу Бугарске. Румуни су, међутим, упозорили руску Врховну команду да ће аритељеријом спречити сваки покрет страних трупа преко своје територије. На бугарску обалу се, одједном, могао пребацити само један корпус, што би његов положај, у ишчекивању наредног, за који је требало чак осам дана, чинило ризичним. Србима је 23. октобра, као главни узрок одлагања пребацивања Седме армије на Балкан, наведено непријатељство Румуније.

СУТРА: У борбу до последњег човека

Препоручујемо

Фељтон

0 3

БУГАРСКИ НАПАД БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА: Српска Врховна команда је ослањајући се на обећања савезника, запоставила јужни фронт и одбрану Македоније

02. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

САЧУВАН ЈЕ ОБРАЗ БЕОГРАДА: Јаук и писка невине дечице проламају се кроз рушевине

01. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ДУШМАНСКА РУКА ПАЛИ И РУШИ: Борци су певали посмртну песму "Свјати Боже, Свјати крепки"

28. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ШВАБЕ РАЗАРАЈУ БЕОГРАД: У пламену су горели небо и земља, мртви су лежали на све стране!

27. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

СТРАХ ОД БОРБЕ ПРСА У ПРСА: Српска пешадија била боља од немачке

26. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ЈУНАШТВО ЧИЧА "ТРЕЋЕПОЗИВАЦА: Само је први позив имао пуну ратну опрему

25. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације