СТРАХ ОД БОРБЕ ПРСА У ПРСА: Српска пешадија била боља од немачке

ИАКО није био војник, новинар Гордон Смит, дописник "Њујорк трибјуна", "Манчестер гардијана" и "Дејли графика", разумео je у чему је била кључна предност Немаца и Аустроугара над Србима.

Фото Архива

Као на Западном и Источном фронту, они су се и у Србији 1915, пре наступања пешадије, служили масовном артиљеријском припремом. Када се зна колико је њихова артиљерија била бројнија и јача од српске, и колико су муниције, за разлику од Срба, имали на располагању, постаје јасно да је у таквим околностима вредност пешадије скоро сасвим губила на значају. Таква тактика помогла им је, нарочито, да од 6. до 8. октобра 1915. пређу Дунав и Саву и учврсте се на њиховим обалама.

Када је напад почео, и адмирал Ернест Трубриџ, иначе врло критичан према Србима, у свом дневнику је записао да је српска пешадија била боља од немачке. Приметио је, ипак, да се показало да су у овом рату одлучивале техника и артиљерија, а не јунаштво.

Гордон Смит и Властимир С. Петковић, који се, као ђак-наредник у Деветом пуку Дунавске дивизије првог позива нашао на правцу главног наступања Немаца, код Рама, описују како је српска пешадија, у борбама прса у прса, бајонетима враћала Немце у Дунав. Немци су, међутим, како каже Петковић, "располагали страховитом артиљеријом, која је увек дејствовала дотле док нас не би сатрла и онемогућила на положају. Чували су људе, но муниција се није жалила".

И ДОБРОСАВ Ј. Миленковић, потоњи генерал, приметио је да су "на овај начин Немци штедели људске животе", док је "обратно било на нашој страни, јер се материјал морао штедети, пошто га више нисмо могли надокнадити. Сем тога, сматрало се за грех изгубити оруђе и када је оно испунило своју дужност до краја, и зато су оруђа често повлачена у тренуцима кад су била најпотребнија".

Властимир С. Петковић сведочи о томе како су српски војници доживљавали немачку артиљеријску припрему и овакав начин ратовања:

"Због тога смо били најчешће жељни да видимо немачког пешака, који полази у напад развијеним стројем, и чујемо пешачко зрно. Стално граната, шрапнел свих могућих калибара.

А када бисмо под тим ураганом после великих губитака морали да се повлачимо, полазила је њихова пешадија да једним налетом само изврши поседање наших положаја. Ту није вредела храброст, није ништа помагало срце, присебност. Живци су попуштали, ум се мутио, а животи губили невероватно лако и јефтино. То је и било оно што нас је највише једило."

И краљ Петар ће, у свом дневнику, 13. октобра забележити:

"Због недоласка помоћи, укочене су наше армије око бугарске границе. Па Швабе не можемо отерати јер нам је страшно развучен фронт, а њих би лако отерали. Чујемо да је њихова војска (Немци) исто као Аустроугарска слаба. Једино им је артиљерија дугачких топова добра и штете нашу артиљерију."

ЖИВОТ у Србији током лета 1915, између два циклуса страдања и погибија, није био лишен пријатности. Пошасти су биле заустављене и војници су, по селима, помагали у жетви. Они који су биваковали близу својих села и градова, посећивали су своје породице. Властимир Петковић и његови другови у Речици код Рама на Дунаву, веселили су се вину које су сељаци делили са њима. "Војници су били одушевљени, јер су се одједном вратили свом старом, нормалном животу, који је нераздвојно био везан за поља и њиве, чак и кад нису њихове", сећао се потпоручник у 17. пуку Станислав Краков, доцније познати писац и новинар. Водник Милан Предић, касније управник Народног позоришта, бележи: - Посете новинара, кинематографских оператера, енглеских милионара и пријатеља из унутрашњости привучених чувеном менажом, увек свежом рибом и лаким вином из винограда командантовог, које се пило из полића. Чести излети на коњу до Београда, кратко задржавање код "Цара" или "Гранда", да мине жеља" "Били смо испавани, урањени, чисти, обесни.

ДОКТОР Луј Л. Томсон, члан француске медицинске мисије у Шапцу, примећивао је да се чак и овај град, разорен, опљачкан и демографски десеткован, "нашао на почетку јесени у релативно напредном стању. "Међу становицима је владало извесно задовољство."

Почетком септембра, са гомилањем непријатељских трупа на обалама Саве и Дунава, учестале су размене артиљеријске паљбе, авионска надлетања и бомбардовања Шапца, Београда, Пожаревца, Крагујевца, Ниша и других градова. Луј Томсон се чудио спремности и брзини с којом су Шапчани спаковали своје ствари и кренули у ново избеглиштво ка унутрашњости земље. У исто време, уочио је и масован покрет српских дивизија према Ваљеву и даље, ка бугарској граници: "Да ли то значи да нас напуштају у Шапцу? Вести су противуречне и свак је забринут." Када је Томсон упитао свог пријатеља, шабачког окружног начелника, да ли ће град бити брањен, овај му је у полушали одговорио: "Да, можда мало".

Француски лекар Луј Томсон био је огорчен због заустављања превентивног напада на Бугарску: "Само је требала једна реч да ова храбра српска војска згњечи змију у јајету."

ПРИПАДНИЦИ Руског маринског одреда су, док су монтирали своје топове у калемегданском Доњем граду, могли да, са друге стране реке, разговетно чују немачки језик и буку која је пратила припреме за поход. Њихов командир, поручник фрегате Јуриј Фадејевич Волковицки јављао је, међутим, надређенима да су Срби из Београда повукли сву своју тешку артиљерију. Закључио је да су остали само савезнички топови већег калибра: осам британских, два руска и два француска. Све остало била је лака српска и руска (два топа у Доњем граду) артиљерија најразличитијих типова.

И британски адмирал Трубриџ је извештавао да су Срби, од почетка септембра, из Београда ка бугарској граници премештали пешадију, артиљерију, рефлекторе, па и француске авионе, због чега је непријатељ имао превласт у ваздуху. Тврдио је да до 25. септембра у Београду више није било српске тешке артиљерије, осим две хаубице на Топчидеру.

ТРУБРИЏ је процењивао да су Срби, пре померања трупа ка истоку, у одбрани Београда имали бар 37.000 војника, да би ту потом остала свега два пука, Седми и Десети, са по 3.000 људи, и Тимочка дивизија у резерви код Сопота. Остатак бранилаца Београда чинили су, како је писао, старци са застарелим пушкама. Незадовољни Трубриџ упозоравао је команданта Трупа одбране Београда, генерала Михаила Живковића Гвозденог, да се непријатељ прикупља на обалама и да заузима речне аде. Живковићеви самоуверени одговори још више су га љутили. Трубриџ ће касније тврдити да српска Врховна команда није хтела да брани Београд и да су борбе избиле само зато што су Срби били затечени директним артиљеријским нападом на град. Очекивали су да ће непријатељ прећи реке код Остружнице и Смедерева.

СУТРА: Швабе разарају Београд

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ЈУНАШТВО ЧИЧА "ТРЕЋЕПОЗИВАЦА: Само је први позив имао пуну ратну опрему

25. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

РАТ БЕЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМАНДЕ: Војвода Путник је пред собом имао исувише непознаница

24. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

СРБИЈА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ: Британци су 1915. године обманули српску владу

23. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ЕНГЛЕСКИ АДМИРАЛ НА ДУНАВУ: Ернест Трубриџ провео је три године са српском војском

22. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ТРИ АРМИЈЕ КРЕЋУ НА СРБИЈУ: Никола Пашић се исувише мешао у рад Врховне команде

21. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

19. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације