ШВАБЕ ЗАЗИРУ ОД СМЕДЕРЕВА: Вардарска дивизија је тукла шест хиљада Немаца на Дунаву

ЧЕТНИЦИ - добровољци, моји нови познаници, хоће да походим њихове ровове и ми пролазимо испод шибљака до обале Дунава. Други четници чувају стражу у рововима, брижљиво израђеним.

Фото Архива

Поред њих, једва на 200 метара од непријатеља, један млади комита бацио је удице и одлази, с времена на време, безбрижно, да извлачи дивне шаране и штуке, који су се дали намамити глистама са удица. Предвече логор је сасвим живописан са својим колибама осветљеним великим ватрама над којима цврче лонци и изнад којих људи, у прслуцима, окрећу дуге ражњеве са прасићима.

Усред трпезарије намештен је сто за којим заузимамо место, док се четници купе око колибе, фантастично осветљене црвеном светлошћу жеравице. Ускоро они почињу да певају своје меланхоличне песме и, кад су стигли цигански свирачи из оближњег логора неког батаљона трећег позива, они поведоше ђаволска кола. Добро расположење је заразно, и официри, па и сам ја, најзад се хватамо у коло. Поноћ је, време да се спава, јер сутрашњи програм је и сувише велик. Куцамо се чашама последњи пут, док људи запеваше лепу и озбиљну српску химну. Са кревета од сена из моје колибе и бранећи се колико боље умем од комараца, чујем до зоре песме ових младића који неће да спавају и који су жртвовали свој живот."

ПОСЛЕ Београда и дуж Дунава, први положај од велике важности јесте Смедерево. Хоћу тамо да пођем, али то није тако лако у ово пролеће кад се сунце смењује са кишом и кад блато на рђавим путевима није имало времена да се осуши. Ипак одлазимо колима, у једној стародревној "викторији" и стижемо једним пристојно испроваљиваним путем и кораком у Болеч, где треба хранити коње. Тек што смо се поново кренули, време се квари и почињу да падају крупне капље које се, ускоро, претварају у пљусак. Пут постаје тада страховит и често смо приморани да се скидамо с кола да би коњи могли да извуку кола из рупа, испуњених блатом и водом.

Најзад, стижемо у Гроцку у 15 сати после подне. Као свуда на фронту, наилазимо на леп дочек код команданта станице. Он нас одвраћа да за данас крећемо даље. Због киша, пут за Смедерево постао је готово неупотребљив. Решавам се, дакле, да проведем ноћ у овом селу на обали Дунава.

НАШЕ трупе држе десну обалу и малу аду према њој; Швабе имају леву обалу, али не пуцају често. Руси су наместили на обали реке и сасвим близу села станицу за торпедирање. Да ли су торпеди често били употребљавани? Не знам, али сумњам. Али оно што знам, то је да ме млади официр који ме дочекује на станици запрепашћује својом дотераношћу: величанствене лаковане чизме без иједне мрље од блата поред свега рђавог времена, блуза од финог сукна, утегнута у струк широким сјајним појасом као огледалом. Човек би рекао да овај младић полази на какав бал. На брежуљку су намештени српски топови, од 75, и два енглеска од 120, којима командује један од наших, али има у својој десетини три енглеска војника.

Киша почиње да пада пљуском. Срећом, командантова земуница је близу и ми можемо да се у њу склонимо и да пијемо чаја и ракије. Што се може пити на фронту, то је невероватно! Кад смо се вратили у Гроцку, били смо искисли као мишеви, али за богатом вечером која нам је изнесена и за којом су нам се придружила два лекара француске војне мисије, Валтер и Фало, имамо времена да се осушимо споља и да се поквасимо изнутра.

СУТРАДАН ујутро било је лепо време и једна сељачка кола повезоше нас за Смедерево. Местимице, пут је страховит и ја се још данас питам како су наша два коњића могла да извуку свој терет. Напротив, видик је диван, чим се стигне на висораван. Пред нама, у дну и у лакој јутарњој магли, Смедерево са својим градом; иза нас Гроцка, сва загњурена у зеленило. Али пут пролази испред једног положаја трупа, а немогуће је проћи испред ма кога положаја, а да вас не позову да нешто узмете. Резервни капетан Месаровић - умро је касније - довикује нас.

Немогуће је одбити да се не обредимо по неколико пута ракијом и кафом, коју нам нуди. Најзад се спуштамо према Смедереву и идемо поново дуж обале Дунава на доглед непријатеља. Али они се не усуђују да пуцају на нас, јер знају да ће мајор Срб који командује у вароши, вратити сваки метак гранатама избаченим на мађарска села. Ту су, прошле јесени, Вардарци (Вардарска дивизија) тукли 6.000 Шваба.

НАШ долазак је био јављен и официри нас чекају на улазу у варош. Главни стан је смештен у школи. Срб ту командује и то тако добро да војници, говорећи о њему, кажу: "Благи Бог на небу и мајор Срб у Смедереву." Срб је диван човек, прави човек од старог колена. Врло интелигентан, храбар до неустрашивости и војник од главе до пете, он воли живот, не бринући се за сутра. Његови војници га обожавају, а његови официри га воле. Умро је у Русији, убијен од бољшевика. Сачуваћу увек верну успомену на овог храброг и веселог друга који је остао за мене оваплоћење српског војника из Великог рата. У Смедереву је био и поп Јањић, тада пуковски свештеник који је постао касније министар вера. Смедеревски поп је највеселији и најљубазнији од свештеника које сам познавао. Обдарен дивним тенором, он је улепшао лепе вечери. Као оперски тенор он би направио каријеру да би сам Карузо позеленео од љубоморе. Видео сам Јањића поново после рата, али тада је био министар, а министар није више нимало наличио на доброг друга из Смедерева.

КАПЕТАН Бошковић, погинуо 1915, мајор Васојевић, артиљеријски капетан Томић и Јовановић, француски лекари Валтер и Фало - овај последњи је умро за време повлачења кроз Албанију - и много других чијих се имена више не сећам, били су верни другови за столом приликом наших веселих састанака у Смедереву.

Кад смо стигли - био је празник - наши другови су нам припремили леп дочек. Уистину, пошто смо богато ручали, повели су нас у стару тврђаву, где се окупило грађанско становништво и где нас дочекује циганска музика, свирајући "Марсељезу", преведену на цигански. У великој поворци посетили смо овај старински споменик, и топове, намештене на кулама старог града, за заштиту вароши од монитора. Аустро-Мађаре раздваја од нас само ширина Дунава. Они нас виде, али се не усуђују да пуцају. Смедерево је, извесно, тачка фронта где се најмање зазире од непријатеља.

СУТРА: ПОСЕТА ЛОГОРУ СРПСКЕ АВИЈАЦИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ЧЕТНИЦИ НА ЂАВОЉЕМ ОСТРВУ: Добровољци спремни да се жртвују представљали су страх и трепет за војску Франца Јосифа

25. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКА ВОЈСКА НЕ ПУЦА НА ЦРКВЕ: Француским морнарима нису дозволили да оборе рефлектор окачен на звоник панчевачке богомоље

24. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

23. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕИСКРЕНО ДРЖАЊЕ САВЕЗНИКА: Недостатак далековидости Француске, Енглеске и Русије били су кључни разлози за слом српске војске у јесен 1915.

22. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

1 8

САВЕЗНИЧКЕ ИГРЕ НА ШТЕТУ СРБИЈЕ: Да су силе Антанте, 1915. прихватиле српски захтев, Први светски рат би био скраћен за три године

21. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ПАТРИОТИЗАМ ВОЈВОДЕ ПУТНИКА: Из једне мале куће на периферији у Крагујевца, војсковођа је вукао кључне стратешке потезе у одбрани Србије

20. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације