ПРВО БОМБАРДОВАЊЕ КРАГУЈЕВЦА: Становнике града 9. јуна 1915. у пет сати ујутру, пробудио је брекет аероплана и тресак детонација

КАФАНЕ су морале добро зарађивати у Крагујевцу, седишту Главног Стана војске. Често је било тешко наћи празног места од 18 до 22 сата увече.

Фото Приватна архива

Радње су отворене, а нарочито на пијачни дан има навале. Очигледно, полице се празне јер је више готово немогуће попунити продану робу која је већином долазила из Аустроугарске и Немачке, али има још доста да посао може да иде. Трговци се заклињу да, после рата, неће више никад куповати трулу робу у Бечу, Будимпешти и Берлину. Сећају ли се они данас те заклетве? Мислим да се не сећају, и верујем да су њихове полице поново испуњене овом робом бивших непријатеља.

За време заразе тифуса, кафане и ресторани који нису били употребљени за потребе војске, могли су се отварати само у извесне сате, одређене од лекарских власти. Али у те сате они су били пуни. Већ у току месеца маја болесници су били евакуисани у болнице, јер није било озбиљнијих борби и, с тога, није било ни нових рањеника. У исто време, свима је дата потпуна слобода. Онда се наместио један биоскоп код "Такова", и имали смо прилике да проводимо вечери у претрпаној сали и да се дивимо старим Гомоновим филмовима или немачким предратним филмовима, пронађеним у постојећим резервама у тренутку кад је букнуо ратни пожар.

ВЕЛИКА разонода Крагујевца био је његов "парк". Од 17 сати увече ту се слеже све што има омладине у вароши и, убрзо, сретају се само парови и мале групе младића и девојака, који флертују и смеју се поред свега рата. Око 18 часова долазе војна лица. Неколико група виших официра који обично расправљају и много младих поручника и подофицира, здравих или који се опорављају, и који траже другарицу да их прати на њиховој шетњи после рада и пре вечере. Млади подофицири из француске радиотелеграфске станице, Бернаде и остали, у те сате су дневни гости парка. Они су се дотерали и обукли своју униформу плаве боје као небо, коју је кројио добар кројач. Они су добро утегли свој младићки струк у свој појас и притегли своје ноге у беспрекорне доколенице. Већ сваки од њих има своју малу пријатељицу и они покушавају да разговарају француски, мешајући неколико рђаво изговорених српских речи.

Њихове пријатељице не разумевају бог зна колико од ове конверзације, али оне гледају млада и насмејана лица и то им је довољно да и оне постану веселе. То је безбрижна омладина прошлости и будућности! Бернаде, већ два пута тешко рањен на француском фронту, види само лепо пролеће, блиставо сунце и зелене ливаде. Шта је било од овог лепог и веселог француског момка?

ЈЕДАН од верних посетилаца парка исто тако је мој добри и честити пријатељ Ди Боше из Журнала "Де Женев". И он сам сматра да је најбољи начин да научи овај тешки језик као што је српски, да има једну лепо састављену граматику у облику једне девојке. Он се добро користио не својом граматиком, већ својим граматикама. Он и Марјановић, врло способни фотографи исти Марјановић који је за време повлачења кроз Албанију имао храбрости да не мисли да чува своју кожу него да скупља непроцењиве документе за српску историју - били су типске личности за крагујевачки парк у пролеће 1915.

Кад говорим о Марјановићу, кога сматрам најзаслужнијим фотографом у овој првој фази рата, морам поменути још једног другога, Чернова, руског фотографа који је заиста, имао исто тако много талента и који је био много човек од заната. Каква је чудна и загонетна личност био тај Чернов који је већ пратио српску војску за време балканских ратова. Да ли је он био Рус или космополитски Јеврејин, као што су многи тврдили? Не знам. Тај мали плећати човек са обријаном лобањом могао је бити исто тако Рус као и Јеврејин. Али оно што знам, то је да је, поред стварне храбрости, имао паклену дрскост. Зар се он није усудио да доведе на фронт своју пријатељицу која је била дебела и пунокрвна Мађарица. Чернов је био човек од послова. Да ли је он заиста био искрени пријатељ Србије? Не знам, али знам да је умео да добро претвори у новац своје право или тобожње пријатељство. Овај човек је ишчезнуо после повлачења кроз Албанију и ја сам га видео само једног дана, 1916. у Солуну у једној фантазијској униформи руске врсте. Од тога дана више га нико није видео.

У ПОГЛЕДУ разонођења, Крагујевац још има своје позориште, смештено у кафани "Талпари". Ово позориште је права песма. Намештено у "башти" кафане, гледаоци су врло релативно заштићени од кише дебелом завесом зеленила. У дну, једна сасвим мала позорница, а према улици, једна стаклена преграда на којој је једна бомба аустријског авиона поразбијала готово сва окна, дели публику са улице која не плаћа од публике у башти која плаћа. На овој позорници играју се све врсте водвиља и комедија и ту добра воља глумаца надокнађује костиме и декорације. Уосталом, неколико глумаца није без талента, али човек има утисак да су се срозали кад их види где се крећу на овој позорници десетог реда.

Четири или пет свирача Цигана покушавају да гледаоце занимају између чинова. Они не свирају на виолини, они управо стружу о њу, и кад један француски официр или подофицир улази у позориште, они га поздрављају "Марсељезом" у циганском преводу. Публика је врло шарена. Официри, војници, неколико госпођа и грађана седе за столовима где поручују пиће.

Један стари глумац дели улазнице по динар и по, док "господин директор" надзирава салу и одлази покаткад да одигра неку малу улогу на позорници. Бога ми, приходи не морају бити веома сјајни.

У ПРОЛЕЋЕ и у лето 1915, на фронту је све мирно и то се осећа у Крагујевцу. Кад не би било великог броја официра, војника, чланова разних страних мисија, аустроугарских заробљеника који се, закићени малом тробојном траком, шетају слободно улицама; кад не би било многих црних застава на ниским кућама човек би веровао да се налази усред мира.

Ипак, 9. јуна био сам пробуђен мало после пет сати ујутру огромним треском двеју детонација и звучним брекетом једног аероплана. Крагујевац је бомбардован бомбама са авиона. Брзо устајем, навлачим панталоне и ципеле и одлазим да видим шта се дешава. Моја газдарица и њена деца већ су напољу. Изнад вароши лети један аероплан, за који свет мисли да је француски. Ја их разуверавам и, ускоро, две нове детонације и густ смеђ дим дају нам на знање да су пројектили пали на неких 300 метара од наше куће. Авион описује један круг и још баца бомбе, и ми чујемо њихово карактеристично шиштање и видимо дим од експлозија.

Моја газдарица и њена деца су помало узбуђени и требало их је умирити, што није лако кад човек зна само неколико речи српског. Сада авион одлази, праћен многобројним пушчаним куршумима и перјаницом двају шрапнела. Један други авион долази и поново баца бомбе. Брзо, облачим се до краја и полазим да обиђем места где су пале бомбе.

СУТРА: Патриотизам Војводе Путника

Препоручујемо

Фељтон

0 0

МИСИЈА ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА: Крагујевац је био пун савезничких лекара и болничарки

18. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ПЕГАВИ ТИФУС НАПАДА СРБИЈУ: Пред свирепим злочинима је немогуће остати неутралан

17. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

1 7

ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Вешала за сељаке у Крупњу

16. 01. 2021. у 20:00

Фељтон

0 8

ВАНДАЛСКИ ПИР ПО ЛОЗНИЦИ: Многи рањеници нису били ни превијени

15. 01. 2021. у 18:11

Фељтон

3 4

ДИВЉАШТВА ВОЈСКЕ ЦАРА ФРАЊЕ: Не види се ништа друго сем изгорелих кућа и заједничких гробова

14. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

МАЧВА ПУНА ГРОБОВА И ОЧАЈАЊА: Аустријанци пуцају на све - војнике, цивиле, чак и на псе

13. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације